RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 1/XIV, Васкрс 2008

Свештеник Драган Николић

Схи-игуманија Доротеја (Бојковић)

Прилог за историју Браничевске епархије

У селу Велико Орашје, 8. јануара 1923. године, рођена је мати Доротеја, од оца Видоја, касније свештеника, и једно време пароха црквеначког1, и мајке Обреније, пред крај живота монахиње Евдокије. На крштењу је добила име Миланка2. Основну школу завршила је у родном селу, а затим женску домаћичку и нижу пољопривредну3.

У току Другог светског рата, 1942. године, одлази у манастир Старо Јовање у коме, као искушеница, проводи девет година. Из Старог Јовања прелази у манастир Сретење, у Овчарско-кабларској клисури. Замонашена је у манастиру Сретење, 8. априла 1950. године4, и том приликом добија име Доротеја. Монашење је извршио игуман Васијан Мишић5, касније схи-игуман манастира Покајнице код Велике Плане. Он је имао великог утицаја на духовни развој мати Доротеје. Често га је помињала у својим причама, приликом сусрета са верним народом. Био је њен духовник до краја живота.

Након пријема у клир епархије Браничевске, по одлуци владике Хризостома (еп./бр.781/526 од 20. октобра 1952. године7), поверена јој је дужност, најпре привремене, а онда и сталне настојатељице Миљковог манастира8. Примопредају је извршио 30. октобра 1952. године смењени старешина, игуман Никанор. Том приликом, са новим старешином, монахињом Доротејом, дошле су и четири сестре – монахиња Пелагија и искушенице Јасна, Живка и Наталија9. Искушеница Јасна је пострижена у малу схиму 16. јуна 1953. године од стране владике Хризостома, и том приликом добила је име Амвросија10. Мати Пелагија је била родом из Срема, а Живка и Наталија из Крњева. Оне су недуго по доласку у Миљков манастир, на Ваведење 1953. године, замонашене и добиле су монашка имена Фотина и Серафима11.

Године 1963. на Ваведење, мати Доротеја је произведена у чин игуманије и на тој дужности остаје све до упокојења12.

Са пуно трпљења, разумевања и воље, у најтежим данима по српску православну Цркву, мати Доротеја је успела да материјално и духовно подигне манастир у који је дошла, увек вешто руководећи животом сестринства и имовинским пословима манастира. За кратко време манастир је постао стециште искушеница, које су из овог манастира, добијајући прве смернице о духовном животу од своје мати Доротеје, касније одлазиле и обнављале многе манастире у Браничевској епархији, али и не само у њој.

Када је примила управу над манастиром, у њему је затекла велику немаштину. Конаци су били оронули и запуштени и вапели су за домаћинском руком. Није било ничега од стоке и живине. Мати Доротеја је почела своју управу у Миљковом манастиру, буквално од нуле. Многе потрепштине, ситни инвентар и храну, монахиње су набављале и доносиле од својих кућа. Намирнице су највише добијале од мештана села Гложана.

Монахиња Харитина Костић, још и данас се сећа тих дана:

Када сам дошла у манастир, 1953. године, од стоке сам затекла једну краву, једну јуницу, једну крмачу и четири овце, које је од своје куће донела мати Амвросија. Гладовале смо. Глади се сећам. Често о томе и данас размишљам. Ни постељине није било. Конаци су прокишњавали, кревете смо морали да вучемо из ћошка у ћошак да не покиснемо. Зими смо ложили огризину, шашу. Шумска секција из Деспотовца није давала да се уђе у манастирску шуму; одузели су нам и то. Двадесет хектара имања остало је преко Мораве са лаповске стране, а ово што је било овамо, некада је Морава и по три пута на годину плавила. Пшеничног хлеба смо ретко имали, само ако неко донесе џак жита или брашна. И тако све до 1976. године…Председник општине Миле Савић некако издејствује да нам се да на коришћење пет хектара. Тада смо почели да једемо пшеничног хлеба, једемо и Богу се молимо, за Милета… Стоку смо чували и продавали, и тако десет година материјал куповали за нови конак. Запатили смо и овце, сир смо сирили и продавали, а за нас о ручку само по једна коцка сира, да бисмо имали за продају, да купимо друго шта треба, а требало је све. А о свему је мати бринула. Питају ме ономад, на сахрани наше мати: 'Што толико плачеш?', а ја кажем: 'Kако да не плачем када, гдегод погледам, сетим се са колико је труда и муке све то подизала и о свима нама поред тога бринула'13.

Ионако тежак живот, често су загорчавали људи који нису волели Цркву, а имали су своју веру, партију. Нападали су их ноћу, застрашивали, а често и крали оно мало сиротиње што су имали.

Можда је најбољу допуну историји живота у манастиру, за време управе игуманије Доротеје дао протојереј-ставрофор Милан Радовановић из Београда14 у свом ауторизованом сећању:

Према моме сећању, почетком шездесетих година, састав сестринства и братства манастира Миљкова, био је овакав:

Ових пет сестара су 1952. године основале сестринство манастира и удахнуле нови духовни живот у њему. Током педесетих година сестринство се умножавало, па су у манастир дошле као искушенице, а остале као монахиње:

Ово је само део имена оних који су свој живот у Христу започели у крилу мати игуманије Доротеје.

Монахиња Евдокија, мајка игуманије Доротеје, умрла је и сахрањана у манастиру. Јереј Видоје Бојковић, пензионсани свештеник, отац мати Доротеје, упокојио се и сахрањен је у манастиру17.

Сестре, на челу са мати Доротејом, показале су велику љубав и пожртвованост, урадивши нов живопис у Цркви и подигавши нов конак, започет 1961. године, који је освештан 1968. Садашњи иконостас и живопис је 1967. године урадио монах Наум Андрић18. Али, на томе се није стало. Саграђен је још један, лепши и новији конак у коме се налази и зимска капела посвећена светом Максиму Исповеднику. Мало је манастира у Србији који имају овако леп и удобан конак, који је довршен нешто после 2000. године. Наравно, не смемо заборавити ни прекрасно уређену манастирску порту, којој би могле да позавиде и најуређенији паркови у Србији.

Мати Доротеја се поклонила гробу Господњем и обишла света места у Светој земљи о Васкрсу 1997. године.

Са њеним благословом, 2001. године све књиге које је манастир поседовао сређене су у солидну манастирску библиотеку која поседује и њену задужбинску збирку књига.

На дан светог Максима Исповедника, 3. фебруара 2005. године примила је велику схиму од стране Његовог преосвештенства, владике браничевског г. Игнатија. Тако је постала једна од малобројних великосхимница наше Епархије.

Мати Доротеја је била на челу Миљковог манастира пуних 55 година. У том периоду замонашено је преко двадесет искушеница и два искушеника. Манастирска економија је доведена до завидног нивоа, а сви стари конаци су замењени са два нова конака и новом зимском капелом. Манастирска Црква, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, добила је нови иконостас, под, фрескопис и фасаду. Подигнут је и из темеља обновљен метох Миљковог манастира, манастир Златенац, данас самосталан. Последњих година, трудом, љубављу и разумевањем мати Доротеје, а великим залагањем и материјалним средствима Драгише Станојевића, обнавља се из темеља манастир Добреш, у истоименом атару села Гложана. На велику жалост свих њених поштоваоца, мати није доживела да види освећење ове светиње светога Николе. Упокојила се на дан светог Спиридона чудотворца, 25. децембра 2007. године.

Иза себе је оставила многобројна материјална сведочанства о томе шта све љубав према Богу и упорност могу да створе, а све на славу Божију. Али, од свега материјалног што је створила у свом животу, остало је нешто још веће и вредније. Њена вера у Бога, и љубав према ближњима, која се из те вере рађала, остала је да сведочи о једном плодном монашком животу у срцима свих оних који су је познавали, слушали њене животне приче и поуке, поштовали је и волели. Имала је велико срце, свакога је разумела, помагала и свима праштала, као мајка својој деци, коју бескрајно воли.

Високопреподобна схи-игуманија Доротеја, сахрањена је 27. децембра 2007. године у порти Миљковог манастира, на манастирском гробљу. Опело су служили двојица архимандрита, отац Матеј из Раванице и отац Николај из Радовашнице, архијерејски намесник ресавски, протојереј-ставрофор Драгољуб Дончић, 17 свештеника и два ђакона. Били су присутни многи монаси и монахиње из Кончуља, Месића, Прекопече, Раванице, Манасије, Копорина, Радошина… Изузетно хладан и ледом окован зимски дан, спречио је све оне који су је поштовали и волели да дођу на опело и опросте се од ње.

Од блаженопочивше схи-игуманије, беседом о њеном плодотворном животу, опростио се протојереј-ставрофор Милан Радовановић.

1 Оливера Думић, Небојша Ђокић, Драган Николић, У Ресави два алем камена, Храм Успења Пресвете Богородице у Црквенцу, Крушевац 2006, 54.

2 Архив Епархије браничевске, Књига монаштва.

3 Оливера Думић, Небојша Ђокић, Просуо се бисер крај Мораве или Миљков манастир, Крушевац 2006, 91.

4 Архив Епархије браничевске, Књига монаштва, рубрика 3.

5 Архив Епархије браничевске, Књига монаштва, рубрика 6.

6 Гласник – службени лист СПЦ, Београд 1953, 245.

7 Архив Епархије браничевске, Књига монаштва. На полеђини досијеа руком је дописано: „Примљена из Епархије жичке одлуком еп./бр 781 од 20. октобра 1952.године и постављена за настојатељицу манастира Миљково“.

8 Протојереј Душан Митошевић, Миљков манастир на Морави код Лапова, Смедерево 1962, 29.

9 Летопис Миљковог манастира, манастирска архива, 26.

10 Исто. Тога дана било је освећење споменика блаженопочившем архимандриту Амвросију Курганову, руском емигранту, интелектуалцу високог стила и бившем игуману. По њему је мати Амвросија добила монашко име.

11 Исто.

12 Архив Епархије браничевске, Књига монаштва, рубрика 10.

13 Разговор вођен априла 2008. године.

14 Родом из Лапова, данас у пензији.

15 Овде прота Милан наводи село Дубље што је нетачно. Mонахиња Ираида је рођена у Бобову, отац јој је био свештеник Божидар Лазаревић и до пензије 1993. године парох црквеначки.

16 Оливера Думић, Небојша Ђокић, Просуо се бисер крај Мораве или Миљков манастир, Крушевац 2006, 94.

17 Оливера Думић, Небојша Ђокић, Драган Николић, У Ресави два алем камена, храм Успења Пресвете Богородице у Црквенцу, Крушевац 2006, 54.

18 Српска православна епархија Браничевска, Шематизам 2003, Пожаревац 2003, 253.