RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 3-4/I, 1995

Дејан Црнчевић

Видовдан у Лазаревој Раваници

И ове године свесрпски и свеправославни празник Видовдан прослављен је у нашој Епархији свечано и радосно, заједнички, с љубављу и надом у Господа, у литургијском сабрању. Но, овога пута светолазаревска лавра, манастир Раваница, имала је особену прилику да угости посебно драге и уважене госте. Наиме, овога Видовдана Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, заједно са Епископом Захумско-херцеговачким и приморским Господином Атанасијем и Епископом Пожаревачко-браничевским Господином Игнатијем, свештенством, монаштвом и народом овога краја, служио је Св. Литургију у главној задужбини Св. Кнеза, манастиру Раваници.

Уочи празника, на дан 14/27. јуна уважени гости, заједно са домаћином Владиком Игнатијем, пристигли су пред вечерњу службу у манастир. Већ по самом доласку, топао дочек. Свуда љубав, пажња и благодарност окупљеног народа и сестринства драгим гостима на њиховој посети. Још једно сведочанство да је још увек у народу српском сачувана радост сусрета са драгим гостима као са самим Господом.

Након послужења и кратког одмора од пута, започело је претпразничко велико бденије. Помињући непрекидно све косовске, покосовске и нове мученике своје српске из последњег рата као и оне најновије, чији се спомен такође слави на Видовдан, народ је наш са Патријархом, Епископима и свештенством својим усрдно молио ономе у кога једино може имати безрезервне наде, Господу свом Христу, да из љубави своје погледа на народ свој српски и смањи муке његове. Данас опет, када нас вољом других поново покушавају као народ у себи поделити и разјединити, три епископа из различитих крајева српских земаља служећи заједно сведочили су непосредно и личносно јединство вере и народа српског у Господу, пред његовим и нашим Св. Кнезом.

Вечера, након предпразничног бденија, постављена је била у новом делу манастирског конака. Окупљени око Патријарха Павла и Епископа својих Атанасија и Игнатија, као, надамо се, једнога дана око Господа и угодника његових, присутни народ и гости из разних крајева српске земље, али и из разних крајева православне Васељене, могли су чути речи благодарности данас распетог и измученог народа нашег српског у Босни и Херцеговини народу у Србији и Црној Гори за помоћ коју му пружа, кроз уста сведока његовог пред Господом, Владике Херцеговачког и Захумског Атанасија. Но, нажалост током вечери често су се чуле и речи прекора и туге тамошњег народа нашег због подела и раздвајања народа исте вере и наде с једне и друге стране реке Дрине, услед непромишљености, осионости и самовоље моћника овога света. Но, након свега, оно што не нестаје и што увек остаје барем за нас православне, је нада у Господа и угоднике његове, светитеље српске, од Св. Симеона и Саве, преко Св. Кнеза Лазара, до најновијих мученика српских из последњег рата, да нас њиховим молитвама помилује и уразуми и помогне да пребродимо поделе своје, те да нас око себе сакупи, као што ће, надамо се, учинити у последњи дан. Са том и таквом вером и надом ишчекивало се празнично јутро. Видовданско јутро освануло је у радости и слављу пред заједничку литургијску службу. Док су звона снажно тукла, објављујући свему постојећем близину коначног спасоносног догађаја - литургијског сабрања, народ је, уз звуке тропара и благосиљање Архијереја, улазио у цркву окупљен око Архипастира свог Патријарха Павла, као око Господа Христа у Другом Његовом Славном Доласку, око Епископа својих Атанасија и Игнатија, свештеника и ђакона, обучених свечано у богослужбене одежде.

Гледајући и поштујући на Св. Литургији у служитељу и Архипастиру свом самога Господа, чији Други и Славни Долазак и изображава улазак Архијереја на самом почетку службе, опет, као и много пута раније, осведочена је можда и несвесно жива вера народа нашег у Литургијски догађај као Икону Царства Божијег већ сада и овде, и као једини поуздани лек за спасење свега света од бола, смрти и нестајања.

Служба је одмицала у јеванђелској радости и весељу Народа Божијег, којој је доприносио својом службом појања монашки хор Раваничког сестринства али и млади Црквени хор „Браничево“ из Пожаревца. По читању Јеванђеља, беседом се Народу Божијем обратио Епископ Атанасије рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ваша Светости, Преосвећени Архипастиру Пожаревачки, Раванички и свега Браничева, драга браћо и сестре, преподобна мати игуманијо и драге сестре монахиње, драга децо, ево нас пред Јеванђељем Христовим, које чусмо и које је Књига вечнога живота. Све што је у њему речено, речено је за живот нас људи, свакога бића и сваке творевине Божије, за вечни живот, који почиње овде и траје бесконачно. Јеванђеље је једно и бескрајно, мало и сажето, а бесконачно и неограничено. Свака реч његова је реч живота. То је оно Јеванђеље којим нас је Бог убићио и обићио, оно Јеванђеље којим живимо, ходимо, деламо и постојимо. Тим Јеванђељем је и данашњи празник Св. Великомученика Лазара Косовског и осталих Мученика и Првомученика српских и православних означен, испуњен и прослављен. Јеванђеље је блага вест Божија и то дословно и значи на нашем језику: блага, добра, радосна и спасоносна вест. То Јеванђеље није друго него Син Божији, Који јесте Оваплоћено Јеванђеље, послање благе вести Божије, уличностњене и оличностњене у Христу Сину Божијем, Који је постао Син Човечији - Богу Који је постао човек и на вечност остао Богочовек. Њиме живимо, постојимо, спасавамо се, Њиме прослављамо и Бога и себе, Њиме и данас празнујемо ове светитеље, Мученика и Великомученике, на чији смо се празник окупили.

Српски народ, мученички, грешни, многогрешни, распети народ, још слави своје мученике. Други славе своје великане, своје великаше, своје моћнике, политичаре, дипломате и своје председнике силнике овога света и овога века, а Срби славе своје мученике, своје праведнике, своје светитеље и богоугоднике. У томе је разлика између православнога и осталога света. Нису православни, а по најмање Срби, светији од других, са мање греха, а данас, на жалост и зла, него су различити по томе што се држе светитеља, њихових скута и рукава, за њима иду, за њима плачу, њима се моле, за њима следују. Каже Турчин, силни паша босански, пред сам Мишарски бој по Карађорђевом устанку: „они имају слику и његове кости носе, верују да ће им он донети победу“, мислећи на Св. Цара Лазара. Свете мошти Св. Цара Лазара и његова икона, као и иконе Св. Саве и Христове, као и Крст Часни, били су испред Срба кад год су се борили за опстанак и останак, за усправни и исправни став свој.

На жалост, новији Срби нису сви такви. Скинули су Срби са крсташа-барјака крст, узели три боје које не знамо чије су и не знамо како се претурају једна испред друге и једна иза друге. Крст са четири словеса Христова, која су скраћена света словеса која на Св. Литургији, на просфори, бележимо, да је Исус Христос НИКА - да побеђује - то су света словеса српска, а не некаква оцила или знаци пагански, како нам тумаче наше усијане главе а хладна срца, који су то однекле са Запада чули, највероватније из Немачке, па пренели овде. Отуда је велико зло дошло. После ослобођења под Карађорђем, када су дошли „њемчари“, како вели Св. Владика Николај, почели су да „соле“ народу памет и до данас ти „њемчари“ нису престали да народу соле памет.

Прави Срби иду за својим свецима, носе их испред себе, клањају им се. У страшном страдању српском од 1941-45, које није престало и наставило се до 1995. Срби су се борили за своје свете мошти, да их из својих сремских манастира пренесу за Београд. Блажене успомене велики Митрополит Јосиф каже да су Срби пред моштима тих светаца извојевали победу. Одмах по доласку руске војске у Београд 1944. године, Митрополит Јосиф је рекао да су Срби молитвама светитељским ослободили своју земљу. Тако се и данас окупљају Срби од Косова до Јадовна. Косово је данас и у Јасеновцу, и у Глини, и у Невесињу, и у Грахову и у Книну, јер свугде у знаку крста, у знаку светитеља и у знаку Јеванђеља Христовог иду прави Срби. Као сенка за њима иду они други: неки издајнички, неки плашљиво. Међутим, неће поколебати оне праве који се боре не за рат, како нам говоре и клеветају из ове унесрећене Србије, јер нисмо за рат већ за мир, али за мир крстоносни и спасоносни. На радост васкрсавајућу, Јеванђеље Христово уноси крст у овај свет, а то је побуна против греха и против зла и тиме рат против греха и против зла. „Нисам дошао да донесем мир него мач“, рекао је Христос, Онај исти Христос Који је Цар мира и Бог љубави, а Којега нам данас једнострано представљају новопечени православци - ако су уопште православци, као да они боље знају шта је Јеванђеље Христово, и као што нам једнострано Христа представљају и сви лажни хришћани Запада. Има браћо моја у Св. Јеванђељу и тешких речи истога Бога љубави. Једна од тих речи је да Јагње Божије зна да се разгњеви и разљути. Свето Јеванђеље говори и о гњеву Јагњета Божијег, а знамо сви још као дечица и чобани како је јагње безазлено. Међутим, некада зна и оно да се наљути, па укрути ножице и удара. Гнев је дар Божији против зла и против греха, али није добар кад се злоупотреби против човека, против лика Божијег, против добра и против истинскога мира.

Све то зна српски народ из Јеванђеља, а Јеванђеље је учио из живота. Зато је са Св. Лазаром пошао на Косово. Зашто би Св. Лазара славили ако није требало да се бори и ако је требало да капитулира пред моћним ондашњим снагама уједињених емирата паша и бегова и султаната, подржаних, на жалост, и од тадашњих западних сила? Зашто су се онда борили Срби под Карађорђем? Зашто су се борили и под краљем Петром и војводом Мишићем? Борили су се за крст часни и слободу златну, за достојанство човека, за истински мир правде. За то се и данас боре Срби и зато се окупљамо око Св. Лазара, да нас надахне у тој праведној борби. Нико није жељнији мира него управо они који се боре. Ко је гладан, нико од њега хлеба жељнији није и ко је жедан, нико од њега воде жељнији није. Тако исто уморан одмора, као што нико жељнији мира није од ратујућих Срба. Неправда је ова данашња велика, иста као она против које се усправио Св. Лазар и борио.

Међутим, ово је Јеванђеље о коме говорим: Св. Лазар се борио да веже земљу са небом, да земаљски патриотизам веже са небеским патриотизмом, да земаљску отаџбину, земаљску Србију и земаљско Косово веже са небеском отаџбином, за небеску Србију, за небеско Косово - земаљско царство за Небеско да веже. У томе је наша вера, у томе је Јеванђеље, у томе је Крст. Ја вас подсећам на познате ствари, али је увек добро подсећати се и обнављати се, како је говорио у Жичи Св. Сава. Потребно је обновљење праве вере. Човек је живо биће, витално и треба да се стално обнавља.

Понављам, дакле, да је наша вера крсна вера. У крсту има два правца, два смера, два прекрштена дрвета. Једно је вертикално и то је веза са Богом, са Небом, са Царством Божијим и Небеским, а друго је хоризонтално и то је веза са земљом, са земаљским царством, са отаџбином и са свим створењима Божијим. Само једно са другим повезано дају крст. Само једно са другим повезано је истинска вера хришћанска, православна, светосавска и јеванђелска. Безбожници су нам говорили пола века, научени од Запада, „ви се за небо опредељујете, идите ви на небо, а оставите нама земљу да је ми уредимо“, па су комунисти, исто као фашисти, крвљу залили ту земљу само са хоризонталом, претворивши нас у животиње, у минерале, у ништа. С друге стране и они који се боре само за вертикалу, као неке мистичке секте, којих је данас преплављена ова несрећна српска земља, подједнако велико зло чине. Почели су и у српским земљама западно од Дрине да своје зловерје шире, али их је народ брзо осетио и најурио, јер су их убацивали са стране Америка, Европа и не знам још које друго моћно зло овога света. Они пропагирају само, тобож, везивање за „духовно“, за мистично, за вертикално, а то је нечовечно, од како се Христос оваплотио, од како се распео, од како је са нама остао свагда. Немојте говорити о небу, а не борити се за земљу. Међутим, само у светлости неба можете се борити правилно за земљу. У светлости небеске отаџбине можете се правилно борити за земаљску. Они који су порекли небо, а они су још, на жалост, предоминирајући и у свету и код нас, не могу се борити за земљу. Ја сам то говорио и то понављам и овде на овоме светоме месту: не могу комунисти безбожници бити патриоти, а у најбољем случају, ако су наивни, могу бити једнострани дакле штетни патриоти. Прави патриотизам је борба за земљу и за земаљску отаџбину, али везивањем за небо. То је завет Св. Цара Лазара, то је завет српских мученика.

Зато су Срби тако усправни и неодољиви, а грешни, а посрћући, а клецајући, а праћени сенкама, на жалост и унутрашњим, а не само спољашњим. Ипак се усправљају, ипак се пред светитељима клањају, али само пред њима а не пред великанима овога света, и зато издржавају. Издржаћемо и у овој борби, само немојте да клонемо. Немојте, браћо моја, ја вам то говорим са овога светога места, рођени Србијанац, а сада у српским земљама, где се води борба за усправан и исправан став и опстанак српски и православни, немојте да будете у Србији уплашени. Немојте да слушате те кутије, угасите те несрећне кутије, и оне које се чују и оне које се гледају, а обратите пажњу и ослушкујте своју браћу, као што су то Срби чинили у време Косова, у време Карађорђа, у време војводе Мишића, у време Митрополита Јосифа, Патријарха Гаврила Дожића и Владике Николаја. Немојте да одемо у Грчку и да нас они више помажу, док Срби из Србије троше грдне паре на летовања по Грчкој, а Грци скупљају и милионе нам шаљу. Ми који одлазимо по ту помоћ стидимо се кад нам тамо кажу: „Погледајте колико је Срба на мору у Грчкој; зар те паре нису могле отићи браћи, макар рањеницима који су овде у Србији“. Плаћамо за наше рањенике овде у Србији. Ако, плаћаћемо, издржаће ти рањеници, али знате ли зашто се лече!? Да би што пре могли да се врате и да се боре, али не да убијају непријатеља, већ да одбране своје, и не да слушају Запад, већ Св. Цара Лазара и Св. Мученике.

Потресла је Србију трагедија Јасеновца великомученичкога и Западне Славоније. Не дајте браћо да нас потресе још нека таква трагедија. Одговорни смо сви пред Богом, јер сви смо једно тело и једна душа један народ и са свима људима желимо то исто да будемо, али само у Христу, кроз Христа, са Христом, у знаку Крста и у знаку истинске слободе, истинског мира, правде и љубави.

То је порука косовска, то је опредељење косовско, то је знак, знамење и славље данашњега празника. Нека нам Св. Великомученик Лазар помогне да будемо као он, распети, али и васкрсли, а васкрсли значи усправни и исправни. Нека нам Св. Новомученици од Косова до Јадовна и Јасеновца, по који већ пут великомученичкога, као и до осталих светих места страдалништва, али и одстојавања правде, истине, слободе и човечности, свима буду на помоћи, а нарочито нашој дечици.

Молим вас мајке, као што у мојој Херцеговини говорим, ви сте данас градитељи, водитељи, стубови српски. Немојте децу учити да носе овакве или онакве панталоне, да жваћу онакве или овакве жваке, да читају ово или оно или да гледају оно или ово, него да буду пре свега људи и карактери. Педесет година смо били умртвљени, пробудимо се, учимо своју децу. Немојмо, по лажној, тобож педагогици Запада, да дете лажно васпитамо. Некад га треба и изгрдити и покарати, јер „кога Бог милује онога и кара“, па ако то радиш са љубављу, дете ће препознати. Немојте му препоручивати лакши пут у животу. Све што је брзо кусо је, каже народ, јер оно што је право и истинско, обично је теже и напорније. Нека би Св. Лазар и ту био поука, као и његова света супруга и његова сигурно, света мајка кад га је тако одгајила, као мајка Јевросима, као мајка Евгенија, која је после гајила српску сирочад са удовицама, подигла Љубостињу, не мању од ове Раванице која је у слободи подизана, па подигла после, преко сина свога, Манасију, и борила се, те смо ми са њима и у њима, у тим светињама опстали.

Благослов Господа Исуса Христа, Тог вечно живог и спасоносног Јеванђеља Бога Оца, благодаћу Духа Светога Утешитеља, како нам рече данашње Јеванђеље да све Духом Светим Утешитељем бива, нека је са свима вама. Нека вас Бог благослови и сав остали православни српски род и сав Божији народ у свету. Амин.“

Након беседе настављена је заједничка служба. Крај мошију Светитељевих, народ Божији, уз наизменично појање хорова, узносио је са својим Патријархом и Епископима молитве једином Господу и Човекољупцу, да данас када нам сви указују да смо сами на свету и да нам спасења нема, молитвама угодника свог Св. Кнеза Лазара не заборави на народ српски те да га покаже као народ свој, онај коме је од памтивека наменио наслеђе Царства Небеског и живот вечни. На самом крају Св. Службе, по причешћу верних, којим Литургија а и ми сами у њој, тек сјединивши се са Живим Богом и једни са другима, добијамо пуни смисао постојања, окупљеном у љубави народу, свештенству и монаштву, обратио се и Патријарх Српски речима:

„Драга браћо и сестре,
Сабрали смо се данас овде у Цркви и молили Богу са свима светима пред моштима Св. Кнеза Лазара да нас Господ погледа, помилује и дарује мир у земљи нашој. Помолисмо се и Св. Кнезу, који је за слободу свога народа, а не да тлачи туђу, који је да одржи своју земљу, а не да заузима туђу и који је да оснажи своју веру, а не да своју веру намеће другима, са прецима нашим изашао на Косово и живот свој положио да би душу своју спасао, јер је Господ рекао да нема веће љубави од онога који живот свој положи за ближње своје. Онај који полази у одбрану својих ближњих, своје земље, својих домова и својих гробова, он свесно одлази да и живот свој положи за та узвишена и потребна нам, и у овом и у оном свету, убеђења.

Честитајући вам данашњи празник, ја вам желим, браћо и сестре, да своју веру православну и знате, али да њоме и живите, те да на тај начин помогнете и народу нашем, па и непријатељима нашим и целом човечанству, а највише себи да уђете и да уђемо у Царство Небеско. Честитајући данас свима вама овај празник, ја вам желим од Господа Светога благослов. Бог вас благословио. Амин.“

Након беседе, народ је са својим Патријархом, Епископима и гостима сео за свечану трпезу предивно зготовљену од стране раваничког сестринства. За, заиста с љубављу спремљеном трпезом, нашло се много људи, а међу њима и много угледних гостију из земље, али и из братске православне Грчке, па чак и из Америке - свештеника, игумана и игуманија, монаха, привредника, дародаваца, а крај Патријарха је седео и Његово Краљевско Височанство принц Томислав Карађорђевић.

За ручком се присутнима обратио и Владика Игнатије рекавши:

„Ваша Светости,
Ваше Краљевско Височанство, Часни Оци, драга ми у Христу браћо и сестре, драги народе Божији и сви који сте дошли на ову заједничку трпезу Господњу, изражавам радост Цркве Божије у Браничеву, чија сам глава, благословом Духа Светога и Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа и љубављу драге ми браће архијереја, а посебно благословом и љубављу Његове Светости Господина Павла.

Драга браћо и сестре, надам се да изражавам и вашу радост што нас је Господ удостојио да нам дође Његова Светост и да служећи овде покаже нам Господа нашега Исуса Христа. Надам се да смо се сви радовали радошћу оном коју је Господ оставио ученицима Својим и Апостолима и свима, да Га чекају у простоти срца свога. Кад год од тад, од кад се Господ узнео на Небо, нам дође неко ко је сличан Њему, који служењем својим пројављује Њега, толико се обрадујемо и заигра срце наше, као што мати чекајући јединца свога да се врати из далека у свакоме сличноме њему види сина свога. То нам је заиста велика утеха, утеха у дане ове када страдамо и када нам многи говоре, „нема вам спасења, није жив Господ ваш, јер ево ми показујемо да нема ништа осим нас, нити ичега осим наше силе, онога што ми одредимо и што ми урадимо“.

Хвала Његовој Светости што нам је данас укрепио срца и макар нам на тренутак показао велику радост коју је Господ припремио, једну велику литургијску заједницу, или како рекоше Св. Оци, велику космичку Литургију у којој стоји Он, Господ наш Исус Христос и сви ми у Личности Његовој као Он - сви различити, али сви једно. То је управо онако како рече Св. Максим Исповедник: „У Њему ће се познати многи као Један и Један ће бити као многи“. Литургијска радост је, драга браћо и сестре, радост од које почињемо и која нас Господу приближава, али имамо и туге и не би били људи да немамо и туге. Тужно је срце моје што народ мој, од оних који су позвани и који су заузели прва места, не гледа у простоти срца свога Господа у епископу и у литургијском служитељу, него мисле да све знају и да све могу сами, мисле да су њихови подвизи сасвим довољни, да ће они сами себе спасти и да им не треба никакав други Спаситељ. То је нешто што примећујем у овоме народу, али оно што ме још више боли, то је то да се појављују многи учитељи, а један је наш Господ Учитељ и Он је оставио да учење наше буде везано за живот наш, да животом својим показујемо и да на Литургији кроз уста Његова учимо народ Божији. Многи учитељи га данас уче, будући да овај народ има још доброте у срцу своме и хоће да послуша, али ти и такви учитељи нису дорасли да уче, као што рече Св. Григорије Богослов да не може свако о Богу говорити. У Другој беседи својој, Св. Григорије каже: „Не може свако о Богу говорити, већ само онај који има дара, који се мучио у теорији да то научи и који животом својим близу Господа свога стоји“. Тај само може да учи. Бојим се да смо то данас заборавили.

Нека Господ да молитвама Његове Светости да се укрепимо, да се подигнемо, јер ипак је људски и да падамо и да се дижемо. Међутим, драга браћо и сестре, никада не смемо да заборавимо да смо народ Божији ако се кајемо. Ми јесмо грешни и то не поричемо. Један је свет, један је Господ, Исус Христос. Сви смо ми грешни, али нас је Господ позвао да будемо покајници. Покајање значи имати веру у Њега, имати послушање и у простоти срца свога чекати Га, а Он ће нам дати много више него што смо заслужили, јер Он из љубави даје.

Љубав се не даје на меру. Кад волите некога, драга браћо и сестре, тада могу сви у овоме свету да упру прст у њега говорећи да је најгори, али ви ћете ипак рећи, „нека, мој је“, јер га љубав ваша чини да буде ипак једно непоновљиво биће. Господ, колико нас Он воли! Живот Свој дао је за нас, а није морао. Тиме нас је учинио непоновљивим бићима у очима Његовим. За нас увек даје живот кад год се приноси Жртва Господња на Св. Литургији за нас и за многе. Зато се надамо и имамо смелости да Га Господом својим називамо и да себе, као што рече Св. Апостол Павле, светима називамо. Ми смо свети и да знате да сте сви у Цркви свети крштењем али не зато што смо сами по себи свети, него зато што је свет један Господ, један Христос, Који нас чини да будемо свети љубављу Својом.

Имам данас и посебно задовољство да укажем на једну врлину која данас почиње да се заборавља: врлину давања и чињења милостиње. Драга браћо и сестре, Господ нам рече да смо пристави на овој земљи економи, да ништа није наше и да пазимо, ако присвојимо нешто, тада смо у великој опасности да себе учинимо Богом и да све друге принесемо на жртву себи. Ако се учимо да је свет дар Божији нама, као што је и живот наш дар, тада ћемо га моћи дати другоме и поделити га, као што је Господ то хтео. Све је, драга браћо и сестре, Господ учинио да нас научи да другога волимо и да спознамо да смо овде на земљи да то што нам је Господ дао поделимо једно са другим у љубави, те да се тако спасе и то што делимо. Погледајте шта наш живот сведочи о томе: када било коју малу ствар поделите у љубави са вољеном особом, како она изгледа лепо у очима вашим. То што ми хришћани поделимо између себе, то што једно другог дарујемо, не само да постаје велико, него постаје Тело Христово, управо као што наши дарови, хлеб и вино, унешени у литургијску заједницу, у заједницу љубави Оца и Сина и Светога Духа, постају Тело Христово. Они постају Тело Христово не због тога што су сами по себи то, него због љубави те заједнице коју Литургија пројављује.

Данас смо имали радост да су били и браћа Јелини са нама, који нису могли да остану на ручку, али им благодаримо за све оно што чине за наш народ. Ето, као по неком правилу, чине више него ми сами, много више дају него ми. Међутим, молим вас још једном, иако је ова епархија и њен народ Божији показао да има широко срце, немојте да вам рука задрхти када дајете сиротињи, када помажете браћу своју да опстану и преживе у људском достојанству. Можда би много требало објашњавати зашто ми то подржавамо и зашто је наш народ, бранећи своја огњишта, заиста хришћански народ. На жалост, наш се глас не чује далеко. Преко телевизије нам говоре они који немају предање Православно, који имају другачије теорије протестантске и који никад, и никад и не могу да виде живога човека и у њему живога Христа, макар какав он био. Све су то теорије и само празни принципи, а Господ нас је позвао да ономе маломе учинимо срцем својим и тада ћемо Њему учинити. Надам се да овај народ има искуства и љубави, што је најважније, те да неће оставити брата свога. Ни једнога човека не би требало оставити, јер велико је, драга браћо и сестре, давати. Много је веће и много је боље давати него примати. Да не да Господ да чекате милостињу! Да Господ да да имате да делите милостињу, али кад је делите, делите је као људи људима. Немојте никада да је дајете да би унизили другога и показали му да је он ништавно биће! Господ нам је то показао кад је дошао да нам да милостињу. Он највећи милостивник, тада је Себе показао најмањим, пострадавши за нас, не намећући то никоме и не трубећи на сва звона да је Он све то учинио, али нас чека да ми благодарност имамо. Зато и ви кад другоме дајете, радујте се што можете дати, видите у њему лик Божији, па ће тако и срце ваше бити спокојно и имаћете велику плату на Небесима.“

Епископ Игнатије је затим позвао Његову Светост Патријарха Павла да уручи орден Светог Саве II степена др Томиславу Миловановићу, директору Фабрике цемента Нови Поповац код Параћина, за изузетну ревност и посебно велику дарежљивост према својој Светој Српској Православној Цркви. Орден је господину Миловановићу додељен на предлог Његовог Преосвештенства Епископа браничевског Игнатија, а по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве (синодски број 3474, од 13. децембра 1994).

При томе је Епископ Игнатије истакао жељу да то буде само симбол великог одликовања кога чекамо од јединог дародавца Господа нашег Исуса Христа, који све даје и то никад не мери јер даје с љубављу.

„Нека би Господ благословио сваки добар дар, јер као што Он Сам рече у Св. Писму, „рука која даје никада неће оскудевати“. Имајте мало поверења, драга браћо и сестре, у речи живога Бога и да знате, ако с љубављу дате, много ће се тога и у вашем дому умножити и никад неће оскудевати рука ваша. Нека вам овакви људи послуже као пример, као и сви они који дају, а чија се имена не знају, али их Господ зна, јер Он Господ рече: „Ако дајеш милостињу, да дајеш тако, да оно што чини десница не зна левица.“ Међутим, дао нам је и да се зна, дао нам је људе које треба похвалити, да се зна да је он ту милостињу оставио нама и да такви људи постоје, да би се сетили да и ми сви дајемо другоме“, рекао је том приликом Еп. Игнатије.

Након предаје ордена и захвале господина Миловановића, народу се на самом крају ручка, ради благодарности и опроштаја, обратио још једном Патријарх Павле.

„Као што рече Владика Игнатије, ово одликовање је само знак и симбол онога признања и одликовања које ми сви очекујемо, браћо и сестре, у Царству Небеском коме краја нема: да нас позна и призна за Своје Господ наш и наших предака, да нас признају за своје и познају за своје наши преци који су у Царству Небеском, а који су знали и у миру и у рату да остану људи и да остану народ Божији, који су заиста знали и стићи и утећи и на страшном месту постојати, који су у труду да имају кров над главом, да имају своје домове да се у њима одморе и сачувају од стихија овога света, знали да сазидају себи и саграде вечну кућу у Будућем свету. То је оно што је по нашој вери и по примеру наших предака, што је најважније и овога и будућега света: не да ми презиремо своје тело, него да га и грејемо и хранимо, као што каже Господ, али да не заборавимо при томе душе, да и њих хранимо и њих одевамо. Храна је за душе реч и наука Божија. По тој науци ми знамо ко смо, одакле смо, какав је смисао нашег живота у овоме свету, као и свих ових тешкоћа и мука које нас сналазе. Знамо што ће бити кад тело оде у земљу и да ће душа која је у Богу бесмртна отићи пред Лице Божије, да прими оно што је заслужила блаженство вечно или муку и смрт вечну.

То је браћо и сестре порука и Св. Саве и свих светих из рода нашега. То је порука и свију наших предака, који су до данас као мученици пострадали и у логорима и у јамама и који и данас страдају. Страдају за правду Божију и за истину Божију. Ја не генералишем и нећу да све стрпам под исту меру. Знам ја да међу нама има свакојаких, али је реч о ономе што је срж нашега народа, што је представљало наш народ и пут крчило и у оно доба, и данас, и свагда. Оно је заиста било дорасло своме времену. Знали су да се боре за слободу златну овде на земљи, за ову земаљску, али су знали и да се боре за слободу душе од греха, да се, као што рече Краљевић Марко, не боје никога разма једног Бога великога.

То је и реч Господња кад Он каже да се не бојимо оних који могу да убију, а после тога не могу да учине ништа, него да се бојимо Онога Који пошто убије има власт да баци у муку вечну. То да нам је увек пред очима, поготово вама овде у близини светог манастира Раванице, где лежи свето тело Св. Кнеза Лазара, који је, живећи по заповестима и вољи Божијој, свој живот запечатио као Мученик, приневши га за ближње своје, по речи Христовој да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње своје.

То да буде поука свагдашња и мени и свима вама, браћо и сестре и вама сестре у овом светом манастиру: да увек имамо пред очима стварност јеванђелску, у којој је и Св. Апостол Павле својим животом и својом смрћу био слободан пред Богом и слободан од греха. Кад је исти Св. Апостол био ухваћен и доведен у Рим пред цара Нерона, који је био цар, а Апостол Павле роб код њега, Св. Апостол је био унутрашње слободан, слободан духом и слободан од греха. Свети Апостол Павле је у Царству коме краја нема, а цар Нерон и његово царство су прошли у својим гресима и ономе што је несретно било и за њих и за све. То да нам буде стална поука. Боље је изгубити главу него своју огрешити душу! То је јеванђелска наука изречена на наш начин речима мајке Јевросиме, наука потпуно јеванђелска.

Нека Господ благослови све вас и све нас, браћо и сестре, да будемо и останемо народ Божији и да на тај начин, својом вером и животом по вери помогнемо и браћи нашој у Босни и Херцеговини као и у Хрватској и редом свуда где се гине данас и крв пролива. Боље помоћи од ове нема ни њима ни нама, па чак ни непријатељима нашим и целом човечанству.

Захваљујем Вам, Ваше Преосвештенство, на позиву да се овде данас заједнички помолимо и да се Богу и Његовом и нашем Св. Кнезу замолимо да мир пошаљу у ову земљу, толико нам потребан, и нама и непријатељима нашим, иако не знају шта раде. Поздравите све на дому. Бог вас благословио и свако добро даровао.“

Међу многобројним окупљенима било је и пуно најмлађих, деце наше, оних који себе граде на најисправнији и најсигурнији начин, следујући најсветлијим примерима свога народа, светитељима својим, на челу са Св. Савом и Св. Кнезом раваничким. Тако нам Весна Крстић, ученица трећег разреда О.Ш. „Доситеј Обрадовић“ из Пожаревца о Видовдану у Раваници пише следеће:

„Свануло је облачно и хладно јутро. Био је то велики српски празник Видовдан. Моји родитељи, три наше комшинице и ја кренули смо у манастир Раваницу.

После скоро два сата угледала сам велику дрвену капију, која је била отворена и окићена венцем разнобојног цвећа. Сви смо се прекрстили и ушли у двориште манастира. Ишли смо лаганим кораком стазом од камена до улазних врата саме цркве.

Прекрстили смо се и ушли унутра. То је био мој први улазак у ову цркву. Била сам задивљена Светим иконама и лепим фрескама на унутрашњим зидовима. Пошто је унутра било доста људи сви смо стали у ред и чекали да се поклонимо моштима Светог кнеза Лазара. Док сам стајала у реду била сам јако узбуђена и срећна што ћу се поклонити великој Светињи. Срце ми је јако залупало и тога тренутка сам пожелела да у себи помолим „Оче наш“, а одмах затим сам почела да шапућем и молитву пресветој Богородици. За то време смо већ стигли до ковчега. Ја сам се три пута прекрстила и три пута поклонила Светим моштима. Док смо у тишини и с поштовањем стајали крај ковчега, ја сам уместо молитве испричала моје три жеље Светом кнезу Лазару. Замолила сам га да помогне свој српској деци да живе у слободи, миру и радости. Онда смо сви изашли напоље да поздравимо драге госте, Његову Светост Патријарха Павла и Владику Атанасија Јевтића. Убрзо су се појавили свештеници свечано обучени, а за њима су ишли Владика Атанасије и Владика Игнатије. После њих је ишао Његова Светост Патријарх Павле. Када ми се приближио, прекрстила сам се и пољубила Св. крст и затражила сам благослов. Патријарх ме је помиловао по глави и благословио. Сви смо ушли у цркву и Св. Литургија је почела. После Литургије Његова Светост Патријарх Павле, Владика Атанасије и Владика Игнатије пререзали су славски колач и пожелели свима срећну славу. Онда смо сви отишли на ручак заједно са Патријархом и Владиком Игнатијем. После ручка хтели смо да идемо у манастир Св. Петке, али нисмо знали пут. За објашњење смо пришли једном калуђеру који је имао дугу белу браду и био окружен са доста младих људи, Врло радо је прихватио разговор са нама. Ја сам га пољубила у руку, он ме је благословио и загрлио, одмах смо се упознали. Био је то отац Илија, старешина манастира Св. Јована Крститеља из Горњег Матејевца. Док ме је миловао по коси причао је о његовом боравку у Јерусалиму. Највише ми се допало када ми је рекао да би било добро да одем у Свету Земљу и да се поклоним гробу Господа Христа. Све жеље које бих помислила и које бих испричала над гробом Господњим, биле би ми испуњене. Моја највећа жеља је да отпутујем у Свету Земљу. Причао ми је још и о Св. Литургији у Цркви Христовог Гроба у Јерусалиму о Ускрсу, о силаску Св. Огња на њој, које је доживео више пута, и о много чему другом. Онда смо морали да се растанемо, а ја сам због тога била врло тужна. После смо посетили манастире Св. Петку и Манасију.

Пао је мрак када смо стигли кући. Био је то најлепши почетак мог летњег распуста.“

Тако је и ове године на Видовдан мноштво народа окупљено у Литургији око Епископа својих, крај моштију свог Светог Кнеза и Великомученика, о његовом и нашем празнику, у његовој и нашој Раваници, искуствено и непосредно сведочило да је ипак жива вера и нада његова и наша, те да је још увек у народу српском живо опредељење за једини пут који решава проблеме постојања за пут Богочовека Христа.