RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 3/XIV, Божић 2008

Ђакон Златко Матић

Светосавска беседа

Уважени господине градоначелниче, драги господине директоре, учене колеге професори, цењене даме и господо, најдражи ученици,

Скоро осам векова, почев од славних Савиних биографа – агиографа, Доментијана и Теодосија, Срби и други народи наших простора неуморно и благодарно претачу лични доживљај заједнице са Светим Савом у похвална слова, хвалоспевне стихове, њему у част, у слике светлости и наде и у ноте победе живота над смрћу. Може ли човек нашег века, са толике временске дистанце, достојно и прилично одговорити на изазов да прозбори нову реч о архипастиру свих наших архипастира, да антологији песама, химни и беседа у његову част, дода још једно слово у славу Светитеља и Господа Христа, који га је учинио светим?

Одговор на ову недоумицу пружа нам опет Теодосије. Поменути хиландарски монах и књижевник, у име свих нас, који се усуђујемо да проповедамо о Сави, библијски молитвено је запевао:

Којим (и каквим) духовним песмама да похвалимо Саву свештенога,
Који нам разјасни таблице Јеванђеља Новог Божијег Завета,
Којим познасмо истиниту веру православља, (…)
Који нас учини христоимени(ти)м људима?

Теодосије је, ипак, успео да осмисли предивне похвалне венце духовних песама, којима је овенчао светог Архијереја, зато што је у Цркви и кроз Цркву, кроз молитву и Литургију, ушао у лични однос љубави са, у Христу вечно живим, Светим Савом. Тај исти однос и доживљај светости и заједнице са Богом и његовим светима, дозвољавају и нама данас да Сави у част и проговоримо и из његовог житија пронађемо смернице за одговоре на кризе и изазове века који је пред нама и за који смо управо ми одговорни.

Двомиленијумски ход Цркве и света ка Царству Божијем, пројавио је и запечатио хришћанску праксу, да Невеста Христова (Црква) свакој кризи приступа као изазову, као могућности да изађе из изолације и да стваралачки, креативношћу Духа Светога, учини да човечанство у њој нађе сигурну лађу спасења на океану бура и недаћа. Све кризе и катастрофе наше планете, овог нашег великог глобалног села, било да су политичке, економске или еколошке природе, у позадини имају заједнички именитељ – човекову саможивост, гордост, самољубље и жељу за негацијом, поништењем и, на крају, истребљењем других и другачијих. У освит XX века, човек је показао неслућене могућности науке и технике, које је на опипљиве висине уздигла новоподигнута Ајфелова кула. У исто то време, своје виђење зоре века који је сада већ за нама, даје и славни норвешки сликар Едвард Мунк. Његово ремек – дело, слика „Крик“, представља нам деперсонификовану индивидуу на мосту, са маском уместо лица, са рукама на ушима, која вришти тако болно и гласно да сваки посматрач те слике постаје њен слушалац и крик, гледајући, мора да чује. Ми који скоро читаву деценију живимо у новом, XXI веку, сада знамо да је јунак са Мунковог платна затворио уши да не чује демонски звук из Хирошиме и Нагасакија, те да је крикнуо у име свих заточеника Аушвица, сибирских гулага и многих других, нама географски ближих, стратишта. Сам јунак слике, без лица, са маском, безлична индивидуа, самац на мосту просторних и временских неизвесности, ипак, највернија је слика човека нашег времена. Самозатворена и самодовољна монада, једнодимензионално, ка смрти ходајуће биће, опака двоножна животиња, изманипулисани потрошач свих добара, човек, исконски је непријатељ себи, другоме и свој твари, комплетној природи.

Драги пријатељи, ако овде и при оваквим проблемима, не нађемо поруку православља или светосавља, онда је Црква алегорија музејске старине, а сви њени учитељи, па и Свети Сава, легендарни и небитни ликови далеке прошлости. Одговор Цркве на изазов индивидуализма, ипак, постоји. Њега је дао Спаситељ, Христос, а прихватио га и доживео Свети Сава, својим личним избором, одричући се све славе овог света, одричући се себе, ради других – ради ближњих, ради свога рода и свих народа његовог црквеног простора, живећи и радећи за оне који су му, као архиепископу поверени од Христа. Етос постојања ради другог, тако стран човеку данашњице, проистиче из вере у Христову победу над смрћу. Само чврсто уверење да смрт није последња реч историје, чини Саву хришћанином, а нас светосавцима, дакле, опет, хришћанима. Свест да ћемо, како Свети Сава каже, сви бити на рајском сабрању мноштва људи од Адама до краја света, да ћемо гледати Христово, од сунца светлије лице, вера да живот на небесима имамо, може оправдати хришћански етос као онтологију заједнице љубави и слободе, у којој је други човек мој Христос, извор мога спасења и раја, а не пакла. Парафразирајући речи љубљеног Христовог ученика, јеванђелисте Јована Богослова, можемо слободно рећи: „По томе ћете се познати да сте ученици Савини, ако љубави међу собом имате“. У таквом виђењу света, који се крунише евхаристијском љубављу, озбиљно звучи Савина поука:

Журећи се кроз уска врата и тескобним путем који води у живот вечни, један другога љубећи, један другоме покоравајући се, један другоме тегобе носите. Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да држите ово заповеђено, и да не буде распре међу вама, него да сте савршени у једној мисли и једној вољи.

Желећи да ову поруку не схватите као моју молбу, већ као завештање нашег оца, родоначелника, пастира, учитеља, лекара, просветитеља, архиепископа, надзиратеља, молитвеника и заступника пред Богом, честитам вам од срца празник којим се сваке године обнављамо и освећујемо и као личности и као народ Божији.

Хвала вам на пажњи и љубави!

* Аутор је беседио на св. Саву 2009. године у Музичкој школи „Ст. Ст. Мокрањац“ у Пожаревцу.