RSS Новости:

Организовање тематског научног богословског скупа, Манастир Тумане, 14. септембар 2019.
Изашла из штампе девета свеска часописа „Браничевски весник“ (2018)
Једанаесто епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2019.
Васкршња посланица Епископа браничевског, 2019
Епископ Игнатије за Радио „Светигора“: Верска настава у школама Србије (ретроспектива)
Предавање протођакона доц. др Златка Матића: „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“
Протођакон доц. др Златко Матић за Радио „Светигора“ о Сабраним делима о. Г. Флоровског
Конкурс за формирање листе вероучитеља за 2019/2020. г.
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског у крипти храма Светог Саве на Врачару
Разговор са деканом ПБФ-а епископом браничевским г. Игнатијем о Богојављењу 2019.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 3-4/I, 1995

Милица Деспотовић

Растанак са мојом првом школом

Била је лепа сува јесен године 1991, четвртог дана септембра. Људи су ишли убрзано свак за својим послом и обавезама, тако смо ми деца мислили, играјући се у школском дворишту. Не знам колико је сати, било поподне, када је моја учитељица, плачних очију, рекла: „Децо, брзо идите сваки својој кући“. Пошто су муслиманска деца већ одбила да иду ту са нама у школу, нас, српске деце, је било веома мало. Учитељица је изашла за нама и дуго је стајала и махала нам. Нека тегоба ме је притискала уморно ми тело... ту ми ништа није било јасно.

Кад сам стигла кући, отац и мајка су нам полако објаснили да је ту рат и да је готово са школом. Рекли су нам: „Зато децо морате примити мирно све што нам се деси“. Стално ми је била пред очима школа и учитељица, моја школска табла, на којој написах прва слова. Сетила сам се и првих реченица, првих задатака, сетих се и наших несташлука, на које се наша учитељица од срца смејала.

Да ли све ово сањам, или је стварност?

Да ли је то истина да неко мрзи децу и људе, зато што нису исте вере?

Да, моја учитељица нас је све једнако учила писати, рачунати, и мазила нас је све једнако онако мале, без обзира што нисмо били сви исте вере. Учитељица је била Српкиња јесте Српкиња, још ми је дража, кад је имала толико велико срце за сву децу, како има само мајка - мајка Српкиња.

Зашто ми је Боже тешко, зашто патим за тим школским двориштем, својом учионицом?

Зашто мој отац није мени пре рекао неке ствари, које је објаснио мени и мом брату тек када поче рат?

Зашто моја школа мора остати без ђака и зашто у мојој школи више неће звонити то дивно школско звоно?

Нема више ни школе ни звона.

Остаде само болна успомена, као неки чудан сан, који сам некад сањала.

А, не знам како да вам кажем о томе али од моје школе остали су само велики бетонски зидови. Изгорела је.

Она је ту, уништили су је њени ђаци - Муслимани. Нека их је стид и срамота.