- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Драгана Спасић
Црква св. великомученика Георгија у Костолцу
На самом изданку Сопотске греде у Костолцу, недалеко од ушћа Млаве у Дунав, уздиже се Црква Св. Великомученика Георгија. Велелепно здање представља задужбину Г. Драгутина В. Тодића, бродарског капетана и бродовласника из Београда (24. X 1880-22. VII 1928. г) и његове супруге, Лепосаве, рођ. Радисављевић - Теодоровић (1882-1. X 1937. г) Своју задужбину Г. Тодић је посветио својој крсној слави, Св. Великомученику Георгију.
Настављајући славну традицију Немањића и српских кнезова, Г. Тодић је узвишени плато, „Мали Град“, за место своје задужбине изабрао превасходно због његовог историјског и слободарског значаја. Најраније насеље на „Малом Граду“ датира из неолита, из периода чувене „костолачке“ културе (3200 г.п.н.е.). У касноантичком периоду (IV в.н.е.) на њему је изграђено утврђење које је Јустинијан (527-565. г.) обновио. Некадашње епископско седиште Горње Мезије из IV в., обнавља се у IX в. под именом Епископија и град Браничево. Трагови утврђења из времена Јована II Комнина (1118-1143. г) указују да се епископска традиција очувала и у средњем веку. Вековну и слободарску историју „Малог Града“, Г. Тодић је крунисао својом задужбином и гробницом незнаних јунака Браничевског одреда који су 1915. г. изгинули бранећи границу Србије.
Изградња Цркве је започета 27. маја - 9. јуна 1923. г. освећењем темеља од стране Епископа браничевског Господина Митрофана. У темељ је узидана повеља са историјским образложењем, исписана на пергаменту. План задужбине израдио је Г. Пера Ј. Поповић, професор-архитект и начелник Министарства Грађевина, а уметнички сарадник је био др. Милоје Васић, професор Универзитета у Београду. Изградња је поверена грађевинару, Ђорђу Зарићу из Костолца, а помагали су мештани. Током 1924. године изградња је приведена крају, освећењем и подизањем белих мермерних крстова и звона: „Вера“, (поклон Г. Ђ. Вајферта), „Нада“ (поклон др. Ф. Грамберга) и „Љубав“ (поклон Рудокопа угља у Костолцу). Освећење Цркве, на Ђурђевдан 1925. г. вршио је Њ. Светост Патријарх српски Господин Димитрије. Том приликом је извршен и помен незнаним јунацима сахрањеним у костурници, и предат орден Св. Саве Трећег ст. Г. Тодићу, а Петог ст. Његовој Госпођи. Цркву је 15. јула 1928. године посетио Њ. В. Краљ Александар I.
Црква је зидана од опеке, у моравском стилу, по узору на средњовековне српске манастире. Триконхалне је основе, са једним кубетом и звоником изнад припрете. Лепота фасаде наглашена је богатом рељефном декорацијом кордонског венца и аркадама изнад прозора. Јединственост рељефне пластике представљају мотиви појаса за спасавање са именима бродова и шлепова задужбинара (“ Св. Ђорђе“, „Дрина“, „Куманово“ и шлепови: „Обнова“, „Србин“, „Хрват“, „Словенац“, „Лепосава“, „Лепша“ и „Бачка“). Изнад портала, над рељефном иконом Св. Георгија, урезана је посвета Св. Тројици: „У име Бога Оца и Сина и Светога Духа, Амин!“. Унутрашњи живопис у кубету и иконе радио је акад. сликар из Београда, Милутин Михаиловић, а иконостас, певницу и столове за Краља и Патријарха, Радомир Лазовић, столар из Београда. Израда мермерних крстова и плоча поверена је Савићу и Клајну, каменоресцима из Панчева, док су иконе у прозорима у витраж техници израђене у Француској. Звона Цркве изливена су у ливници „Гођевац“ у Београду. Изузетну вредност представљају иконе „Св. Игнатије“, „Св. Георгије“ и „Св. Прокопије“, рад једног од највећих српских сликара, Уроша Предића (1857-1953, а данас се чувају у Народном музеју у Београду). Богатству Храма допринели су бројни приложници и дародавци: Њ. В. Краљ Александар I даровао је „Св. Еванђеље“ и златни крст; Комад Свете Земље са Косова Поља, из темеља Св. Грачанице, помешан са земљом цркве Св. Спаса у Скопљу, приложио је Г. Станојло Димитријевић, уредник „Српског Косова“.
Црква која спаја векове и чува тела великих задужбинара, хришћана, просветара и патриота, узвишени је симбол лепоте и исконске човекове тежње да победи време. Имена звона: Вера, Нада и Љубав, које су темељ Православља, представљају материјализацију племенитих идеја задужбинара, Г. Драгутина В. Тодића и његове супруге, Лепосаве.