RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 1-4/XI, 2005

Ђакон Златко Матић

Епископски синод Римокатоличке Цркве

У Ватикану је од 2-23. октобра 2005. одржано XI редовно генерално заседање Епископског синода Римокатоличке Цркве (у даљем тексту РКЦ). Представници СПЦ на том високом заседању РКЦ били су игуман Данило (Љуботина) и подносилац овог извештаја. Делегација је пристигла у Рим 13. октобра ( дакле, са 10 дана закашњења) и присуствовала раду Синода до његовог затварања, 23. октобра. О делегацији СПЦ, као и о свим осталим делегатима православних и осталих „источних“ Цркава, старали су се представници Понтификалног Савета за јединство хришћана, којим председава кардинал Валтер Каспер. Када су у питању друге православне Цркве, напоменуо бих да су оне слале делегације епископског ранга (Васељенску патријаршију представљао је митрополит пергамски Јован Зизиулас, у име Руске православне Цркве био је епископ Марко Головков, потпредседник Канцеларије за спољно-црквене односе, Атинску архиепископију представљао је епископ Атанасије Хатзопулос, представник своје помесне Цркве при Европској унији у Бриселу). Делегати СПЦ су, одмах након доласка у Рим, поздравили узоритог кардинала Каспера у име Синода СПЦ и захвалили му на посредовању код Његове Светости папе Бенедикта XVI, који је, након тога, упутио позив нашој Цркви да, слањем делегата, присуствује раду Синода.

На самом почетку желимо да, у основним цртама, наравно, представимо саму институцију Епископског синода РКЦ. Да би одржао живи и аутентични дух саборности, или колегијалности, којим се, најчешће, описује атмосфера Другог ватиканског концила, као и да би изашао у сусрет жељама синодских отаца тог истог васељенског сабора РКЦ-е, да би се, дакле, и надаље промовисало и здушно подржавало жељено живо саборско јединство међу самим епископима, али, посебно, да би се појачало и потврдило њихово јединство са главом епископског збора, са универзалним пастиром Цркве, епископом Рима, папа Павле VI је 15. новембра 1965. године, објавио „Motu proprio“ Apostolica sollicitudo, којим је званично установио Епископски синод (Synodus Episcoporum), тело РКЦ-е, које се најчешће назива једним од битнијих плодова васпостављеног саборног искуства последњег Концила. Папа Јован Павле II означио је Епископски синод као „особито плодан израз и ин­струмент епископске колегијалности“1. Може се слободно рећи да је ово тело РКЦ-е најбројнији и, са тачке гледишта пуноте Цркве коју чланови Синода представљају, требало би бити и највиши саветодавни орган римског епископа. Епископски синод има за циљ да, саветима и извештајима својих чланова са терена, помаже папи у служби његовог управљања универзалном Црквом, пре свега, у стварима и областима вере, обичаја, обреда, црквене и литургијске дисциплине и активности Цркве у свету. Према одредбама Кодекса канонског права (CIC), Епископски синод у заседању дискутује и гласањем доноси предлоге (Propositiones), који се у свечаној форми предају папи, да би их он, уз помоћ Генералног секретаријата Синода, коначно проучио и донео дефинитивни суд о њима. Постоји могућност, наравно, не и обавеза, да се папа, након промишљања о предлозима, обрати Цркви једним адекватним пост-синодалним документом. Што се тиче овог Синода, таквог документа још увек нема, очекује се кроз, отприлике, годину дана.

Тема овог заседања Синода РКЦ била је Евхаристија: извор и врхунац живота и мисије Цркве. Након вишегодишњег припремног периода, 28. маја 2004. званично је представљен припремни документ, тзв. Lineamenta, написан на латинском и преведен на седам језика (француски, енглески, италијански, пољски, португалски, шпански и немачки). Тај докуменат је био предмет богословске анализе стручњака и молитвене рефлексије читаве пуноте РКЦ, а као резултат питања (Questinario) постављених у њему, добијен је нови, Радни документ, Instrumentum laboris, представљен на званичној конференцији за штампу 7. јула 2005. у Ватикану. Претходно је, 12. маја 2005, папа Бенедикт XVI потврдио званична и радна тела синодалне скупштине. У међувремену су локалне бискупске конференције изабрале своје представнике за већ заказани Синод (тако је изабрано 177 отаца). Принцип избора делегата прописан је Кодексом канона РКЦ, тако да број кандидата одговара величини конкретне бискупске конференције: ако броји до 25 чланова, бискупи бирају једног кандидата, до 50 – двојицу, од 50 до 100 – тројицу, и ако се ради о бискупској конференцији коју чини више од 100 чланова – шаљу се четворица епископа на заседање Синода. Одређен број синодских отаца (њих 40) именовао је папа, а 39 куријалних кардинала и шефова Конгрегација учествује на Синоду „по службеној дужности“. На крају, заседању је присуствовало 256 делегата из 118 земаља света са правом гласа, од којих је око 200 бискупа и 55 кардинала, међу њима 8 патријараха, неколико великих архиепископа и митрополита католичких цркава источног обреда (цркве sui iuris), представници римокатоличких монашких редова (њих 12), као и десетине богослова – експерата литургијског богословља, канонског права и латинског језика (тачно 32), слушалаца (27) и нас, гостију, тј. братских делегата – delegati fraterni, без права гласа, али са правом умесне интервенције током рада у малим групама – Circoli Minores.

Рад Синода одвијао се у два облика: пленарно, у синодској сали Павле VI, и по радним групама, формираним по избору језика којим ће се учесници служити. Представници СПЦ узели су учешћа у радној групи италијанског језика. Једна врло важна новина овог заседања Синода била је управо та могућност да братски делегати учествују у раду тих малих кругова, радних група, где је дискусија била много слободнија и отворенија него у пленуму, можда и због тога што је папа, као председник Синода, присуствовао свим пленарним заседањима, слушао и записивао делове дискусија синодских отаца, а у малим групама се, наравно, није појављивао. Учествујући, управо, у раду мањих група, могли смо да пратимо начин на који старији кардинали (као председавајући) усмеравају дискусију и како је, чини нам се, РКЦ спремна за тиху смену генерација. Симптоматичан је био дијалог између председавајућег наше, италијанске радне групе, врло утицајног кардинала Атилиа Никоре и титуларног архиепископа Киетија, Бруна Фортеа, који је тражио да се група обрати папи са предлозима да до њега дођу непрерађене сугестије синодских отаца, да чланови Генералног секретаријата и сам секретар Етеровић (титуларни архиепископ Сиска, Хрватска) не штите папу од „незгодних питања“, да до папе не иду само фризирана питања експерата и сл. На крају је тесном већином гласова одлучено да овај предлог еп. Бруна Фортеа иде као његова индивидуална иницијатива, без званичне подршке групе. Ово заседање Синода одликује се, такође, увођењем нове институције, у виду могућности да једна поподневна сесија буде посвећена слободном постављању питања присутних отаца, чега током 40-годишње историје Синода никада није било. Ради се о новини коју је актуелни „понтифекс максимус“ здушно подржао.

Адекватно описаном статусу Епископског синода (да је он најбројније и, са тачке гледишта упознавања практичних проблема РКЦ у целом свету, најважније саветодавно тело римског епископа), главни задатак Синода, тј. усаглашавање, како по радним групама, тако и на пленарним заседањима, предлога, који ће бити представљени папи на дефинитивно разматрање и на даљи рад и одлучивање, веома је озбиљно испуњаван. Тако је, као плод њиховог врло напорног и одговорног рада, формиран јединствени списак 50 предлога – Elenchus unicus propositionum, који је уз изразе потпуног поверења у суд папин, предат њему, пред сам крај рада Синода. Предлози су богословског и практичног карактера. Потврђује се верност Другом ватиканском концилу и литургијској реформи тада проглашеној, али се помињу и примећене злоупотребе неких начела реформе. Тражи се активнији рад на едукацији народа Божијег, подсећајући да је причешће дар који никако не сме бити олако забрањен члану Цркве, јер је управо Евхаристија суштина Цркве, њено esse et agere. Посебан акценат стављен је на појачање праксе обожавања и клањања евхаристијским даровима, посебно, на жалост, као ванлитургијског, индивидуалног чина. Утеха је, макар, да се тај акт дефинише као припрема за причешће, као и исповест, поново потенцирана од синодалних отаца.

Две теме су посебно анализиране: 1) забрана причешћивања разведених, другобрачних и невенчаних парова, са строгим инсистирањем на тим забранама, као и питање причешћивања политичара одговорних за законе који се директно противе начелима хришћанске етике, и 2) недостатак свештенства у РКЦ. Друга тема је озбиљно проучена са закључцима да је целибат непроцењиви благодатни дар Цркви и да се мора строго чувати. У истом контексту одбачен је предлог рукополагања ожењених а проверених и од заједнице прихваћених људи, тзв. viri probati, као неприхватив и, уместо тога, препоручена је интензивна молитва Богу да пошаље нове посленике на своју њиву.

Надаље, предложена је употреба латинског језика и грегоријанског напева на великим и свечаним мисама са пуно саслужитеља различитих говорних подручја. Поново је затражена анализа праксе миропомазања у РКЦ и боља интеграција катихезе и Евхаристије. Проучен је савремени начин служења Литургије и подвучена потреба активног рада свештенства на озбиљним богословским припремама проповеди на Литургији. У савременом процесу инкултурације Јеванђеља, акценат је стављен на мисионарски аспекат Цркве и/или Евхаристије. Зато се тражи проширење древног литургијског позива „у миру изиђимо“, који у латинској миси гласи „Ite missa est“, са подвлачењем мисије која започиње након напуштања богослужења. Затражено је и да се више пажње обрати на лепоту богослужења – ars celebrandi, као и на архитектонско истицање места даро­хранилнице – табернакола у храму. У контексту екуменског дијалога, јасно и прецизно је одбачена могућност заједничког служења Литургије и причешћивања са некатолицима, тзв. intercommunio.

Осим овог донетог документа, епископи су се обратили Цркви једном поруком (Nuntius), која се састоји од 26 параграфа, у којима се разматрају светле и тамне тачаке евхаристијског живота Цркве, а које су, у принципу, сажетак главних тема о којима се расправљало током тронедељног рада Синода, и које смо већ навели. Ова порука представља реч охрабрења свим члановима Цркве и свим служитељима, као и свим хришћанима, да истрају у црквеном животу без обзира на глобализам, секуларизацију и друге изазове савремене цивилизације.

На крају желимо да изнесемо само неколико теза богословског карактера које се тичу нашег доживљаја недавно завршеног XI редовног генералног заседања Епископског синода Римокатоличке Цркве. Скупштина и избор теме, свакако не случајно, смештени су у природни оквир године евхаристије, која се и завршила понтификалном мисом на Тргу Светог Петра, последњег дана рада Синода, у недељу 23. октобра. Документи и изјаве синодских отаца, методолошки у потпуности коинцидирају са већ објављеним документима који се тичу ове, евхаристијске године. Ту, пре свега, мислимо на енциклику Ecclesia de eucharistia претходног папе, коју је, без трунке двоумљења то тврдимо, у огромној мери осмислио и редиговао садашњи папа. Заједно са апостолским писмом Mane nobiscum, Domine, имамо два документа која продубљују енциклику Ватиканског концила Ѕacrosanctum Concilium и указују на смернице којима ће се кретати римокатоличка евхаристијска теологија, која је, опет, у срцу дијалога наших двеју Цркава. Православно богословље инсистира на приступу Евхаристији не као добром бићу, већ као самом бићу Цркве, сматрајући да се на тај начин можемо не само приближити централном питању нашег билатералног дијалога (који је, опет, кључ свих унутархришћанских дијалога), проблему првенства у Цркви и папског примата, него и из таквог приступа извући важне показатеље евентуалног решавања тог поменутог кључног проблема. На овом заседању Синода такве теме (дакле, теме које би се тицале првог дела постављене тематике Синода - Евхаристија: извор и врхунац живота Цркве) нису дошле на дневни ред. Евхаристија се у највећем делу рада Синода посматрала као fons et culmen missionis Ecclesiae. Треба да нам буде јасно да се ради о заседању које се ухватило у коштац са унутрашњим, практичним и тешким проблемима РКЦ-е, које се у овом тренутку заокружују називом прогресивни секуларизам, и да су „стручније“ богословске анализе изостале. Сматрамо да то није исправан приступ, те да се, вероватно и у овом случају, решење проблема налази у онтолошком, а не психолошком и социолошком приступу Евхаристији. Кардинал Анђело Скола, патријарх Венеције, на самом почетку рада Синода изнео је тзв. Документ за разматрање, Relatio ante disceptationem, у коме говори о предложеној теми као „прилично деликатној“, која ће омогућити лакше разумевање „нераскидиве повезаности Цркве и Евхаристије“. Продубљивање такве визије, додајемо, утицало би на пунију анализу односа помесне (епархије) и васељенске Цркве, као и њихових предстојатеља (епископа). Поменути архиепископ Бруно Форте, један од најбољих римокатоличких италијанских теолога, специјалиста упоредне еклисиологије, опомињао је четвртог дана заседања да понуђени Радни документ:

недовољно процењује могућности евхаристијске еклисиологије, тј. не промишља довољно о вези Евхаристије и Цркве у светлу великог хришћанског предања, као конститутивног и одлучујућег за живот и праксу Цркве (...) Поставља се питање: како на Епископском синоду можемо изразити и на најбољи начин остварити „саборност“ епископа cum Petro i sub Petro, која је заснована и изражена на евхаристијском општењу Цркава у једној Цркви. Између осталог, папи, епископу Цркве која председава у љубави, припада право да укаже или установи друге могуће форме које би олакшале остварење епископске колегијалности у светлости „communio“-а.

Констатујемо да је овакав приступ остао, нажалост, усамљен, тако да и екуменска подвлачења у оквиру финалног документа немају јачу или директнију богословску подлогу. Шест редова „екуменске садржине“ текста позивају на интензивну молитву Богу да што пре дође дан васпостављања пуног и видљивог јединства Цркве, оствареног заједничким служењем Евхаристије. Предност актуелне екуменске ситуације је у чињеници да је нови римски епископ врхунски, а то првенствено значи, искрени богослов са чврстим, а не пропагандним или медијским ставовима. Дијалог ће, уверени смо, сада бити озбиљнији, сигурно још тежи, али и сврсисходнији.

На крају, треба напоменути да је током рада Синода, папа Бенедикт XVI примио све делегате православних Цркава, па тако и нас, 15. октобра 2005. У кратком разговору, поздравили смо римског епископа бираним речима и захвалили на позиву, истичући наше чврсто уверење да упознавање са проблемима западних хришћана, као и са предлозима и покушајима њихових решавања, може бити од велике помоћи свим хришћанима, јер ће процес глобализације, пре или касније, поставити исте или сличне проблеме и пред нас. Папа је усрдно поздравио нашег патријарха и пуноту СПЦ.

Сабрање РКЦ-е коме смо присуствовали најискреније сматрамо обострано корисним и подстицајним, скромно препоручујући редовно одазивање сличним позивима који долазе од званичника Ватикана и РКЦ и, када је посебно у питању наш Богословски факултет, подстичемо дубљу сарадњу са академским круговима понтификалних високих школа широм света.

* Чланак представља делимично редигован текст извештаја, који је поднет 28. новембра 2005. године, професорима, асистентима и студентима Православног богословског факултета БУ, у оквиру округлог стола, организованог на истоимену тему.

1 Giovanni Paolo II, Discorso al Consiglio della Segretaria Generale del Sinodo dei vescovi (30.4.1983), 3: AAS 75 (1984) 648-651.