RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија
Промоција књиге „Кнез Милош и Пожаревац“, Пожаревац, 2015.
Ново издање у оквиру библиотеке „Вечност у времену“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Упутство ауторима

Научни богословски часопис
„Саборност – теолошки годишњак“
УПУТСТВО АУТОРИМА
за припрему прилога

Саборност — теолошки годишњак је часопис богословског карактера који објављује оригиналне научне радове, прегледне чланке, саопштења, критике, приказе, интервјуе и преводе из области богословља и других дисциплина у служби развоја богословске мисли.

Прилози у часопису се објављују окупљени у бројеве часописа. Часопис излази једном годишње.

1. Достављање рукописа

Прилажу се радови који нису претходно објављивани нити су поднети за објављивање у неком другом часопису. Радови који нису адекватно припремљени на основу овог упутства неће се узимати у разматрање.

Радове са прилозима обавезно доставити у електронском облику преко онлајн система електронског уређивања часописа Aseestant (aseestant.ceon.rs/index.php/sabornost). Текст рада и графички прилози (фотографије, графикони) морају бити одвојени документи.

У броју часописа за текућу годину штампају се само радови послати до 31. маја.

Аутор приликом креирања корисничког налога доставља своје основне контакт податке: име и презиме са средњим словом, научно и титуларно звање, бројеве мобилног и фиксног телефона, поштанску адресу, електронску адресу, назив научне или академске установе у којој је запослен и радно место у тој установи, као и годину рођења. Ови подаци неће бити објављени, већ ће их уредништво користити ради кореспонденције са аутором. Подаци који се наводе као део опреме чланка (тзв. метаподаци) биће објављени у часопису (детаљније у даљем тексту).

2. Права и обавезе аутора и издавача

За објављивање се прихватају радови који по мишљењу уредника и рецензената задовољавају критеријуме часописа у погледу релевантности и професионалног нивоа. Редакција задржава право да радове прилагоди општим правилима уређивања часописа и стандарду језика.

Сматра се да је за сва мишљења изнета у објављеном раду одговоран искључиво аутор. Уредник, рецензенти или издавач не прихватају одговорност за ауторова изнета мишљења.

Уколико је рад прихваћен за објављивање, право репродукције рада у свим другим медијима припада издавачу од датума прихватања.

За објављивање радова не исплаћује се хонорар, а сва ауторска права се преносе на издавача.

Прилог треба да буде припремљени према стандардима часописа Саборност — теолошки годишњак. Ако се не поштују даље наведени критеријуми, редакција може да не прихвати текст или да тражи да се рад прилагоди, због чега објављивање може да касни.

3. Техничке норме обликовања чланка

3.1. Обим рада

Рад не треба да буде дужи од 16 A4 страница (око 30.000 знакова).

3.2. Формати докумената, стилови и обликовање

Текст рада у електронском облику мора бити у једном од стандардних формата: doc, docx, rtf (Microsoft Word).

Илустративне прилоге (слике, фотографије, графиконе…) треба приложити у електронској форми, са резолуцијом од најмање 300 тачака по инчу у природној величини. Прилоге у електронском облику обавезно доставити као засебне документе у неком од стандардних формата: jpeg, tiff, gif, pdf, indd (Adobe InDesign), ai (Adobe Illustrator) и адекватно их именовати, а у тексту рада јасно означити место где се прилог појављује и назив прилога како је означен на медију.

Без обзира на језик, неопходно је да рад буде откуцан у фонту који подржава уникодни стандард(Unicode), по могућству Times New Roman. Рад који садржи грчка слова с акцентима може бити откуцан фонтом Palatino Linotype или Minion Pro.

3.3. Језик и писмо рада

Језик рада може бити било који језик раширене употребе у међународној комуникацији и у датој научној области. Рад на српском језику треба да буде откуцан ћирилицом. Језик на коме су написани делови опреме чланка, изузев резимеа (в. Сажетак и резиме), мора бити исти као и језик на коме је сам рад написан.

3.4. Саставни делови опреме чланка

НАПОМЕНА: Име и презиме, е-адреса и афилијација аутора даје се у електронском формулару у трећем кораку пријаве прилога путем система (Унос метаподатака), никако у оквиру датотеке прилога, да би се очувала анонимност при рецензији (в. Упутство за пријаву прилога > 2. корак).

3.4.1. Име аутора

Наводи се пуно име и презиме (свих) аутора, са средњим словом. Презимена и имена домаћих аутора увек се исписују у оригиналном облику (са српским дијакритичким знаковима), независно од језика рада. Научна и титуларна звања аутора се не наводе (нпр. проф., др, епископ…).

3.4.2. Контакт подаци

Адреса или е-адреса аутора даје се у електронском формулару у трећем кораку пријаве прилога путем система (Унос метаподатака) и објављује се у Часопису. Ако је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог аутора.

3.4.3. Назив научне или академске установе аутора (афилијација)

Наводи се пун (званични) назив и седиште научне или академске установе у којој је аутор запослен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија (нпр. Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Београд). Бар једна организација у хијерархији мора бити правно лице. Ако је аутора више, а неки потичу из исте установе, мора се назначити из које од наведених установа потиче сваки од наведених аутора.

Афилијација се исписује на два језика (на језику на коме је написан рад и на коме је написан резиме), у трећем кораку пријаве прилога путем система (Унос метаподатака). Функција и звање аутора се не наводе.

3.4.4. Наслов

У општем је интересу да се у наслову користе речи прикладне за индексирање и претраживање. Ако таквих речи нема у наслову, пожељно је да се наслову придода поднаслов. Наслов се исписује на два језика и то:

3.4.5. Поднаслови

Препоручљиво је да се поднаслови нумеришу по нивоима, арапским бројевима, по принципу: 1. Први поднаслов, 2. Други поднаслов, 2.1. Први поднаслов другог реда, 2.2. Други поднаслов другог реда, 3. Трећи поднаслов… (попут структуре поднаслова коришћене у овом упутству).

3.4.6. Сажетак и резиме

Сажетак је кратак информативан приказ садржаја чланка који читаоцу (али и учесницима у уређивачком процесу) омогућава да брзо и тачно оцени његову релевантност. У интересу је аутора да сажеци садрже термине који се често користе за индексирање и претрагу чланака. Саставни делови сажетка су циљ истраживања, методи, резултати и закључак.

Сажетак треба да има од 100 до 200 речи и треба да стоји:

Сажетак у проширеном облику, тзв. резиме, даје се на крају чланка, након одељка Литература. Уколико је рад написан на страном језику, резиме се обавезно даје на српском, а уколико је рад на српском језику, резиме треба да буде написан на енглеском језику. Изузетно, то  може бити неки другом језику раширене употребе у датој научној дисциплини. За резиме на страним језицима аутор мора обезбедити граматичку и правописну исправност. Дужина резимеа може бити до 1/10 дужине чланка.

3.4.7. Кључне речи

Кључне речи су термини које најбоље описују садржај чланка за потребе индексирања и претраживања. Треба их додељивати с ослонцем на неки међународни извор (попис, речник или тезаурус) који је најшире прихваћен или унутар дате научне области.

Број кључних речи не сме бити већи од 8, а пожељно је да се наведу фреквентне речи.

Кључне речи дају се на језику на коме је написан рад и на језику на коме је написан резиме. У чланку се дају непосредно након сажетка, односно резимеа.

3.4.8. Садржај рада

Рад треба да буде релевантан за научну и стручну јавност, са јасним, наглашеним циљевима и резултатима истраживања, закључком, референцама у тексту и библиографским јединицама на крају. Идеје у раду морају бити оригиналне и значајно доприносити развоју предмета истраживања, а методологија мора бити јасно описана. У складу са начелима уређивања Часописа, рад треба да се тиче промоције богословља, да буде заснован на истраживању богословских дисциплина или да се бави односом теологије и других наука или савремених научних достигнућа.

3.4.9. Захвалница

Назив и број пројекта, односно назив програма у оквиру кога је чланак настао, као и назив институције која је финансирала пројекат или програм, наводи се у посебној напомени на сталном месту, по правилу, при дну прве стране чланка.

3.4.10. Претходне верзије рада

Ако је чланак у претходној верзији био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, по правилу, при дну прве стране чланка. Ознака за напомену треба да се налази иза наслова. Рад који је већ објављен у неком часопису не може се прештампати,ни под сличним насловом и измењеном облику.

3.4.11. Табеларни и графички прикази

Табеларни и графички прикази треба да буду дати на једнообразан начин. Пожељно је да буду сачињени у оквиру датотеке саме студије. Свака табела, графикон или слика морају бити означени бројем по редоследу навођења у тексту, с адекватним називом (нпр.: Табела 2: Поузданост варијабли).

3.4.12. Цитирање у тексту 

Позивање на изворе, дословно или парафразирано, означава се на месту у тексту које је преузето навођењем презимена аутора, године издања дела (и странице с које је цитат преузет) у загради, према неком од следећих модела:

Цитат мора да буде дословце усаглашен са оригиналом (укључујући интерпункцију, дијакритике и сл). Свето писмо се не мора цитирати према тачном издању из којег је цитат преузет (занемарује се ијекавски изговор, архаичне речи и правопис...), осим ако рад није филолошке природе.

Када се први пут цитира аутор страног порекла, његово име се наводи транскрибовано, ћирилицом, а у загради се даје оригинални облик имена.

Изостављене делове цитираног текста треба обележавати са три тачке у угластим заградама […]. У угластим заградама треба наводити и своје коментаре, примедбе, реконструкције у оквиру цитата („Други га [= екуменизам] схватају првенствено као културу дијалога [курзив наш]“). Унутар цитираног текста користе се полунаводници („Та ресавска ’ренесанса’ сасвим је различита од оне у западноевропским земљама.“).

3.4.13. Напомене (фусноте)

Напомене се дају при дну стране на којој се налази коментарисани део текста. Не уносе се „ручно“, већ уз помоћ аутоматских алатки за означавање фуснота у конкретном програму.

3.4.14. Цитирана литература

Цитирана литература обухвата по правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Референце се не преводе на језик рада, нити се пресловљавају.

За различите врсте библиографских јединица различито се наводе библиографски подаци. Треба поштовати правила стандарда АПА, дата у табели ниже. Нестандардно, непотпуно или недоследно навођење литературе биће један од критеријума за објављивање чланка у часопису.

У списку литературе наводе се само референце које је аутор користио при изради, азбучним редом по презименима аутора.

Тип изора Навођење у списку литературе Навођење у тексту
Монографија Шнеле, У. (2007). Увод у новозаветну егзегезу. Београд: Православни богословски факултет. (Шнеле, 2007)
Монографија с више аутора Симић, Г., Тодоровић, Д., Брмболић, М. и Зарић, Р.  (2007). Манастир Ресава. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. прво цитирање:
(Симић, Тодоровић, Брмболић и Зарић, 2007)
даља цитирања:
(Симић и др., 2007)
Приређена монографија Богдановић, Д. (ур.). (1995). Хиландарски типик. Београд: Народна библиотека Србије. (Богдановић, 1995)
Део приређене монографије или чланак у зборнику радова Лубардић, Б. (2006). Рецепција руске религијске философије у делу архимандрита др Јустина Поповића. У Б. Шијаковић (ур.), Српска теологија у двадесетом веку (стр. 63–90). Београд: Православни богословски факултет. (Лубардић, 2006)
Одредница у речнику или енциклопедији Трифуновић, Ђ. (1990). Житије. У Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (стр. 38–41). Београд: Нолит. (Трифуновић, 1990)
Чланак у часопису с бројевима годишта Матић, З. (2009). Минхенски документ (1982) — еклисиолошка начела дијалога Православне и Римокатоличке Цркве. Саборност, 3, 145–158. (Матић, 2009)
Чланак у часопису с бројевима годишта и свезака Antunović, I. (2010). Katolička crkva i modernizam. Obnovljeni život, 65(1), 77–95. (Аntunović, 2010)
Чланак на интернету Радовић, А. (2010). Исихазам — освајање духовних простора. Преузето 27. 6. 2010. са
http://www.spc.rs/sr/isihazam_osvajanje_unutarnjih_prostora
(Радовић, 2010)
Чланак у новинама Максимовић, А. (2012, 24. јул). Сједињени у делу заштитника Прокопија. Реч народа, 3223, 7. (Максимовић, 2012)
Часопис који се објављује само на интернету Новаков, Д. (2001). Бранкица Чигоја: Најстарији српски ћирилски натписи. Лингвистичке актуелности, 5. Преузето 13. 8. 2011. са http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/
lingakt/II_5/d010/show_html?stdlang=sm
(Новаков, 2001)
Необјављене тезе и дисертације Марковић, М. (2004). Манастир Свети Никита код Скопља — историја и живопис. Необјављена докторска дисертација, Универзитет у Београду. (Марковић, 2004)
Рад без аутора или уредника Просторно-планска заштита непокретних културних добара општине Велика Плана. (1987). Смедерево: Регуионални завод за заштиту споменика културе. (Просторно-планска заштита непокретних културних добара општине Велика Плана, 1987)
Рад без године издања Вуловић, Д. (ур.). (б. г.). Религија и савремени свет. Београд: Центар за марксизам. (Вуловић, б. г.)
Лична комуникација не наводи се (Д. Јовановић, лична комуникација, 9. мај 2011)

Ако је у једној години од истог аутора објављено више радова, они се обележавају словима а, б, в уз годину издања, без размака, што се означава и при цитирању.

Ако монографија има више издавача и/или места издања, наводи се само први.

Ако речник или енциклопедија има више томова, број коришћеног тома наводи се испред броја стране, нпр.: Речник српскохрватскога књижевног језика (том 2, 236–237).

Поступак када било који извор има више аутора исти је као што је приказано код монографије.

Нема никакве потребе наводити серију, библиотеку у којој је књига издата (то важи и за сабрана/изабрана дела), нити преводиоца, ако је монографија преведена.

Ако је релевантно истаћи број издања, он се наводи иза наслова, у загради: Поповић, Ј. (1995). Православна Црква и екуменизам (2. издање), Солун: Манастир Хиландар.

Књиге Светог писма не наводе се у списку литературе, већ само уз тексту, и то у нарочитој форми: скраћено име дела, број главе и броја стиха/реда у глави, према обрасцима:

Друга позната дела опште и теолошке културе (античке и светоотачке текстове) треба наводити по регуларним правилима цитирања.

3.4.15. Прилог

У прилогу би требало дати само оне описе материјала који би читаоцима били корисни за разумевање, евалуирање или понављање истраживања.

3.5. Језичке препоруке

Језик рада треба да припада научном стилу стандардног језика и да, стога, буде усаглашен у што је могуће већој мери с правописном, граматичком и стилском нормом.

Велика слова из поштовања могу се употребљавати и мимо стриктних правила Правописа, али у најмањој мери, да не би оптерећивала читљивост текста.

Индивидуалне скраћенице би требало избегавати, а ако се користе, морају бити рашчитане при првој употреби.

Страна имена се транскрибују према правописним правилима за транскрипцију (Пешикан, М., Јерковић, Ј. и Пижурица, М. (2010). Прилагођено писање имена из страних живих језика (транскрипција). У Правопис српскога језика (171–250). Нови Сад: Матица српска). Транскрипција грчких речи по бетацизму или витацизму узрокује терминолошку неуједначеност, па се препоручује да се ове речи усагласе са праксом из теолошке литературе и да се принципи транскрибовања примењују доследно у раду. Ако постоји потреба да се (старо)грчке речи преслове у латиницу, то се чини по правилима изложеним у Правопису (Пешикан и др., 2010, стр. 24). Када се страна реч пренесе у изворном писму или транслитеровано, она се без проблема може користити у номинативу и падежима једнаким њему; међутим, остали падежи захтевају српске наставке, који се цртицом одвајају од основе и пишу ћирилицом („од tropos-а“ или „од τροπος-а“). Речи одавно прилагођене српском језику пишу се адаптирано (Логос-Логоса, егзегеза-егзегезе, анамнеза-анамнезе), док се новији термини и мање прилагођене речи пишу изворно (γνώσις, kénōsis, ξυνòς λόγος). Није оправдано, онда, писати кеносис, гносис и сл., јер би ти облици, када би се писали ћирилицом, адаптирано, морали гласити кеноза, гноза