- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Свештеник Александар Михаиловић
Светосавска беседа
Ваше Преосвештенство, часни оци, драги Господине градоначелниче
Црква Божија, странствујућа у Пожаревцу,
У последњој књизи Новога Завета, у Откровењу Светог Јована Богослова, глава 4-ој, читамо:
„И одмах бијах у Духу; и гле, престо стојаше на небу, и на престолу сјеђаше Неко. По изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около престола бијаше друга на изглед као смарагд. И около престола видјех двдесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири стрешине где сед, обучене у беле хаљине, и са венцима златним на главама својим. И од престола излажаху муње и гласови и гомови...“
Ова Есхатолаошко-литургијска слика представља прототип Хришћанства, његов узрок и почетак. Још пре Великог Праска као почетка Васионе, пре Еона Еона и пре сваког Времена, Бог је „измислио“ разлог ради ког је створио све што је створио. Једним стваралачким ФИАТ, једним – Нака Буде, гледајући пред собом циљ, Господ је створио свет и човека. Циљ стварања био је сабрање свих и свега око Сина Човечијег, око Христа Богочовека . Разлог је Велики и Славни Последњи Дан Осми.
Спокој невечерњег Дана, као Одмор свеукупног Космоса и Зора Тајанственог Еона као почетак космичке недеље од осам хиљада година, јесу смисао и назначење сваког поклоњења. Први дан новог еона, новог миленијума је слика времена Месије, Дана који никада не застарева, мира, утехе, радости и Вечне Славе Сина Божијег, окруженог пријатељима који Га, окупани нествореном Светлошћу, динамички прослављају, бивајући у бесмртном блаженству бесконачних векова.
Дан Господњи, Дан Месијанског Чина који превладава седмицу постојања, изводећи је изван њених унутар светских граница и самодовољних оквира, јесте Догађај који ће доћи на крају светске Историје, али не, као по себи саморазумљиви завршни акт изнедрен из саме Историје њеним самоодмотавањем и довођењем до крајње нити, попут клупка Аристотелове ентелехије, не чак ни као саморазвиће и самоусавршавајући раст Хегеловог Апслолутног духа, већ, као изненадни, одозго дошавши догађај, попут јеванђељског „лупежа у ноћи“.
Да сва творевина трпећи исчекује тај Дан, Дан Господњи, и вечну, ритуално-међузависну игру свих и свега око Долазећег Христа, не сведоче само невидљиве елементарне честице чији је живот слободни чин и догађање (сетимо се Ајнштајна, Маркса Планка и Вернера Хајзенберга), нити пак сведоче разноврсна животињска царства својим хармоничним безазленим кретањем, већ то вековима, свеобухватајући, сведочи сама Црква Христова, Евхаристијски у Епископу повезујући Незазлени дан осми, прошле векове од Великог Праска (Биг Банг-а), па све до садашњих збивања, на прагу III миленијума, у који сви ми активно учествујемо.
Есхатолошки бљесак Будућег Века, Хришћанство опитује у Цркви, у Којој се, као у Икони Вечне Истине, могу решити сви човекови вапаји за смислом и сви трагични вапаји против смрти и изчезнућа. Већ два миленијума, одсликавајући Истину постојања, Хришћанство као Црква, присуством отвара перспективу бесмртног бића. Од Хајдигеровог „бића за смрт“ Црквом и у Цркви, ствара се „биће за смрт“.
Човекова ограниченост, омеђеност и смртност, ти универзални проблеми свих бића, не могу се решити у оквирима светске ситуације и самозатворености. Сви хуманизми и друштвена уређења, сваки стваралачки чин и екстатичка кретања, представљали су узалудне покушаје обесмрћења. Бесмртност, нетрулежност и апсолутност могу се остварити само искорачењем из самодовољне индивуализиране егоцентричности у простор заједништва са Другим. Ово је проблем свакога човека и зато се Црква која нуди решење, показује значајним за све континенте, како за Западног човека Европе тако и за Источног човека Азије, те представља конститутивни чинилац онтологије света и не може бити сведена на душебрижног спаситеља индивидуалне душе, експонат музејско-археолошких и уско националних вредности које само декоришу и улепшавају стварност својим „лепим“ „српским“ обичајима. Црква није ризница националних ритуално-патриотских чинова, већ унутрашње било космоса, Спас Човека и Еколошког Система, осовина и платформа на којој стоји Васиона и обликовани и веома значајни фактор државног и друштвеног уређења, критички Ум и алтернативни начин постојања. Због тога су појам Другог и Осми Дан Есхатолошког Царства нераскидиво повезани. Будући Век је време Великог другог, време Славног Присуства Христовог. Човекова потреба за малим, унутрашњим је логос и слика вечног општења са Великим Другим, са Богом. По Мартину Бубебу, Ти и Ја су зато нераздвојни.
Царство Божије, Рај, односно Вечно блаженство, по садржају су, непрекидна заједница свих радикално другачијим, различитим и увек Другим. Сва светска царства опет, трагала су за њим, безуспешно покушавајући да остваре рај на земљи. Формирање цивилизације и стваралачка кретања ка унапређивању света, покушај су да већ завлада Есхтон као Вечна Заједница, међутим, сва су се, као што знамо, показала безуспешним и пролазним.
Та носталгија за заједништвом и истинским односом у међузависном, холистичком складу, уверава нас да је Есхатон, својим присуством као Црква, оставио дубоке трагове на човека. Све то зато, треба пажљиво ишчитавати. Основна порука Цркве увек је била - заједничка слободна љубав као чинилац људскости и јединства у различтости, по узору на Бога Св. Тројицу, у којој слободно живи вечни однос Једног са Другим и Трећим, слободан и непоновљив, у пуноћи међуљубави и заједништва.
Есхатолошка назначења човеково је, у Цркви започети, епиклетички, стваралачку, динамичку слободну љубав према Христу, кроз другог човека, те померити границе свога бића и отворити себе за Светотројичан начин бивствовања који је, по преимућству - есхатолошки.
Одсликавање Оног века у овом, у Евхаристији Цркве, осветљава даље све поре бивствовања. Будућност која је „већ а још не“ по речима Кулмановим, почела у Историји, обликује, својим благородним и преображајним силама човека и творевину, уређујући и формирајући културе и цивилизације. Ипак, свој први лик, човек и творевина задобиће тек по окончању овог и оваквог светског процеса. У Догађају Христовог Другог Долазка, разоткриће се и обелоданити истинска ипостас човека и све твари, каја по Св. Ап. Павлу, „тугује и плаче, чекајући да се јаве синови Божији“.
Смрт као суштински проблем човеков који се, епидемично шири и на сва друга жива бића, превладава се есхтолошким стваралачким динамизмом око Васкрслог Христа, чије се Присуство већ овде, у евхаристијској реалности свих око Епископа, предокуша. Борба са смрћује је зато, основно начело човековог живота и бити Христов, значи, стваралачки оживотворити сва поља бивствујућег.
Наводећи речи руског мислиоца Николаја Берђајева, да је „ниско заборавити на смрт макар и једног живог бића и ниско помирити се са смрћу“, уочавамо да Одсјај Христове Васкрсне Победе видљив и у лепоти сунчеве светлости, у звездама које трепере, у јасној ноћи, у плавом небу, у драгом камењу и цвећу, у лепоти и разноврсности животињског света - у жртвеној љубави за другог човека.
Говорити о Рају као решењу човекових егзистенцијаних невоља значи говорити о Цркви, а говорити о Њој значи нудити свету космополитска решења. Космополитска пак, јер је по речима блажене успомене о. Георгија Флоровског, „Хришћанство универзална Истина а не својина једне нације“.
Са таквом есхатолошком визијом, на прагу новог миленијума, Црква је опет у обавези да окрене своје благодатне луче према свету и савременом човеку. Будуће да је „боле све ране рода свога“, својим освећујућим Присуством Она ће и даље ненаметљиво одговарати на изазове који јој се све више и више предочавају. Црква не може бити гето и живети на маргини збивања, јер је овај свет, Божији свет и Њена је мисија „радосни космизам“, а не уска националистичка и ксенофобична самозатвореност. Свет вапије за преображајем и чека да се јаве „синови Божји“ и стога питања данашњице, попут, угрожавања достојанства људског, ратови, међунационални и међу- конфесионални сукоби, глобализација и унификација света, глад, насиље, трговина децом, расна и полна дискриминација, еколошки проблеми и загађеност животне средине, који, како правилно примећује Митрополит пергамски Јован, „обухватају нације и крећу се континентима“, ти и још многи други горући проблеми са којим улазимо у XXI век решавају се и осветљавају, есхатолошком визијом Космоса, као једне, око Христа, продужене вечне и целовите Литургијске Заједнице којој су сви потребни.
Динамичко, у љубави, стваралачко учешће свих, од елем- ентарних квантова, преко најразноврснијих биљака и животиња, до човека и анђелау Христ у и око Христа, порука је Православне Цркве, васељенски упућена свима. Она зато у III миленијум улази, истина, без политичке и светске моћи, али ипак са „силом Божијом која се у немоћи показује“. Њена је снага у Њеном Предању, у догматској чистоти вере, у евхаристијском етосу и подвижничком карактеру њене жртвене љубави за човека. У томе је Преображајна и свеосвежавајућа моћ. Православна Црква није и никада неће бити гето овога света. Њена порука је јасна: Јединство у различитости и слобода у љубави, два гесла која сам вечерас хтео да прочитам Вашој љубави. И стога на крају, односно на почетку новог миленијума пажљиво опет ослушнимо глас Откровења Јовановог које каже:
„... Дух и Невеста говоре: Дођи!
И који чује нека каже: Дођи!
И ко је жедан нека дође,
И ко хоће нека узме воду живота на дар“.
Амин!