- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом ЊВП архипископа пожаревачког и митрополита браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Протојереј Томислав Ђорђевић
Ластавичије гнездо
Свака заједница је својеврсно дрво живота. На том дрвету детињство и младост су пупољак и цвет. Понекад и најлепши цвет немоћан је да створи заметак па јалов вене, спаруши се и опадне. У плодовима који се појаве иза цвета има оних који носе трулеж у себи, узалудно трошећи животне сокове из дрвета живота, опадну пре зрења, а има и плодова који сазру, на око су лепи, али су пуни отрова. Од множине здравих и корисних плодова зависи хоће ли дрво и надаље да траје или га чека секира и огањ.
Моји одласци у родно село ретки су због парохијских обавеза. Оне за које је везано моје почетно памћење не виђам често, али њихови ликови из детињства у мени нису потиснути, још памтим и разговоре и осмехе, богме и понеку свађу. Да бих бар донекле схватио све оно што нам се доцније догађало, често се враћам времену кад су наше бистре очи ипак биле приметљивије од испрљане одеће у дечјим играма у којима смо били неуморни, кад су нам колена вазда била крастава од згрушане крви, кад смо пребијали босе ноге на обали Мораве.
Наши очеви, подстицани недомаћинима на власти, тражили су неке друге, неке прече путеве до лагоднијег живота од дотадашњег сељачког, мукотрпног и презреног у раним послератним годинама. Привидно, нама деци, све је било исто, али ипак смо осећали да неминовно долазе промене. Као да су те промене, најављене црвеним шаловима оних који су одлазили на рад у оближње варошке фабрике, дошле „Фићама“ и задружним тракторима у облацима прашине сеоских путева.
Почела су прва размимоилажења и свађе у породицама. Све нас је мање било у цркви. Док смо се ми деца после службе играли у порти, прота Живојин и наши дедови водили су разговоре после којих им је поглед био још тужнији, а уздаси дубљи.
Следеће с чиме смо се суочили биле су сеобе. Туговали смо због растанка са онима који су се селили у град, међутим, тек кад је у варош с родитељима отишао Бошко с којим сам седео у клупи, ја сам осетио сву горчину растанка којих је у мом доцнијем животу било много и сви су личили једни на друге.
Бошко је у град отишао при крају осмог разреда. Неколико недеља раније као ученици завршног разреда попуњавали смо анкетне листиће из којих је, онај који их је састављао, сазнао која нас три занимања највише привлаче. Ја сам преко све три линије огромним словима написао: „свештеник“, а Бошко је на првој линији написао: „сељак“. Остале две није попунио. Чим смо се сутрадан појавили у школи, наставница нас је одвела директору који се, док су му вилични мишићи подрхтавали, слаткоречиво трудио да нас приволи да променимо одговоре. Кад је увидео да то не помаже, почео је да виче на нас. Тад сам први пут чуо реч „кулак“ и сазнао да смо Бошко и ја „недостојни социјализма“. Затим се директор обратио само Бошку: „Много си ме разочарао, али нека те. Твој отац ипак није послушао оног блесавог Станислава. За који дан ће да те одведе у град па тамо, сине мајчин, обуј опанке и ори калдрму, ако можеш“. „Блесави“ Станислав био је Бошков деда. Док смо ишли према учионици, Бошко је кроз плач говорио: „Овде ми је све, тамо у вароши никог не познајем, зашто мој отац хоће да ме одвоји од оних које највише волим?“ Ја сам у срџби стискао песнице, нисам могао да се помирим са вређањем Бошковог деде. Зашто директор вређа старца кога воли цело село, нашег „Солунца“ који је за нас децу увек имао времена и понекад бомбона у џеповима антерије, чији је поздрав кући у коју улази увек био исти: „Од Бога мир дому овом! Има ли кога у кући? Стигао је путник намерник.“
После завршене гимназије, Бошко се уписао на факултет кога никад није завршио, али је зато завршио неку вишу школу, ваљда неку управну, никад о томе нисмо разговарали. После војске запослио се као службеник. Оженио се Љубицом, мојом рођаком из села. Добили су кћерку Данијелу. Са родитељима никако није могао да се сложи. Јаз међу њима постајао је све већи, свађе све чешће. Напустио је очеву кућу чим је од предузећа добио стан...
Непун месец дана после бабине смрти умро је и Бошков деда Станислав. Био сам на тој сахрани. Док је читан помен пред кућом, краве су мукале, овце блејале, пас је тужно завијао, чак је и петао на буњишту неколико пута закукурикао. Као да су животиње предосећале да ће авлија ускоро да запусти... Бошко је тих дана био на службеном путу. Много је жалио што није присуствовао дединој сахрани: „И стока га је ожалила, а ја, унук, нисам ни знао да је умро...“
Разумео сам га, али му ништа нисам рекао. Осећао сам да му то није једина мука и пустио сам да он сам отвори душу. Времена смо имали на претек, седели смо у мојој кући чији су нас дебели зидови штитили од топлоте раног јулског поподнева.
Нагло је прекинуо тишину. Говорио је брзо, није се обраћао ни мени ни себи, већ неком трећем лицу, можда свом „другом ја“.
- Највише боли сумња. Сви свесни дани човекови огрезли су у њој... Сумња прати и оно што радиш. Колико она нараста, толико више прижељкујеш похвалу, нешто што ће да ти да подстрек, нешто што ће да те утврди у уверењу да је твој рад примећен, да га неко вреднује, да ти напори нису узалудни. Чак и да сведеш сумњу на најмању меру, опет ниси потпуно приправан да прихватиш суд оних који су на положају са кога им је омогућено да твој рад мере својим аршином. Очекујеш објективност, а добијеш омаловажавање и подсмех. Важно је да они задовоље своју сујету. Мучнина у теби нараста, обузима, паралише... Не, не, мени у мом предузећу више нема места. Препустићу место „дођошима“ који ионако све више заузимају кључне позиције... Систем је такав да је свака добра замисао осуђена на пропаст.
Устаде и оде до прозора. Наслони главу на стакло. Затим се врати за сто. Наискап попи ракију из чаше и сав се стресе.
- Одлучио сам да одем у Швајцарску. Радићу на месту ујака који ће идућег месеца да буде пензионисан... Плашим се. Страх ме је како ћу да се снађем. Да је требало тамо да живим, тамо бих се и родио... А опет, шта ћу овде? Поштеним радом не могу да напредујем... Кажи ми, молим те, како ти доносиш важне одлуке? - упита ме изненада. - Много ме то интересује.
- Нема важних и неважних одлука, мој Бошко! Нема... Понекад наизглед неважне ствари добијају монструозне облике... Схватио сам одавно да не ваља да се ишта прелама преко колена... Прво се помолим Богу у цркви. Затим у кући насумице отворим Свето Писмо и читам док не дођем до одговора. То свима препоручујем. Тамо су одговори на сва животна питања.
- Волео бих да и ја одем у цркву, помолим се, отворим дедину Библију и читам, али не могу. Превише је немира у мени - уздахну Бошко. - Мој деда Станислав је певао у цркви, водио ме је са собом, знаш и сам, а ја... Веруј ми, много ми је тешко. Не знам шта да мислим. Почео сам да сумњам, волим ли ја уопште иког? Милије ми је да се враћам успоменама него да прихватим садашњост. Бојим се, разболећу се...
Одједном, лице му доби неку веселост. Збунила ме је толико брза промена. И глас му је био другачији.
- Испред бунара имаш јабуку „илинку“. Много ме подсећа на ону моју јабуку иза куће, сећаш се?! Молим те, хајде да, као некад, седимо у хладу и једемо јабуке.
Године су пролазиле. Од пара зарађених у Швајцарској, Бошко и Љубица су подигли кућу у вароши. Данијела је одрасла. Удали су је. Довели су зета на мираз. Био сам на тој свадби. Богато, шарено, заглушујуће...
Неколико дана после свадбе, Бошко и Љубица изненадили су ме посетом. Био сам сам у кући. Док нам је Љубица кувала кафу у кухињи, Бошко и ја смо разговарали у дневној соби.
- Много брзо прођоше ми дани одмора. Већ ме заокупља нервоза пред пут. До понедељка морамо да се вратимо у Швајцарску.
- Зашто морате? - упитах. - Претпостављам да сте уштедели толико да можете овде да живите?
- Овде да живимо - понови Бошко. - Је ли, а коме сам ја то овде потребан? Ено, моја ћера се обавила око свог мужа. Малом је баш пала секира у мед. Ем доби лепу девојку, ем богат мираз. Довољни су једно другом, шта ћу им ја, само бих им сметао. Никоме је више нисам потребан. Четрдесета ми је година, немам времена за нове почетке, за нова пријатељства. Коса седи, прве болести су почеле да начињу тело, једино могу истом мером да мрзим, али и без мене тога је свуда превише. Ах, да, све чешће умем да пустим сузу кад чујем неку песму која ме подсећа на младост... Готово је, затворио сам круг. Доста ми је свега. Сад ћу ја мало да уживам, да ја трошим паре како моја душа хоће. Најпре, коцка. Изузетно задовољство, веруј ми. Па нека траје док траје. Оно што је твоја рођака стекла нећу да дирам. За њу има довољно до краја живота. А оно што је моје, полако већ грицкам са онима које никад раније нисам видео. Не марим што немају љубави, бар су љубазни. Не занима их ничије порекло. Само новац. Можда ниси знао, у бољим коцкарницама кад останеш шворц имаш право на пиштољ да се као џентлмен укокаш, разуме се, негде ван објекта. Пиштољ има само два метка. Џентлмену довољно!
- Два метка. Две шансе за смрт. А за живот? Колико ту има шанси? Бошко, јеси ли то ти? Не могу да те препознам, човече, много је мрака око тебе... Зна ли Љубица за ту твоју страст?
- Зна. И много пати. Никоме не прича, ћути и пати. Понудио сам јој развод, није хтела ни да чује док се Данијела не уда. Сад ће ваљда да пристане, нема јој друге.
Трудио сам се да останем прибран иако ме је горчина пекла у грлу.
- Е, мој Бошко! Док се ти коцкаш по белосветским коцкарницама, твоја авлија у селу зараста у коров. Ти не знаш шта ћеш са собом, а све њиве су ти у парлогу. Направио си кућу у вароши на три ара плаца, одлазиш у Швајцарску где је још већа пренатрпаност, а наше село је празно. Црква је празна, школа је празна... Је ли, колико је година имао твој деда кад се вратио из прошлог рата?
- Колико и ми данас - рече после краћег размишљања. - Шта ти је то требало да ме питаш?
- Рећи ћу ти... Твој отац је Станиславу треће дете па ипак је старац дочекао и тебе унука да вија штапом кад направиш неку штету... Љубица је млађа од нас. Још може да рађа. Почните из почетка. Вратите се у село и кућите кућу. Кћерку сте у граду обезбедили, сад нек се завијори дим на вашем димњаку тамо у селу. Бошко, село у коме си рођен, чека те. Твоја ливада, твоја њива. Твој зној, твоја мука, али и жито из твоје њиве, твој хлеб кога је умесила и испекла твоја жена. Најпре да се венчаш у цркви у твом селу, а даће Бог, тамо и да крстиш неко ново Српче... У овој земљи сељак је и даље од власти најпотцењеније занимање, али пусти њих. Од њих вајду нико није имао, осим њих самих, и то само поједини... Врати се, брате, прецима и Морави, знаш ли колико значи само то кад о задушницама можеш да упалиш свећу на гробовима твојих предака?
Погнуте главе и блед, Бошко је све време ћутао. Одједном устаде и оде у кухињу. Врати се отуд са зачуђеном Љубицом.
- Хоћеш ли све оно што си мени говорио да поновиш пред њом? Неке ти она каже да ли жели да настави живот са мном, да ми рађа нову децу, да живи у селу и да ми меси тај хлеб који ће ме радовати?
Гледајући Бошка у очи, Љубица је говорила тихо, али свака њена реч одзвањала је просторијом.
- Ја сам ти жена, Бошко! Моје место је уз тебе. Прихватићу све што ти мислиш да је добро за обоје.
- Љубице, ти ми опрашташ?!
- Ја те волим, Бошко! Годинама гледам како се мучиш и жао ми је, али ниси ми дозволио да ти приђем, удаљавао си ме од себе. Патила сам због тога, али... Нека, исправићемо грешке, даће Бог, имаћемо довољно времена за све.
+ + +
Црква у мом родном селу посвећена је Спасовдану. Неколико година због обавеза на садашњој парохији нисам могао да одем у село и служим на дан црквене славе. Ове године избегао сам обавезе и пошао тамо где сам рођен и крштен с намером да у селу останем све до мрака.
После службе пошли смо у литију. Било је ту и деце и стараца, људи из села, али и гостију, чуле су се пригодне песме и весео дечји жагор. Литије у Поморављу су јединствен доживљај кога је тешко описати.
Испред мене ишао је малишан од око три године. У десној руци држао је мало звоно и непрестано звонио, сав поносан због поверене му дужности. Вероватно му је била занимљива моја одежда, стално се окретао и погледао ме.
- Како се зовеш, момчино? - упитах га.
- Стефан!
- А како ти се зову родитељи?
Одговорио ми је, али ја нисам добро чуо. Приђе ми млада жена. Једва сам препознао Данијелу.
- То је мој брат, ујаче. Бошков и Љубицин син. А онај дечак што носи икону, то је мој син Божидар. Тата и мама нису могли да дођу, припремају ручак за госте. Послали су децу и мене, рекли су ми да, вас обавезно позовем у госте ако вас видим. И ја вас молим, дођите нам, знате колико вас сви ми волимо.
Прихватио сам позив. Кад је све завршено негде око подне, пошао сам Бошковој кући. Скренуо сам у његов сокак и осетио како ми срце брже куца. Тим сокаком сам у детињству свакодневно пролазио и сретао драга лица која и данас памтим. Многих од њих више нема...
Угледавши Бошкову кућу заостао сам. Уместо некадашњег корова пред кућом је засађено много цвећа, а кућа је била обојена истим бојама као некад. И све остале зграде у авлији преуређене су. Стари ђерам замењен је новим. Под ајатом нове пољопривредне машине. Иза куће засађен млад воћњак. Насмеших се кад угледах ласте које су летеле око гнезда под стрехом. Из дворишта уђох у предсобље куће. Сетих се речи којима је Станислав најављивао свој долазак у комшилук. Тим речима најавих себе:
- Од Бога мир дому овом. Има ли кога у кући? Стигао је путник намерник!
Бошко, Љубица, деца, чак и Бошкови родитељи, сви су били у кући. Идући према мени широко раширених руку, Бошко одговори:
- Има нас, брате, има... Има нас да трајемо и путнику намернику врата отворимо!
Чврсто ме је загрлио, а затим се саже и пољуби ми руку. Кад је подигао главу, видео сам сузе у његовим очима...