Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије Мидић

Уводна реч

Време у коме живимо по много чему је преломно за живот нашег народа. Крупне промене се дешавају у многим сегментима његовог живота. Те промене свакако се не дешавају саме по себи. Инициране су конкретним личностима и одређеним догађајима. Јер, историја је грађевина у коју се уграђују многи елементи. И сви они зависе један од другог, ма колико се на први поглед чинили различити, на тај начин што сваки животни израз представља предуслов за истинско постојање другог и живота у целини. Међутим, темељи који се постављају тој грађевини, а то су они догађаји који се у једном историјском тренутку сматрају пресудним за живот, битно утичу како на њен изглед тако и на њену каквоћу. Тако и оно што се данас дешава представља темељ за будући живот. Зато наш данашњи начин живота треба да буде управо онакав какав желимо да нам буде у будућности. Због тога Црква, и то конкретно Православна Црква треба да је у темељу живота, јер она се једино нада вечном животу свега што је створено, у васкрсењу свих људи и преображењу целог света, што и својим садашњим животом показује.

Стога сматрамо да је брига за очување истинске православне вере Цркве као и њена правилна презентација свету, у данашњем времену крупних историјских превирања, од пресудног значаја, али не само за живот нашег народа и уопште за све православне народе, већ и света у целини. Јер проблеми које је нагомилала савремена цивилизација, а која је најмање утемељена на православљу, иако су њени корени у Европи у којој постоје и православни народи, тешко да се могу решити ако не и никако, без православног преображаја живота.

Међутим, то очување и пројављивање праве вере не треба схватити као слепо држање и понављање ранијих дефиниција, јер вера и није у дефиницијама и слепом држању и преписивању онога што су писали Свети Оци у прошлости. Вера је живот који се не може поделити на прошли, садашњи и будући; он је увек садашњи, али у Цркви тај живот у садашњости спаја и прошли и будући. У томе и јесте његова Црквеност, али и нада на вечни живот. Јер смрти неће више бити управо онда када нестане подела времена на прошлост, садашњост и будућност и кад то једно буде. Међутим, основни проблем данашњег живота, а самим тим и Православног Црквеног живота је управо у његовој подељености, тј. разједињености и поларизацији у свим сегментима. Једни су присталице да се Црквени живот врати у прошлост, тј. за конзерватизам, док су други за савременост Цркве подразумевајући ту модерни начин живота. Други опет под православљем подразумевају индивидуални начин живота. И једнима и другима недостаје управо дух православља који је живот у прошлости чинио савременим, и који и садашњи савремени може учинити да буде у нераскидивој вези са оним у прошлости и будућности. То је, речено терминологијом о. Г. Флорофског, „светоотачка синтеза“ која нам данас и тек како недостаје. А ту синтезу твори СВЕТА ЛИТУРГИЈА, која будући да своје корене има у будућем Царству Божијем, треба да буде и утока и једини извор нашег историјског живљења. У њој се светотајинским присуством будућег искупљује и спашава прошло и садашње у садашњости, тј. сад и овде у конкретном историјском тренутку. Православна Литургија, ако ће утемељити и сав наш остали живот који се одвија изван Литургије, једина је у стању да покаже да овај наш смртни и грехом прожет живот ипак има наде на спасење, јер ће он управо на тај начин пројављивати и своје покајање које је апсолутно потребно за вечни живот света. Јер покајање у Цркви значи променити свој однос према Богу, другом човеку и свету, и од њих као теорије и ствари учинити да за нас постану живе личности, то уствари што и јесу.

Зато овај часопис „САБОРНОСТ“, који се појавио као наставак старијег прекинутог „Браничевског весника“ (1941), има управо за циљ да свет уведе у Литургију. Да допринесе да свет постане један велики сабор у Цркви и око Цркве у коме за све има места. Због тога молимо све Вас читаоце да сарадњом допринесете да се сачувају ти наши сабори сабирајући се пре свега у њима у Цркви и око Цркве, а затим сабирајући их и у овај часопис кроз описе и дописе као искуство радости и наде у вечни живот. Нека се САБОРНОСТ свих нас изражава кроз САБОРНОСТ.