RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 3-4/I, 1995

Протојереј Томислав Ђорђевић

Невенин крст

Требало ми је много времена свештеничке службе у вароши да бих се бар донекле привикао на нељубазна лица и попреке погледе комшија који су становали у зградама начичканим око цркве одмах после рата. У тим зградама махом су породично становали официри који су, ваљда у жељи да се истакну пред осталим носиоцима комунистичке власти, своју „морално-политичку подобност“ исказивали бахатошћу и дрскошћу према цркви и свештеницима, непожељној и незаштићеној пасторчади послератног незнабожачког система. Свако поподне, кад је лепо време, комшије су слали децу у црквено двориште да би се у својим домовима што боље одморили од преподневног „напорног“ рада. Уз неподношљиву галаму, наследници „напредних“ очева немилосрдно су ударали лоптом о зид цркве, газили цвеће, померали клупе, јурили бициклима по стазама, кидали недозрело воће и разбацивали по порти... Узалудно смо покушавали да тој деци објаснимо да црквено двориште није градски парк у коме себи дозвољавају сва она иживљавања која су препознатљива за наше поднебље, да нам је несхватљиво њихово понашање у стилу: „Све што није моје, туђе је, а кад је туђе зашто да га не уништим?!“

+ + +

После сахране оца двоје малолетне деце, вратио сам се у канцеларију да унесем податке у књигу умрлих. Од подсећања на ту сахрану, врућине јулског поподнева и галаме комшијске деце, осетио сам главобољу. Прекрио сам лице шакама. Кад сам, после извесног времена, склонио руке са очију у соби сам угледао непознату девојчицу. Нисам чуо кад је ушла. Њена изненадна појава збунила ме је за тренутак. Девојчица је имала око четири године. Коса јој је била коврџава и црна, обрашчићи на округлом лицу румени, носић прћаст, усне црвене, али најлепше на њој биле су очи, велике, смеђе, сјајне...

- Како се зовеш, лепотице? - упитах је.

- Ја сам Невена! - одговори и обори поглед. Приђох и помиловах је по коси.

- Где станујеш?

- Тамо! - прстићем показа према вратима и хтеде да пође.

- Сачекај, душо! - задржах је. Из радног стола извадих бомбоне и пружих јој. - Ово је за тебе, Невена.

Узе бомбоне, љупко се захвали и одскакута према излазу.

Следећег јутра купио сам бомбоне и неколико чоколада. Не знам зашто, био сам сигуран да ће Невена опет да дође. Нисам се преварио. Кад се појавила, насмешила се и рекла:

- Ја сам дошла.

- Добро ми дошла, Невена! - неколико пута подигао сам је увис и пољубио. Њен гласан смех испунио је просторију...

Кроз сва моја сећања на ту половину јула и скоро цео август као златна нит провлачи се Невенин лик. Долазила је, причала о комшиници Јеји, о двема мацама, о луткама. Убрзо је постала миљеница и осталих свештеника и црквених одборника.

Пред Велику Госпојину дошла је са мајком. Из женине појаве избијао је умор и нека исконска туга коју није могао да прикрије ни осмех на бледом, мршавом лицу. Носила је повећу торбу.

Понудих је да седне преко пута мене. Стровали се на столицу. Узе икону Богородице са мог стола, гледаше је неко време и заплака се. Зачудо, девојчицу не збунише мајчине сузе. Мирно је седела на мом колену и жврљала по папиру. Нешто ме стеже у грудима. Свакако да су мајчине сузе свакодневна појава за Невену кад се толико привикла на њих.

- Не би требало да плачете пред дететом, сестро - упозорих је. - Смирите се, молим вас!

Прође неколико тренутака пре него што жена подиже очи к мени.

- Огуглала је Невена на моје сузе, комшија... Могу ли да вас зовем комшија? Тако ми је најлакше да вас ословљавам.

- Како год желите, само престаните да плачете.

- Ја већ данима не скривам сузе од ње, мој комшија. Нека ме по тим сузама памти кад буде у дому за незбринуту децу. Лакше ће да схвати моју одлуку, временом ће можда и да ми опрости, ко зна?
Ћутао сам, али је збуњеност на мом лицу вероватно била толико уочљива да је Невенина мајка, и поред таквог душевног стања, одлучила да ми исприча своју невеселу животну причу. Био сам затечен брзином те својеврсне исповести.

- Испричаћу вам све, комшија. Не тражим да ме разумете, од вас ми је довољно што Невену толико волите... - дубоко уздахну.

- Лепо и мирно живела сам код својих родитеља. Кад сам се задевојчила, желела сам да се удам за младића из суседног села, али мој отац за то није хтео да чује... Имам старијег брата. Њега је отац још давно послао у Београд. Рекао му је да у село може да се врати само као гост. „Немам ја децу за село и мотику“ - говорио је. „Моја деца нису ништа гора од друге која су господа по градовима. Кад се ја мучим, нека бар моја деца уживају...“ Брат је обичан портир у неком београдском предузећу, а ја...

- У брдима изнад мог села била је војна вежба. Проклета да сам, што ноге не сломих, остала бих код куће, не бих пошла с гугајком на ливаду да пластимо сено. Пијани мајор Делић видео ме је пре подне, већ предвече дошао је да ме испроси за свог пријатеља, поручника. Мој отац је одмах пристао. Убрзо је било венчање. Као да је то била туђа свадба. Сећам се појединих пијаних лица, пуцања из пиштоља и пушака, прегласне музике, али мени се чинило да је све то због неког другог, освртала сам се не бих ли угледала неке друге младенце који се познају, воле... Кад ме је муж довео овамо, све ми је било страно. Трудила сам се да будем добра супруга, ведра домаћица. Ех, ведра домаћица... - понови као за себе и горко се осмехну.

- Док сам живела у селу, ишла сам у цркву иако је прилично удаљена. Овде, чујем звона под прозором, црква је тако близу. Једне недеље устала сам раније и спремила се. Поставила сам доручак, а затим пробудила мужа и рекла му да идем у цркву. Скочио је из кревета, пришао ми у неколико корака и толико ме јако ошамарио да сам пала. „Сељанчуро, ти си жена официра, за тебе црква не постоји!“. Био је то први шамар... Веровала сам да ће да буде боље кад се роди дете, међутим кад је чуо да се родила девојчица није хтео ни да нас посети у болници. Очекивао је сина. Још више је пио. Пре три и по месеца добио је прекоманду. Рекао ми је да га сачекамо овде док не нађе стан па ће да нас одведе тамо. Више га нисмо ни виделе ни чуле... Добила сам решење да се иселим из стана, посао немам, продавала сам девојачку спрему и накит и од тог новца куповала намирнице за нас две. Остало је да продам још ово што имам у торби, а затим... Невена ће у дом за незбринуту децу, а ја у „бели“ свет. Оцу не смем да се враћам, била бих прва распуштеница у селу, а он то не би могао да поднесе, знам. Не смем да оптерећујем ни брата, примања су му мала, а и његова жена, иако је била кума кад смо Невену тајно крстиле, ипак ме не би прихватила. А мужа нећу да тражим, чекала сам га више од сто дана, превише сам поносна да га молим.

Ћутање које је потрајало прекидала је само дубоким узда-сима. Опет узе икону Богородице са стола, али овога пута не заплака.

- Мојима је сутра слава, али ме је срамота да се без мужа појавим у селу. Зато ћемо Невена и ја овде да се причестимо. У недељу ћемо нас две да спремимо богат ручак, имаћемо за толико, а у понедељак... Знам само да нећемо да будемо заједно. Можда Невену никад више нећемо да видимо, ни ви, ни ја...

Док сам слушао Невенину мајку, несвесно сам стискао песнице. Тек кад је жена заћутала, осетио сам бол у шакама...

Много је било туге у мени у оно време, поподне, кад ми је Невена обично долазила. Прижељкивао сам да се опет онако изненада појави, да ме погледа оним прелепим очима, насмеши се и каже: „Ја сам дошла“, али узалуд... Године су пролазиле...

II

Делило ме је само неколико стотина метара од највише тачке брда одакле се као на длану види манастир. Светиња у којој сам прво причешће примио, у којој сам упознао многе дивне људе који су ми помогли да одрастем као хришћанин, љубављу и добротом заклањали су пламен вере у мојој младој души од свих послератних ветруштина.

Неки српски војвода добио је благослов од Бога да траје кроз овај манастир, неки на земљи давно заборављени монаси из времена земаљских витезова и сами витезови Вечног Цара - Бога, одлучни да на најмању меру сведу све оно што их за земаљско везује, од молитава су градили свод над манастиром па се векови нижу под тим сводом немоћни да нагризу камен и малтер и храстовину од којих је манастир зидан.

Увек ми се чинило да звона у манастиру другачије одјекују. Звук звона у вароши као да се бори да надјача шкрипу аутомобилских гума и продорне звуке сирена, необуздан смех на улици и множину беспотребно изговорених речи које се као коров обавијају око душе оних који их изговарају. Звона у манастиру сведоче о вечности, у хармонији су са монашким појањем, тишином, чак и птичијим цвркутом...

Пређох мост преко потока и на најближој заравни оставих аутомобил да рад његовог мотора не би реметио манастирску тишину. Продужих пешице према цркви. Осетио сам свежину планинског ваздуха. Јутарња роса још не беше спала. Из шипражја чуо се славуј...

Претходног дана најавио сам долазак, па су ме пред црквом дочекале игуманија и неколико монахиња. Само у манастиру с тако мало речи може да се искаже толико топла добродошлица. Много тога остало је непромењено. Садашња игуманија наставила је све оно по чему памтим стару игуманију. Како време пролази, све више сам јој захвалан због тога...

Годинама сам свештеник, али због узбуђења, и овога пута службу сам почео помало несигурним гласом, све док ми се глас није утопио у певање хора монахиња, које ме подиже као анђели посусталу душу. Верници у цркви били су тихи. Литургија је текла, Увек ми је тешко да речима опишем то изузетно осећање док Литургија траје. У времену је, а опет као да је време стало. Ако до Литургије и имам неких проблема или ме нешто боли, све нестаје док служба траје. Знам да у олтару осим мене нема никог, али... Човек у цркви никад није сам. Кормилари на бродовима, пилоти у авионима, водичи кроз пустиње пешчане или ледене, свеједно, осећају повезаност са природом, но свештеник на Литургији има узвишеније осећање - повезаност са Створитељем.

Пред крај службе у цркву уђе повећа група младића и девојака. Помислих да је то једна од многих екскурзија средњошколаца препознатљивих по младићкој обести, међутим, уместо уобичајеног непознавања реда и галаме младићи и девојке смерно стадоше у цркви. Ускоро заврших службу. Тек тад у олтар уђе мени непознат свештеник. Објаснио ми је да је повео старије ученике веронауке из своје парохије да певају на Литургији у манастиру. Међутим, због квара на аутобусу којим су се довезли, задоцнили су. Коснула ме је помисао на разочарење деце која су се чак из „прека“ запутили овамо.

Последњи сам изашао напоље. Пред црквом ми је пришла игуманија и позвала у конак на послужење. Замолио сам их да ме сачекају јер желим да се још мало дивим лепоти околине... Сетих се једне од мојих првих фотографија пред манастиром на којој ме поносна бака држи у наручју... Поглед ми се заустави на брату свештенику који је био окружен младићима и девојкама као матица пчелама. Били су тако блиски, нисам хтео да их сметам у разговору. Међутим, једна девојка стајала је по страни. Гледала ме је погледом детета пренутог из сна. Неколико тренутака као да се колебала да ми приђе, а затим на лицу јој се појави широк осмех и потрча ми у загрљај.

- Ви сте! Препознала сам вас... Колико ми је драго што вас видим. О, Боже, како сам срећна... - речи јој се угушише у јецају. Затим ме ухвати за руке и гледаше право у очи.

- Нисте ме препознали, зар не? Можда вам нисам лепа као некад? Ја сам Невена. Сећате се, била сам ваша мала лепотица.

- Невена! - осетих да ми се усне суше, а очи пуне сузама. -Невена... О, дете моје...

Ухватих је за рамена и добро погледах. Да, била је то моја Невена. Исте оне велике, смеђе и сјајне очи. Коса кратка, образи јој се мало издужили тако да су нестале оне јамице које памтим, а око уста две једва уочљиве боре које, кад се осмехује, дају неку чврстину њеном лицу.

Сели смо на клупу под липом. Кобајаги љутећи се, припрети ми прстом.

- Тако значи, ја се вас сећам, а ви сте мене заборавили.

- Ех, дете, кад би знала колико ми је твој одлазак тешко пао, никад ми то не би рекла. Ни у шали... Бринуо сам се за тебе. Молио се. Није било Литургије на којој те нисам поменуо... Не, душо, нисам те заборавио. И сад се сећам свега. Али у мојим сећањима ти си девојчица од четири године, а теби је сада, ако се не варам, шеснаест. Одрасла си, права си девојка. Лепотица. Много ме радује што си хришћанка, што је милост Божја на теби.

Двоумио сам се да је питам шта је било с њом у међувремену. Одлучих да ћутим. Свако питање које ми је пало на памет могло би да јој нанесе бол. Довољно ми је што је ту, што је гледам.

Нисмо приметили свештеника док нам је прилазио. Он седе поред Невене, учтиво ми се извини пре него што се обрати девојци:

- Жао ми је, душо, морам да те опоменем да смо већ прекорачили предвиђено задржавање у овом манастиру. Ваља нам да стигнемо свуда где смо планирали. Сви су у аутобусу, нестрпљиви су.

- Ипак ћу их замолити да ме још мало сачекају. Кад им објасним зашто, неће се љутити - Невена устаде и отрча према аутобусу.

Свештеник слеже раменима и доброћудно се осмехну.

- Хтео сам да вас питам откуд је познајете, али претпостављам да је то дугачка прича, а времена је мало. Па нека... Ако мисли да је потребно, она ће ми испричати. Сваке недеље је у цркви.

- Да, ви сте с њом стално, а ја ко зна кад ћу опет да је видим? Тако бих желео да знам нешто више о њој, молим вас, бар укратко, ви ми реците? Нисам смогао снаге њу да питам, не смем да скинем осмех с њеног лица.

- Невену је усинио брачни пар из моје парохије. Честити су, али несрећни људи. Умрла им је ћерка јединица па су пригрлили Невену, а она им, чини ми се, још већом мером узвраћа љубав. Миљеница је свих нас одличан је ђак, речју, изузетна је... Ево, враћа се, молим вас, не задржавајте је много, дуг је пут пред нама.

Док се свештеник удаљавао, задихана и са осмехом на лицу, приђе ми Невена.

- Ево ме опет... Говорили су ми да сте плод моје дечје маште, али ја се тако лепо сећам и вас и оног масивног стола и бомбона и...

За тренутак преко лица јој пређе сенка, а затим се опет осмехну.

- Сећам се и зеленила око цркве и Мораве и кроз сва сећања увек је топлоте и сунца... Догодине ћу да дођем тамо, а дотле... Узмите ово, молим вас! Тако ћу да будем сигурна да ме нисте заборавили.

Тутну ми неки замотуљак у руку.

- Хвала вам што постојите. Хвала што сте добри према мени. Волим вас. Никад вас нећу заборавити. Никад!

Подиже се на прсте, пољуби ме и брзо се окрете. Већ следећег тренутка трчала је према аутобусу из кога је нервозни возач неколико пута затрубио.

- Нека те Господ чува, дете! - довикивао сам за њом иако сам знао да не може да ме чује. - Ни ја тебе никад нећу да заборавим, Невена!

Тек кад је аутобус нестао с видика, сетио сам се да ми је нешто дала. Отворио сам замотуљак и угледао дрвени крстић кога је Невена носила о врату. Боље сам погледао хартију којом је крстић био обавијен. На њој је крупним, косим словима писало:

„Још једном, много Вам хвала!
Молите се и даље за мене, молим Вас.
Ваша Невена.“