RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 1/XIII, Васкрс 2007

Интервју са г. Радомиром Петровићем

„Част ми је што сам за веру и Цркву страдао“

Јануара ове године, Окружни суд у Пожаревцу је, након месец и по дана процесуирања, донео прву пресуду о рехабилитацији једног осуђеника, чиме је точак исправљања деценијских неправди коначно покренут. Будући да је идеолошки мотивисана пресуда у основи била усмерена против г. Радомира Петровића из Породина, дакле, верника наше, Браничевске епархије, чији је једини „грех“ оличен у његовој жељи да селом прође црквена литија у част светог Георгија, чланови редакције Саборности пожелели су да причу нашег чика Ралета поделе са својим читаоцима.

Када смо г. Петровића упитали да ли је расположен да и са нама поразговара о догађајима и личностима тешких времена кроз која је прошао, добили смо више него јасан одговор: „Коме ћу дати интервју, ако листу своје Цркве нећу? Реците само када и где ћемо се видети“.

Разговор је обављен 20. марта 2007, најпре у сали Цркве у Породину, где су нас љубазно дочекали надлежни парох, о. Бојан Миловановић и чланови његове породице, а затим и у кући нашег врлог домаћина, г. Радомира Петровића, где смо, пак, допунили утиске слушајући лична сведочанства његовог сина, г. Драгослава Петровића.

Свим Србима домаћинима, родољубима и првенствено онима, који су попут чика Ралета страдали од руке злочинаца због своје вере у Христа и свог припадништва Телу Његовом, Цркви, знанима и незнанима, које је Бог већ рехабилитовао тиме што је Његов суд – суд љубави и вечног живота, посвећујемо овај чланак.

ђ. З. М.

Породин, 20. март 2007.

Саборност: Чика Рале, време у коме живимо већ је означено као врста историјске прекретнице. Чини нам се да је за нама још један период гоњења Цркве, кроз који сте Ви, као црквен човек прошли и чије сте методе на својој кожи осетили. Неки медији већ су писали и о томе и о новим корацима државе, чије садашње власти покушавају да донекле исправе грешке те претходне политике.

Молимо Вас, реците нам, када почињу Ваша страдања и каква је била ситуација у цркви у Породину и околини? Ко је био тада парох у Вашем селу и како сте се сви заједно поставили у новим, послератним условима живота? Најзад, шта је непосредни узрок Вашег хапшења?

Г. Радомир Петровић: Са верницима свога села ја сам литију носио и 1947. године, две године пре догађаја о којима ћемо разговарати, али њима (новим властима) све то је упало у очи чим су увидели да се сваке године окупља све већи број људи. Како су људи стизали са фронта, тако се број учесника на литији повећавао. Било је случајева да смо кретали у групама по педесет и више људи. Ја, лично, сам увек организовао и припрему и ношење литије. Тако је бивало и за Спасовдан, када смо одлазили у гору и у винограде. Почетком маја 1949. године, након једног приватног састанка у Свилајнцу, на коме су били моји пријатељи, међу њима и другооптужени Бранислав Марковић, ћурчија, договорили смо се да и те године припремимо литију, јер се Ђурђевдан приближавао. Искористио сам присуство већег броја свештеника на једном опелу у Свилајнцу и питао оца Вука шта је потребно од документације да бисмо носили литију. Одговорио ми је да је довољно упутити једну молбу са потписима 60 мештана СУП-у Жабари. Након овог разговора, ја очас скупим 60 потписа и упутим се свом свештенику, дивном оцу Жики, Животи Марковићу, ради даљег договора. Он ми рече: „Рале, ти имаш леп рукопис, а знаш и стилизацију, седи и напиши молбу, па ћемо се потписати“. И ја узмем, папир и оловку и напишем: Молим да нам се и ове године дозволи ношење литије о Ђурђевдану, јер смо, по традицији, увек носили, па бисмо то наставили. Ако је још шта потребно од документације, допунићемо молбу. Напишем то лепо и пошаљем СУП-у. Они нам одговоре негативно, да не можемо носити литију, уз образложење да ће народ да се опије и да ће да погазе жито. Замислите, као да народ долази пијан на литију! Није то разлог, него се ради о обичним злотворима и барабама, којима смета наша вера.

Саборност: Колико брзо је полиција реаговала након Вашег покушаја да одржите литију?

Г. Радомир Петровић: Литија је по нашем плану обишла три пута око Цркве и после тога, на знак мога кума, кренула из порте, на улицу. Као по команди, према Жабарима. После неких 200 метара, код дома, ја видим (а нисам ни пошао у Литију, јер сам знао да ће да ме ухапсе, па сам остао ту код Цркве), народ пролази и пролази. Пуно људи је било, прелепа слика. Одмах је стигла и полиција, њих дванаесторица са официром УДБ-е, Браниславом Милићем. Тај Милић је, претходно, припремио и у литијаше убацио једног ништака (никакав човек, опустела му је кућа и заборављен је), да минира литију и да је прекине. Он узме пиштољ и опали један метак у вис, само један метак, да би направио хаос, али људи прискоче, ударе га преко руке, узму му пиштољ и крену даље. Није се литија растурила, стигли су на један, па на други запис. Кад су отишли изван села, полиција је одмах почела да хапси. Дакле, одмах су почели да хапсе, још док је ишла сама литија, а наставили током читавог дана. Тада су и мене ухапсили и одвели у Свилајинац. Одмах је на мене кренуо, да ме бије, један човек из села Дубока код Јагодине, што је неки његов шеф из Београда спречио. И ништа, дао сам изјаву, све како је било, и они нас отерају у Јагодину.

Ток суђења: комунисти у суд – правда из суда

Саборност: Како је изгледао сам ток суђења: ко Вас је тужио, да ли је било по приватој тужби или по службеној дужности тужиоца, колико је дуго трајало суђење, да ли је било лажних сведока, да ли сте имали право на жалбу, на адвоката?

Г. Радомир Петровић: Суђење је одржано у Јагодини, од 7. до 22. маја, по хитном поступку. Званично је све изгледало као да се поштује процедура. Међутим, чим сам ушао у судницу (ја сам тада био млад човек од 22 године), она записничарка, сажалила се на мене, погледала ме право у очи и показала ми прстима обе шаке десет, значи десет година. Ја сам схватио да су ме на десет година робије осудили пре било каквог, макар и намештеног суђења. А онај помоћни радник, што служи у суду, прилази мојој мајци и каже јој: „Сестро, буди захвална Богу што је ушао на ова врата, врата суднице, јер, види ово дрвеће поред суда, ту леже на стотине мртвих, без суда су сви стрељани“.

Тужба је била јавна, а сви сведоци били су лажни. На пример, онај Бранимир Пауновић из Миријева, трагично настрада после свега. Други лажни сведок, који је и пуцао на цркве, завршио је тако што га је згазио комби. И осталима су куће опустеле, а на неке од њих су рођена деца бацала бомбе, поубијали су се међусобно. Они су лагали да смо ми викали: „Живео краљ Петар! Доле плаћена банда, доле издајници“, што се одмах сматра политичким кривичним делом.

Кад су почели да изводе сведоке, десило се да је неки полицајац почео да сведочи у моју корист, да ме брани. Председник суда одмах прекида суђење и даје паузу. Мој адвокат, г. Бранислав Первашевић, каже: „Молим вас председниче, само да он да изјаву, па да идемо после на паузу“. А судија му каже: „Ти ћути, јер кад те шутнем, право ћеш да излетиш на улицу!“ Тако је рекао адвокату, можете мислити о каквој се фарси од суђења радило. Видео сам ја одмах: кад комунисти уђу у суд, правда, макар кроз пукотине, кроз кључаоницу, мора да излети из суда. Кад су донели пресуду, ја се нисам жалио, иако сам имао права на то. Моји родитељи су писали неку жалбу, али, наравно, то је било узалуд. Све пресуде су унапред донете. Мене и Бранислава Марковића осудили су на по десет година, а остале, њих четворицу: Анђелка Јолића, Богосава и Милована Николића и Јову Илића, на по седам година затвора. Даље, Милана Петровића на пет година и четири месеца, Војислава и Вујицу Микуљића на три године и четири месеца, Вујицу Тодоровића, Радивоја Николића и Бранислава Ђорђевића на по седам месеци, а све друге које су похапсили на литији, све су осудили на затворску казну у трајању до шест месеци. Они су остали у Свилајинцу.

У затвору: тортура и покушаји сламања

Саборност: Како ја дефинисана Ваша пресуда? Где сте и колико дуго служили затворску казну?

Г. Радомир Петровић: Пресудом Окружног суда у Јагодини, број К 36/49, од 28. маја 1949. године, због кривичног дела „против народа и државе“, осуђен сам, као што рекох, на десет година затвора и упућен на издржавање казне у затвор Забела код Пожаревца. Од осам година и осам месеци у Забели, више од шест и по провео сам у седмом павиљону, у најтежим условима за живот. У седмом павиљону је 120 соба. Соба је дужине четири, а ширине два и по метра. Сви смо спавали ту, на патосу. Ја сам имао један перјани јастук од куће и то ме је спасло, на њему сам спавао. Било нас је од 12 до 16 затвореника у соби од десет квадрата, а ту је у углу „тоалет“. Кад дође недеља, они нас затворе у подне, не пуштају нас до понедељка и не дају ништа, ни кап воде. Оно буде јуни или јули месец, врућина, гори и небо и земља, треба ти вода и за пиће и за умивање. Ничег нема, а намерно претходно дају у јелу ужеглу маст, коју су насилно одузели сељацима, а нису могли да је на време продају. Било је старих људи, па покваре стомаке… Ужас живи. Тако ја, по хитном поступку стигнем из породичне куће у злогласни седми павиљон.

Саборност: Какав је био однос других осуђеника, а и особља затвора према Вама?

Г. Радомир Петровић: Морам ово да вам кажем. Ја сам у Другом светском рату био у логору на Бањици, и тврдим да је у Забели било горе. Разлика је само у томе што су на Бањици убијали колективно, а овде су појединачно ликвидирали кога су хтели. Убише Миломира Недељковића из Горњег Милановца (то слободно говорим и одговарам и морално и материјално), Драгића Васиљевића из Милочаја, човека, четника без руке, обесише га тамо. Убише и чика Перу Симеуновића из села Савинац код Бољевца и многе, многе друге. Био сам смештен, дакле, са најгорим криминалцима, такав је био седми павиљон. Био сам и са нерадницима, често у самицама, ма свуда. Обично, кад су ме терали у ћелију – самицу, гледали су да то буде зими, кад пуца и дрво и камен. Кад дођеш тамо, прво те свуку голог и дају ти мокар веш, блузицу, кошуљу, доњи веш. Ја скинем цокуле, на једну ставим ноге, а на другој седим, без ћебета, без ичега. Кад заспим (а срце ми заспи, не могу више), па кад се пробудим, ја играм и играм да се загрејем. Четврти дан долази удбаш да ме пита кад ћу ја да се поправим. А ја му кажем: „Господине поручниче Марко, ја никад нисам био покварен, шта да поправљам? Да вам кажем једну ствар, ја сам у рату био у немачком логору на Бањици, па сам видео људе које су подметачинама терали у смрт. Ја то не могу, макар никад не изишао одавде“. Он ме гледа и каже: „Хајде, узми ствари и напоље“.

У Забели сам се брзо повезао са својим истомишљеницима и постао неки мали вођа своје групе. И тамо сам нашао наше људе, елиту Срба на робији. Шта год треба, протест, штрајк, они кажу мени, а ја преносим својој групи. Држали смо се заједно и помагали једни другима. Господин Светозар Николић из Панчева ми је саставио комплетну молбу за помиловање, коју је само требало да потпишем, али ја сам је поцепао говорећи: „Хвала ти, али ја нисам крив. Нећу да тражим помиловање, јер би то значило да признајем неку кривицу. Мени је част што за веру и своју Цркву одговарам“.

Убрзо ме опет позове шеф УДБ-е, код њега у управу, пита ме како се зовем, а зна све о мени боље од мене самог, чини ми се, онда пита на колико сам осуђен, а ја му одговорам. Тада ми каже: „Јеси ли написао ти неку молбу за помиловање?“ Ја му кажем да нисам, јер моја је казна сувише висока, те да морам да одлежим један период, па да је напишем. Каже он мени: „Код нас постоје услови, можемо да ти снизимо казну, амнестирамо, помилујемо, да ти дамо бенефиције, али треба да се покажеш“. Кад ми је то рекао, ја сам се следио. Шта, да ја будем њихов доушник, цинкарош? Боље би ми било да умрем. Па, ја да сам хтео то, да будем цинкарош за комунисте, ја не бих ни био тамо где сам био, на робији.

После тога, одвоје једну групу нас и оних из Сремске Митровице, али све појединце које суд није осудио на стрељање, али са циљем да нас униште. Отераше нас преко Ужица, Чајетине, Златибора, дођемо у Кокин Брод (путем за Нову Варош), скрећемо десно и стижемо у доњу Белу Реку. Тамо смо били пет дана. Ту је у тој кући становао један свештеник, којег су истерали кад смо стигли, као да је звер. Шта ће, побеже човек од оне гадије. Уз пут су нас грдили, псовали мајку, називали издајицама, непријатељима, и све тако. Тамо је било прилика за бежање, што су неки искористили, па нас, ускоро, вратише назад у Забелу, јер су изгледа граничне кризе, које су могле бити повод нашег евентуалног „нестанка“, тј. ликвидирања, прошле.

Слали су ме, затим, у једну групу да идемо у Трепчу, јер је решио шеф УДБ-е да ме уништи. Из Трепче се нико није вратио. Кад смо дошли преко Косовске Митровице у Трепчу, тамо је био један лекарски помоћник, неки Митке. Кад ме је видео, одмах ми је рекао да морам како знам да се вратим назад, јер су послали неког убицу, који одговара за неко тешко кривично дело, на велику робију, и који ће ме, кад будем сишао у рудник, ударити неком штанглом у главу, тако да нећу ни знати од кога да се чувам. „Убиће те и биће несрећан случај, а њега ће пустити“. Успео сам, уз Божију помоћ и сарадњу са неким људима, да се вратим.

Кад сам дошао назад у Забелу, построје нас испред трећег павиљона, у том наилази шеф УДБ-е, Марко (тај злотвор који ме је и покушао да пошаље у смрт), прозива и пита да ли сам ту ја? Ја се јављам и вичем: „Овде сам“. Он, сав бесан, јер му није успело што је хтео, оде.

Користили су сваку прилику да ме отерају у изолацију, и да не причам више, шта ми све нису радили, тукли и шиканирали. Када је био попис становништва, позивају нас у канцеларију управе. Ја улазим, а за столом у соби седе тројица и питају за генералије. Пре мене је био неки Никола Петровић, а судија га пита за име, презиме и остало, а онда и за вероисповест. Он им, већ сломљен на робији, каже: „Ја не верујем“. Кад им он тако рече, мени оде земља испод ногу. После тога ја сам му душу јео, кад год је био са мном. „Што ниси доследан ономе што јеси, што си љигав ?“, питао сам га. За њим долазим ја, пита записничар све. Он: „Како се зовеш?“, ја кажем: „Петровић Максима Радомир“, стиже до вероисповести, а ја кажем: „Србин православне вере“. Тада онај други, поред њега, судија, пита, ал' онако, без малтретирања: „Јел' верујете?“ „Верујем“, кажем ја. А онај трећи што је био ту, подругљиво: „Јел' чврсто верујете?“ А ја га погледам и избечим се на њега, ништа ме више није питао. Кажу мени кад сам се вратио у павиљон, да не иступам тако, а ја кажем: „Па, нека ме убију, ја сам и овако прошао и ово и оно, свашта сам прошао. Ја верујем у Бога и тачка“.

Нису одустајали од намере да ме сломе. Године 1956. Изађе моје име у Службеном листу, међу помилованим осуђеницима, нареде ми да се спакујем и да идем. Све урадим, стигнем до капије, а они ме врате. Играју се и изигравају са мном. Само да ме сломе.

Ја, ипак, понављам, нисам никада написао молбу, јер се нисам осећао кривим. Нисам никад ни зажалио што сам био у затвору. Знао сам добро због чега робијам!

Породица – заједничка голгота

Саборност: Ваше одсуство због вишегодишњег служења затворске казне, као и одузимање готово комплетног имања, онемогућили су нормалан живот Ваше породице. Код куће су остали супруга Живка и двојица Ваших синова, Драгослав, коме је тада било две године, и Михајлo, једногодишњa бебa. Како су чланови Ваше породице преживљавали док сте Ви били одсутни, како су се издржавали, како су деца пролазила у школи?

Г. Радомир Петровић: Активностима у селу такође су све чинили да ме сломе, али и кућу да ми растуре. Одузели су нам све: скоро тридесет хектара земље, млин, кафану, вуновлачару, ваљаонице. Моја мајка је ишла по Породину и радила за мало брашна, да би имала да шаље мени пакете у затвор. Моја супруга, мученица, написала је неку молбу да ми се снизи казна. Они је позову одмах у УДБ-у у Пожаревац, и питају је зашто је написала молбу?! Она каже зато што имамо двојицу синова, да јој је тешко самој, па да ме пустите кући. А они ће њој: „Шта ти њега чекаш, он је непоправљив. Ти си млада жена, немој да га чекаш, удај се за неког другог“. Она ме је чекала и дочекала и дан-данас смо заједно, као једно. Значи, ништа од тога што су они радили није нас сломило, већ још вишо учврстило, утврдило у вери, која нам је остала као једина снага да преживимо. Затворска правила била су таква да ми заробљеници са посетом нисмо смели да имамо никакав физички контакт. Децу сам први пут загрлио тек после скоро девет година, када је Драгославу било једанаест, а Михајлу десет година. Опростите, мало сам узбуђен сећањима. Уз самоћу и немаштину, моји синови су још, као деца политичког затвореника, били жртве дискриминације коју је вршила читава околина, а посебно школа, тј. њихове учитељице. Јесте, јесте, малтретирали су их у школи. Али, ни они се нису давали тако лако. Мића, мој млађи мој син, дође у школу и око Божића каже свима: „Христос се роди!“, а деца одговарају: „Ваистину се роди!“ А учитељица њему одмах: „Марш напоље!“ (Цело село зна да је она касније полудела, иде и стрвинари по Породину.) Ништа, изађе мој син, па сачека други пут, утрчи у учионицу и викне: „Смрт фашизму“, деца одговарају: „Слобода народу!“, а учитељица, онако, по навици, њему: „Марш напоље“. Настаде општи смех и изигравање!

Повратак из затвора

Саборност: Како је изгледало враћање у свакодневицу по изласку из затвора, чиме сте се бавили, да ли су вас државне власти контролисале или узнемиравале?

Г. Радомир Петровић: Вративши се из затвора, био сам принуђен да све почнем од нуле. Није било ничега када сам се вратио. Али узми ми све, и убиј ме, очисти ме, само част не дам. За почетак ми је помогао позајмицом господин Воја Филиповић, који је управљао локалном задругом. Мени је само мало (помоћи) било потребно, на самом почетку, после ћу ја све лако. Тако је и било. Нисам имао проблема током редовних контрола локалне полиције и власти, па сам почео да радим на добијању пасоша. Чим сам то успео, отишао сам у Аустрију, у Салзбург. Одатле млађег сина, Михајла, шаљем у Америку. Касније сам и ја у три наврата путовао у САД и провео тамо око осам година. Највише сам био уз Цркву у Америци и организовао сам многе црквене славе.

По повратку у Србију, једним добрим прилогом помогао сам изградњу храма Светог Саве на Врачару, али и своју породинску Цркву (купио сам нашу заставу, волим да моја круна буде у мојој Цркви), Решковицу (где сам колачар за храмовну славу), као и друге богомоље нашег краја. Најважније ми је било да видим да се може слободно ићи у Цркву и славити слава онако како нама доликује и како ме је мајка учила, говорећи: „Пази сине, да славу увек славиш домаћински и богато. По томе се препознајемо“.

Рехабилитација

Саборност: Реците нам на крају како је текао процес Ваше рехабилитације?

Г. Радомир Петровић: Процес рехабилитације политичких затвореника у Србији покренут је после смене комунистичких власти, и ја сам на синовљеву иницијативу поднео молбу надлежним службама, како би нам бар одузета имовина била враћена. До сада нам је враћено десет хектара земље, национализоване после другог светског рата, као „вишак имовине“, а остало је још да нам врате деветнаест хектара земље и одузете објекте. Засад је ово урађено, што ми је најважније, да се скине љага са мог имена, због деце и потомства.

Саборност: Оно што се ипак никада и ничим не може вратити, јесте време, готово десет одузетих година живота и претрпљене муке, како Ваше, тако и читаве Ваше породице.

Г. Радомир Петровић: Тако је, али да вам кажем још једном: и мени и мојој фамилији је част и ја се поносим тиме што сам робијао за правду Божију. Нико не може да покаже прстом на мене што сам био на робији. И поред свих мука и недаћа. Зато бих свима рекао, као своју поруку: Само смело кроз живот, децо. Ако неко падне, само нека устане, све животне невоље ћете, уз помоћ Божију, победити!

Саборност: Хвала Вам на љубави и времену које сте нам даровали. Желимо Вам да у миру дочекате предстојећи Васкрс, који је само предокус општег Васкрсења, које ће тек осмислити сваки наш подвиг, мучеништво и страдање. Христос васкрсе!

Г. Радомир Петровић: Ваистину васкрсе! До скорог виђења!

Разговор водили:

Константин Живановић, ђ. Златко Матић, протођ. Предраг Радаковић, Срђан Лунгић