Појава књиге је увек датум и радост за све људе јер је било и остало да буде: У почетку беше реч. Богочовечанску заједницу стварају речи и књиге као дела о ономе што је хлеб живота и доброта. Доброта као почетак и крај. Епископ Игнатије је доброта која се још не зна, велики дар у славу Бога, стално посвећење човека на путу према Христу. Јер, Исус Христос је за Игнатија, писца све што су други људи, смисао трагања за човеком и тренутак налажења потврде одређења смисла идења ка просвећењу ума. Само такви могу ка Христу, само такве оличава и бележи Исус Христос.
Владика се казује и бележи службом у славу Исуса Христа и подареним речима се Христом казује, па нам је милост велика, време с њим и књигом његовом. У данашњем свету, у коме тријумф науке почиње да посрће, јер се ум колеба и тражи јачи ослонац, у времену уметности и подвала, у свету у коме музика сатире и пустоши млад свет, потребни су организација и мудрост опредељења за пут који од понуђена два, увек може да буде само један - прави. Умна разарања су велика исто онако како су и материјална уништења и убиства. Фаустовска времена и појава фарисеја и у њима, учења која су против цивилизацијске грађевине, траже овакве књиге доброте и поуке, мудрости и организовања снаге народа у времену које треба да је трајање али и победа човечности и Бога у човеку. У том смислу књига заслужује поштовање. Она је ново догађање у смислу трајања човека, трајања његовог живота. И за државу и за Цркву је од значаја очување правог и усаглашеног живота. У садашњем свету је од значаја очување пред налетом ништећих снага у учењу различитих секти широм света. Одбрана пред тим је од значаја и за државу и за Цркву јер оне заједно претпостављају умно здравље народа и рад, напредак и испуњење живота у свим његовим облицима. Стожер Цркве је Литургија, налажење смисла у трајању и повезивању свега што су време, наука и живот. Јер, за нашег Владику је према мисли Ђакона др Радована Биговића: „Теологија била и остала да буде католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или, као једну међу многим наукама...“
Било је потребно да се православна мисао обогати снагом вере у живот после свих потреса који су били и прошли, после свих понижења и увреда Цркве.
Време рушења храмова је за нама, време које је пред нама је време књиге, у славу живота Бога и човека.
Велика је радост сећање на Исидору Секулић која је волела књигу Његоша али и Томе из Кемписа. Она је знала да у недостатку књига ове врсте, каква је књига нашег Владике Игнатија потражи зрно за веру и лепоту духа, за ум и градила нови простор, онај исти у који је зашао и заузео своје место Преосвећени Владика.
Две слике су велика радост ума: слика Цркве и слика Исуса Христа како улази у Јерусалим а око њега се сакупила деца. Знам која је то радост у тренутку сазнања света и волим што ту радост делим с вама.