- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије Мидић
Приступна беседа на хиротонији
Ваша Светости, Високопреосвећена и преосвећена Господо архијереји, браћо свештеници, представници државне власти, монаси и монахиње, браћо и сестре у Христу Господу,
И на данашњи дан, као и на дан свете Педесетнице излио је Господ од Духа својега на свако тело и тиме указао, али и показао остварење и пуноћу свих пророштва, сваког сведочења, сваке наде и вере у будуће Царство Божије. Света Литургија је као заједница многих откривење велике тајне Божије о спасењу света у последњем дану, али и присуство тога будућег Царства Божијег сад и овде у историји. То је пројава Божије Љубави из генерације у генерацију светих која је Господ Христос и Спаситељ наш, јер као што рече где су два и три сабрани у име моје тамо сам и ја међу њима, а за вечни живот свакога створења. Света Литургија показује, чега смо и ми данас сведоци, да оно што је припремио Господ онима који га љубе, нити се ушима може дослушати, нити очима нагледати, нити се пак у срце човечије може задржати. На овај начин међутим, Бог није открио само спасење за нас, већ је открио и Себе као свецелу Тројицу кроз нас и међу нама. Бог Отац се откри благословивши почетак спасења света, Син поставши човек и служитељ ради нас када узе свет у своје свете и пречисте руке и показавши га Богу Оцу своме и Господу нашем подиже га до престола и с десне стране Његове, а Дух Свети се показа као заједница сабравши нас и причестивши нас Телу Христовом и тако се свецела Тројица у јединици показа међу створењима као Свето Литургијско служење. Тако ће тајна спасења света која се открива у Литургијском служењу бити све у свему Бог.
Али, као што је у прошлости Господ бирао слабе у очима света, да преко њих пројави Себе на земљи и тако спасе свет од смрти и проклетства, а које ће у последњи дан показати као судије свету којих свет не беше достојан, као што их већ и показа пре краја у Литургији, тако и сада на молитве пре свега Његове Светости Првојерарха и мога духовног Оца г. Павла и свих архијереја Цркве Божије Српске избра мене најнедостојнијег и најмањег од народа Његовог да предстојим Цркви његовој у епархији браничевској као икона Његовог Сина и Спаситеља нашег Господа Христа. А избра ме Господ недостојног ни по каквој заслузи мојој, већ на молитве и жеље најпре Његове Светости али и осталих архијереја а преко њих и целе Цркве његове, на чему сам им најтоплије благодаран, из љубави према њима Цркви својој, не желећи њој ништа да ускрати, јер је Црква сам Син Његов оваплоћени Господ наш Духом Светим. И предаде ми данас, чему сте ви сведоци, да служим Цркви његовој показујући славу Његовога Сина и Духа док то буде по вољи Његовој. Но иако свестан своје недостојности, знајући да је Син Божији Духом Светим једини који служи Литургију Богу и Цару Славе, јер нико од створења није за то достојан, а понајмање ја који сам везан телесним похотама и сластима, у Спаситељу ми је једина утеха овако грешном и убогом. Но у овом тренутку моје велике радости што Господ на молитве Цркве погледа на моју ништавност, не могу а да се не сетим са захвалношћу свих оних који ме с муком управљаше Богу све до данас. С љубављу се сећам блажене успомене о. Богосова и целе црквене заједнице Кнез Села, од којих се посебно сећам деда Николе, где сам рођен и Крштењем уведен у заједницу служења Богу њиховом и моме. Од о. Богосова сам први пут научио да је Господ наш Бог живих и конкретних људи. Тамо на Светој Литургији седећи код ногу моје мајке први пут сам угледао чудећи се, и ако тада нисам разумео да постоји један други свет, свет који није исти са овим свакидашњим. Са захвалношћу се сећам свих учитеља својих, како оних из богословије Св. Саве у Београду, тако и потоњих са Богословских факултета Београда и Атине. И ако тада, што из младалачке гордости, а што из незнања и помањкања љубави, нисам им увек био захвалан на њиховом труду и муци а за моје добро, сада их се сећам са љубављу и молим их да ми на томе опросте. Посебну захвалност дугујем садашњем епископу нишком г. Иринеју на његовој штедрој помоћи у току мога богословског образовања. Љубављу својом благословио ме је да се упишем на Богословски факултет и да по његовом завршетку одем у Грчку на постдипломске студије. Био ми је духовни отац и у њему сам имао заштитника и помоћника све док ме није замонашио и предао на даље духовно назидање Његовој Светости г. Павлу.
Сећам се и својих учитеља са Богословског факултета и захваљујем им овом приликом на труду који су уложили да се и ја као неприкладни камен уобличим и постанем користан за зидање Цркве Божије. Од њих посебну захвалност дугујем садашњим еп. г. Атанасију и Амфилохију. Захваљујући њима, а посебно Атанасију први пут сам открио дубоку трагику сукоба академске теологије и богословља као живота, а која је на жалост и данас присутна у православном свету. Оног дана када ме је о. Атанасије привео на монашење као мој духовни отац, намах сам се сетио све горчине коју ствара ум срцу када не жели да се у њега погружи и преда Богу. И ако је управо захваљујући овим учитељима срце у мени надвладало ум, нисам све понео онда што су ми они љубављу нудили и зато ћу се увек са сетом сећати изгубљене младалачке радости што се нисам још као младић замонашио, на шта ме је увек не речима него својим животом упућивао врло ми драги о. Дионисије игуман манастира Св. Стефан, коме данас посебно благодарим, већ сам следио пример апостола Томе који је хтео прво да му објективно покажу Господа а затим да га заволи.
Не могу а да се посебно не захвалим нашој браћи Јелинима и изразим најдубљу захвалност и радост што су данас овде присутни Митрополиту пергамском г. Јовану (Зизиуласу) и Митрополиту тиролојском г. Пантелејмону и њиховој пратњи. Митрополиту Јовану академику и најзначајнијем теологу нашег времена синовски сам захвалан на свему чему сам се од њега научио.
Са радошћу и љубављу увек ћу се сећати и бити захвалан сестринству и заједници манастира Ваведења у Београду где сам и замонашен и последњих година служио, јер су и они у многоме допринели да се научим хришћанском служењу.
На крају с посебном захвалношћу сећам се родитеља својих оца Чедомира и мајке Видосаве. Захвалан сам им и благодаран на свему а посебно на сарадњи њиховој са Богом да уђем у живот. Јер кад год ми кроз главу мине мисао да сам могао и да не будем рођен, за тренутак осетим сву радост живота и велику љубав Божију али и њихову да постојим. Уз то они су ме а посебно мајка и упутили у Цркву и уз то помогли да се родим и за вечни живот.
Свих које поменух и многих које из заборава и недостатка времена не поменух као и вас све који не жалисте труда да дођете на ову радост нека се сети Господ у Царству своме сада и увек и у векове векова.
Шта да обећам данас овде пред вама да ћу чинити и нашта да се обавежем пред Богом и пред вама? Не бих се усудио да ишта кажем осим да ћу свим својим силама и снагом коју ми Бог даје држати и чувати свето Предање. А предање наше је оно што нам је сам Господ Христос преда Духом Светим поставши човек постао је и првојерарх Цркве своје која је заједница у Телу Његовом као икона Царства небеског овде на земљи док поново не дође са славом. То царство небеско које се увек пројављује кад год се сабирамо на служењу Св. Литургије је со земљи али и нашем напаћеном и страдалном народу и ту со ћу чувати да не обљутави као зеницу ока свога. Ту ћу сабирати народ свој, који ми данас преко вас Ваша Светости и свети архијереји који сте уста и срце Цркве Божије повери Господ, њоме ћу га тешити и њоме учити. Молићу се Господу да народ мој буде просвећен Литургијом, у којој ће једино и разумети да је свет један и недељив и да све оно што је Господ створио треба да у Литургију уђе и да ће једино у њој имати спасење. Јер тамо нам Дух Свети Господа даје и раздаје као залог живота вечног и не гледа ко је ко. У светолитургијском Царству Божијем нема ни Грка ни Србина ни Румуна јер нас Бог у њему познаје не по националности нашој, нити по језику нити по нашим природним својствима него љубављу својом. И због тога смо ми синови његови, али то можемо бити само ако и ми желимо тј. ако слободно уђемо у љубавну заједницу Оца и Сина и Светога Духа која је овде на земљи једино у Литургији присутна.
Али молим те драги ми у Христу народе Божији, да не помислиш да се са овим ми враћамо у прошлост и на тај начин постајемо конзервативни и заостали. Боже сачувај! Јер ако ишта може бити будућност како нашег народа, тако и свих народа и васцелог створеног света то је Будуће Царство Божије које је овде кроз Литургију присутно као квасац целоме свету, у коме ћемо једино имати ослобођење од смрти, а чему је залог Васкрсли из мртвих Христос Истинити и Бог наш. Јер ако Смрт као последњи непријатељ света не буде побеђена не само да овај свет неће имати будућности него ће она показати да су сви прогреси овога света смешни и ништавни, ма колико се они сада нама чине велики. Али, ми имамо наду и залог да ће Господ и дефинитивно уништити смрт и да ће тријумфовати живот чега смо ми предокусно сведоци у свакој Литургији, и њему нека је слава и хвала са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и благим његовим Духом у све векове. Амин.