Два века после, кобиште ћути,
Док небо просипа сузе по свима,
То време стиснуто, као да слути;
Да газећи по трави и костима
Мости ведове и спаја људе.
На костурници црква се зида,
Да узданица живућим буде
Да пред Богом не трепте од стида.
Ту, где су неуки сељачки прсти,
Стискали оружје и стег и крст,
Темељи вере сада су чврсти.
Ту се осећа судбине прст.
Хвалу Господу, усне нам зборе,
Молитве светих пут неба стреме,
Воштане свеће и даље горе
Само су сузе и болне и неме.
У земљи овој коју кидају
Крваве канџе лажних крсташа
Зјапе још ране и даље трају
По сред кобишта и крајпуташа.
6. августа 2005.
Иванковац