- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије Мидић
О саборности Цркве
"Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву"
Исповедање вере показује да је Црква САБОРНА, поред тога што је једна, света и апостолска. То засигурно указује да је саборност Цркве од суштинског значаја за њено постојање. Међутим, шта се подразумева под овим изразом? То је питање на које ћемо покушати да одговоримо у чланку који следи.
Пре него почнемо са одговором, свакако треба напоменути чињеницу да се исповедање вере тиче, пре свега, будуће реалности Цркве. Јер, вера у нешто изражава то што тек предстоји да се деси. Међутим, запитаће се неко: ако све оно у шта верује Црква подразумева реалност која ће се на крају десити, зашто је онда потребно да о свему томе говоримо? Зар није свеједно да ли говоримо или не о нечему што верујемо да ће се десити ако се то стварно и деси? Да би одговорили на ова питања, као и да би показали колико је важно веровати у све оно што верује Црква, а самим тим и у њену Саборност, потребно је најпре одговорити на питање: шта подразумева Црква када каже "верујем"?
Проблем који је везан за схватање вере, а присутан је данас, јесте тај што се вера често поистовећује са логичким убеђењем човека да нешто постоји када се то не може чулима доказати. Такво схватање вере указује да оно у шта верујемо постоји независно од нас и изван нас, само за себе, макар се оно и не види. Без обзира да ли се ради о стварима и догађајима који су се десили у далекој прошлости или тек треба да се десе. Међутим, то није Црквено схватање вере. Јер, да је вера у САБОРНОСТ Цркве, као и у све друго у шта Она верује, пуко рационално убеђење Цркве у нешто што је истинито, али што не може да се види нити да се на било који начин провери осим умом, јер не постоји овде и у Њој, него на неком другом месту на небу рецимо, онда вера Цркве не би могла да буде узрок постојању тога што верује. Другим речима, то у што верује Црква не би било нити у Њој, нити би пак то Она била, већ би то било изван ње и независно од ње. Узимамо за пример веру Цркве у Бога. Ако Бог кроз веру није присутан у Цркви и ако Бог није у икономији спасења Цркве, онда Црква не може бити место сједињења човека и света са Богом, односно спасења. Међутим, то зацело није тако. Вера није мисао о ономе што верујемо, о Богу рецимо, него његова пројава. Како?
Ако пажљиво анализирамо оно што говори Господ Христос о вери, "верујте и биће вам", и "ко поверује и крсти се (што значи ко постане члан Цркве и живи као што живи читава Црква, нп.) биће спашен", или Ап. Павле “даје" вера основ (ипостас) свега чему се надамо" (Јев. 11, 1), видећемо да је вера основ постојања онога у шта верујемо. На ово указује и израз "ипостас" у односу на веру, тј. да је вера ипостас. Јер, реч "ипостас", која је код нас преведена као "основ" указује на то да вера чини нешто да буде, и тако се савршено слаже са Христовим речима и Ап. Павла о вери, да је она основ, постојања свега чему се надамо, тј. чему тежимо, у шта верујемо.
С друге стране, ипостас је дефинисана у Цркви као начин постојања, начин живота онога што постоји. Ово је за нас од посебне важности јер у односу на сва друга објашњења о ипостаси ово указује на то да је конкретан начин живота основ постојања свега. Другим речима, у зависности од тога како живимо зависи и наше постојање. На истој овој основи су и свети Оци говорили о "ипостаси", тј. да је то начин живота и да је ипостас, односно начин живота, узрок, основа постојања, како нествореној природи, тако и створеној природи и свему што постоји, у контексту објашњења тајне Св. Тројице. Зато би било корисно да се овде подсетимо на то њихово тумачење.
Ипостас Оца, или боље Отац је начело божанства и Он рађа Сина и исходи Св. Духа. Међутим, име Отац је ипостас, личност или боље речено начин постојања божанске природе, а то значи да ако је Бог Отац онда је Он начело божанства, и Бог је Св. Тројица. Јер, Отац је Отац зато што рађа Сина и исходи Св. Духа. Другим речима, да би постојао Отац треба да постоји Син и Св. Дух.
Дакле, на основу горњег излагања могли би смо да закључимо да је вера Цркве њен начин живота, и зато све што она верује то и постоји јер га управо постојећим чини Црква својим начином живота. Живот Цркве је просто идентичан ономе што она верује, и на тај начин се вера Цркве поистовећује са њеним животом. На пример, вера Цркве у заједништво њених чланова са Богом пројављује се кроз причешће.
Дакле, ако је вера Цркве њен начин живота, а он онда утемељује постојање онога што се верује, тада вера престаје да буде пасивна пројава онога што Црква верује, већ то што верује то и присуствује у Цркви, већ постоји кроз веру. На пример вера Цркве у Царство Божије. Као заједница Бога са свим њеним члановима после уласка Бога у свет, а посебно Његовим оваплоћењем, Црква из историје својом вером, тј. својим начином живота, ствара, оснива (ипостазира) заједницу свих са Богом а на тај начин и будући век Царство Божије. И зато је Црква сад и овде јединство са Господом Христом, тј. то Царство Божије које верује да ће доћи.
Захваљујући оваквој вери Цркве све оно што Она верује то и постоји већ сад и овде у историји. Додуше, то постојање и присуство онога што Црква верује је у икони а не у потпуној реалности (Нпр. причешће телом и крвљу Христовом у Литургији кроз заједништво у једном хлебу и једној чаши). Међутим, иако то присуство још није потпуно, оно није сасвим лишено реалности и истине. Јер, на крају, то је суштина вере у Цркви, да је то што верује истински присутно сад и овде, иако још не у потпуности. У осталом по речима Ап. Павла сада вером ходимо а не гледањем и видимо као у огледалу, а када дође пуноћа тада ћемо лицем к лицу. Вера, дакле, не представља само основ на коме се Црква гради, будући да је реч о вери која увек изражава будућу реалност, оно што тек има да се деси, него и потврду те реалности којој се нада и у коју верује начином свога живота сад и овде. У контексту саборности могли би рећи да ми верујемо у саборност Цркве што се тиче њене последње реалности, али изражавајући то својим садашњим животом Црква је већ саборна. То је уосталом случај и са целокупним животом Цркве: Она јесте кроз њен начин живота сад и овде то што ће бити на крају, али ће и постати на крају то што је сада, али са извесном разликом. У чему је та разлика између садашњег и будућег стања Цркве, односно између вере и реалности?
Црква у садашњости се разликује од њеног савршенства у будућности једно у односу на живот и смрт. Сада чланови Цркве умиру а тада ће васкрснути и живети вечно. Међутим, будући да је Црква и сада жива, и да је проблем у томе што је у садашњем стању Цркве живот помешан са смрћу, тј. сапостоје живот и смрт (зато се садашњи живот у Св. Писму назива лажним животом), њена будућа реалност у свему остаје иста осим што ће нестати смрти. Тако дакле, садашње стање Цркве је такође истинито, као и што ће бити на крају кад она доспе у своју савршеност, с том разликом што је та истина сада у смрти, у глиненим и неугледним судовима, како каже Св. Апостол Павле, а тада ће бити лишена смрти. То међутим, не значи да ико може учествовати у животу и истини ако не учествује у Цркви сад и овде. Јер истина и живот не постоје изван Цркве без обзира што је тај живот сада помешан са неистином, са смрћу (сетимо се Спаситељеве приче о кукољу на њиви, и на то да се кукољ не може ишчупати сад а да се заједно са њим не ишчупа и пшеница). Ово разликовање садашњег стања Цркве од будућег биће јасније ако мало подробније објаснимо шта Црква подразумева под смрћу.
Наиме по учењу светих Отаца смрт и зло немају своје суштине, у смислу да постоје по себи. Смрт је ушла у створену природу као последица погрешног начина живота те природе пројављен кроз човека, тј. првог човека Адама. Сама природа по себи, како ова наша створена, тако и нестворена, не може постојати. Основ постојања природе је њен начин живота, или ипостас личност. И од тога на који начин нешто живи, постоји зависи и да ли живи или умире. Зато смрт и зло не постоје по природи. Природа је иста и код онога који живи и код онога који умре. Разликују се начин постојања те природе. А начин живота једног човека, али не само човека већ и свега што постоји, који води природу у смрт је њено раздвајање од других. Јер, подсетимо се, смрт и није ништа друго до временско и просторно прекидање заједнице једног бића са осталим бићима. (На овој основи је Црква протумачила првородни грех Адама и Еве, као одвајање од Бога, прекид заједнице са Њим, који је увео смрт у свет).
С друге стране живот је такође начин постојања природе. Зато природа која живи не само да извире из једног догађаја заједништва, већ она и живи док је у временско просторној заједници са другим бићима. А да и живот и смрт наше природе заиста зависи од начина на који постојимо, живимо најбољи показатељ је љубав. Љубав је увек заједница са другим бићима. И када некога волимо и он нас воли тада осећамо да живимо и тада не мислимо на смрт. Али кад са оним кога волимо прекинемо заједницу, тј. када нас он напусти било из којих разлога, или је то физичко, или пак вољно, слободно, односно кад престане да нас воли, тада нам се више не живи и тада у ствари схватимо шта је то смрт. Дакле, да ли ћемо живети или умрети зависи од нашег начина живота. У садашњем животу, природном ми се рађамо и то наше постојање, постојање наше природе је плод заједнице наших родитеља, начина живота њихових природа који је био живот у заједници. И то нам рекох даје постојање, та заједница. Међутим, оног момента када се ми родимо, тај акт настаје као продукт раздвајања наше природе од родитељске што је сад узрок смрти (зато човек умире, тј. почиње да умире од момента кад се роди.) И тај догађај нашег раздвајања, рађања пропраћен је деобом времена и простора што такође указује да је смрт последица време нископросторног раздвајања. На тај начин су смрт и живот сапостојећи догађаји наше природе, зато што живот, постојање (рађање) почиње са раздвајањем природе, тј. са смрћу. У зависности од нашег начина постојања, живота зависи и то да ли умиремо или живимо. И та алтернатива друкчијег начина постојања даје нам се у Цркви, и зато Црквени начин постојања води у живот, а изван тога је смрт. На који начин?
Живот у Цркви почиње са догађајем заједнице и то кроз Крштење које уводи у заједницу са Христом Црквом. И док природно рођење условљава да би неко почео да живи прво одвајање (од мајке у догађају рођења), у Цркви, у Крштењу да би неко почео да живи потребно је да се сједини са Христом, са заједницом ( у Св. Причешћу без кога нико не може да постане члан Цркве).
Међутим, будући да је Црква сад и овде само икона вечног живота, у њој су још увек присутни и смрт и живот. Смрт као последица нашег природног раздвајања, рађања, које је узроковано првородним грехом, а живот као последица сједињења са Христом Господом које ће се у пуноћи остварити кроз Други Његов долазак.
А сада да се вратимо проблему саборности Цркве и да видимо на који начин се САБОРНОСТ живи, пројављује у историји, и зашто је потребно веровати у саборност Цркве, односно зашто је потребно да Црква буде САБОРНА.
У чему је суштина саборности Цркве?
Сам израз сабор, саборна Црква више него очигледно указује да ово значи да је Црква заједница, скуп многих чланова. Црква не може бити саборна ако је чини само један члан. Тачније тада и нема Цркве, ако она није заједница и сабор многих. Једна стара латинска пословица која гласи "један хришћанин једнако је ниједан хришћанин" јасно указује на то да је хришћанство Црква, тј. сабор многих људи. На крају и сам израз ЦРКВА указује на заједницу. Међутим, зашто је потребно да Црква буде сабор многих да би могла да буде Црква? На шта се темељи њена саборност? Да ли бити у Цркви, а то значи бити у заједници са Богом, макар за оне који у Цркви виде своје спасење, значи неизоставно бити у сабору, у заједници са свима? На ова и слична питања која се тичу саборности Цркве, односно спасења, постојања људи и свега што је створено, није данас нимало лако одговорити. И то управо из разлога што се данас одомаћио индивидуални начин живота па је тешко показати да је заједница основ постојања свему што постоји а не индивидуалност. Но да кренемо редом: на шта се темељи саборност Цркве?
По сведочењу Старог и Новог Завета, а затим и светих Отаца пост новозаветног периода, Црква се јавља као икона будућег века и последњег догађаја кога је предодредио Бог стварајући свет ни из чега. А тај догађај је сабрање свих људи који то буду хтели и целокупне природе коју је Бог створио преко тих људи око Христа Господа. Али вољом и хтењем вером људи. У остварење те Божије жеље надали су се и веровали првенствено Јевреји који су преко догађаја из њихове историје и пророка које је Бог подизао међу њима управо и били откровење о томе: Да ће Господ у последње дане послати свога Месију који ће сакупити сав род Јеврејски и основати Царство којему неће бити краја, Јевреји су сведочили својим начином живота. Стално присуство, али и ишчекивање, овог догађаја сабрања Јеврејски народ је кроз историју изражавао свим сегментима свога, како друштвеног и породичног живота, тако и религијског, а највидљивије кроз скупљање у синагоге и Јерусалимски храм.
У Новом завету са Појавом Месије, Господа Исуса Христа овај жељени од Бога план о циљу света, који циљ је његово потпуно сабрање око Христа и у Христу, постао је далеко јаснији него што је то био случај у Старом завету. Све приче којима је Господ Христос хтео да опише догађај спасења света указивале су управо на сабор свих и свега са Христом на једном месту. И не само причама; Христос је својом последњом молитвом Оцу управо желео да сви у њему једно буду (в. Јн.17), као и последњом вечером са својим ученицима када им је њом оставио завештање Свога будућег Царства као сабрања свих у Њему. Рекао им је да је Отац Њему наменио првенство у том Царству и објаснио је својим ученицима да кад год се скупе на заједничку трпезу (св. Литургију), да ће на тај начин пројављивати Царства Његово док Он не дође. Још им је рекао да ће први међу њима увек бити Он у лицу онога који им служи, јер рече: "ја сам међу вама као служитељ" (види, Лук.22 посебно 2627 стиха). Дакле, сабрање свих око једнога првог који је то кад служи, а тиме показује да је то сабрање око Господа Христа јер је Њега Бог Отац поставио као првог у том сабрању свих, је догађај којим се пројављује вера у будуће Царство Божије сада у свету, то јест исто то Царство, док се то не збуде у пуноћи. И који је то догађај којим је, тада као и данас, Црква пројављивала ту своју веру у спасење, то Царство Божије? То је Св. Литургија. Зато није чудо што све приче које говоре о Царству Божијем имају Литургијску форму и карактер у Св. Писму Н. Завета. Да објаснимо то подробније како је Литургија сабрање око Господа, тј. Царство Божије.
Света Литургија је саборна Црква
Што се тиче Новог Завета и постновозаветног периода Литургија је била, пре свега, догађај на коме су учествовали сви хришћани једнога места (в. Дел. Ап. 2, 44, 46; упореди сведочење Св. Игнатија о овоме у посланици Магнежанима). Литургија није могла, као што то ни данас не може, да се служи за једног човека, нити да Литургију служи један сам. Она је увек била скуп многих око једнога Епископа, односно служитеља који је био први између свих. Дакле, сама по себи Литургија је била утемељена на саборности. Сабор и Литургија су једнозначне речи за једну и исту стварност (упореди грчки израз за Литургију који је "синаксис", што значи сабор, сабрање). У старо време код свих Православних народа па и код нас "сабор", или панађур је увек био везан за литургију, односно за славу једнога места која је обележавана Литургијом, односно сабором. И управо због Литургије која је била сабор и Црква је саборна. Јер, Литургија и Црква су такође синоними за једну те исту стварност. Нови завет то јасно сведочи када замењује израз "сабрање свих на једном месту", а који израз је означавао) Литургијско сабрање, са изразом Црква, тј. "када се скупите сви у Цркву". (Наш народ и дан данас каже кад иде на Литургију да иде у Цркву. То показује управо ово што рекосмо да је Црква и Литургија једно те исто). Међутим, на који начин је у том сабрању присутан Господ Христос, и зашто је потребно да то сабрање баш буде око Христа?
Као што смо наводећи Христове речи, да је Он увек присутан међу својим ученицима кад год су сабрани сви, констатовали да то бива за време Литургије, јер су се само на Литургији сабирали сви који су веровали у Христа, Он је сходно своме првенству у том сабрању присутан у лицу служитеља Литургије. Јер, Он је као први међу свом браћом био служитељ на последњој вечери. Будући да је једини служитељ Литургије, бар до 4ог века када су се створиле парохије данашњег изгледа у којима служе свештеници, био епископ, Христос је у лицу епископа присутан у Литургији, тј. у Цркви. Међутим, пошто епископ никад није могао да служи Литургију сам без присуства свештеника и народа, то је он икона Христова, тј. Христос је присутан у лицу епископа у Литургијском сабрању. Дакле, присуство Христово на земљи је реално једино на Литургијском сабрању, тј. у САБОРНОМ догађају Цркве који је Св. Литургија.
Међутим, запитаће се неко: да ли је свако сабрање Литургија, а самим тим и да ли је присутан Христос у сваком сабрању? Ако није, које је онда сабрање Литургијско?
Да би сабрање било Св. Литургија, а самим тим и живо присуство Истинитога Христа, потребно је да у њему епископ заузима прво место тиме што ће служити, а затим да га окружују они који ће имати исти однос са њим какав су имали Христови апостоли и други према Христу а које је Он признао за своје ученике. Тај однос у Литургијском сабрању регулише се и стиче рукоположењем. Тако рукоположењем за епископа неко стиче првенство као икона Христова, а за презвитера и ђакона апостолску службу, док кроз крштење и миропомазање лаичку. Међутим, све ове службе се добијају и постоје кроз и у Литургијском сабрању, тј. кроз САБОРНОСТ. А то значи, да би све ове службе биле валидне, тј. да би Литургијско сабрање било истинито треба да проистичу из истинитог Литургијског сабрања. На тај начин се сва истинита Литургијска сабрања сабирају у једно јединствено Литургијско сабрање које је почетак свих, и опет сва та Литургијска сабрања су то једно и исто сабрање. На овај начин, у Литургији, Црква је САБОРНА, а саборност је једино постојање Цркве.
Међутим, Литургија није само по себи сабор, да би због тога једино и Црква била саборна, већ је она, Литургија сабирала и сав остали црквени живот. Било да се ради о Крштењу, Миропомазању, или ма којој другој црквеној пракси, све је било повезано са Литургијом и чињено у Литургији. Чак шта више и осуда некога у Цркви изражавала се на тај начин што је он био одлучиван од Литургије што је непосредно значило да је Црква једино тада постојећа кад је САБОРНА. Јер, онај који је одлучен од Цркве, од Литургије, одлучен је од САБОРА, тј. остајао је сам а то значи непостојећи.
Једном речју, кроз Литургију све је у Цркви, односно цела Црква је била саборна.
Друго питање које се намеће из досадашњег излагања, а чији одговор би могао да употпуни објашњење о неопходности САБОРНОСТИ Цркве која се једино остварује у Литургији јесте, зашто је једино Литургија место спасења, тј. вечног живота?
Већ смо раније нагласили да се једино у Литургијском сабрању, или тачније једино као Литургија пројављује Господ Христос. А будући да је Господ Исус Христос једини спаситељ света, што је показано и његовим васкрсењем из мртвих, уласком у Литургију сједињујемо се и ми са Христом, односно постајемо Христос и тако превазилазимо смрт. Зато је Литургијско сабрање једино место и начин вечног живота целокупне творевине.
Поред овога могли би поставити још једно питање у вези са саборношћу Цркве а то је: због чега се спасење свету пројављује једино кроз Литургијско сабрање, које је Христос Господ? Зашто баш на овај начин? Да ли може свет постојати вечно и на други начин, мимо Литургијског сабора? Зашто индивидуалност као начин постојања људске природе не може бити основа вечног постојања човека и природе?
Одговор на ова питања може бити кратак ако се не схвати сва дубина проблематике коју она крију. И он би гласио у једној реченици; Бог је створио свет ни из чега и зажелео, ако свет жели да живи вечно будући да му живот зависи једино од Бога зато што је створен, да има заједницу са Њим на овај начин. У Литургијској заједници која је Христос Син Његов. И заиста то је у суштини тачно, и нико не би то могао да порекне. Јер ако је Бог створио свет својом вољом, тада тај свет у своме постојању апсолутно зависи од Божије Воље. Међутим, ако би се задржали на оваквом одговору, тада би се појавила сумња да је постојање света могуће и на други начин, али ето Бог то не да, јер неће просто да мења своју вољу. Такав одговор би можда довео у сумњу Божију љубав према нама, његову жртвену љубав која се тако и показала према нама кроз страдање Његовог Сина Господа нашег Исуса Христа, и да се ту, недај Боже, не ради ни о каквој љубави Његовој према нама, већ на упорном спровођењу Божије самовоље у односу на нас. Тада би се могло поставити питање: да ли нам је Бог открио свецелог себе на овај начин или не? Ако пак није, да ли је овај начин нашега спасења заиста то спасење које би ми желели, или постоји још нешто друго изван тога? Али, тумачење зашто је Бог зажелео баш овај модел спасења света кроз његову саборност не само да је могуће него је и пожељно и то не само ради нашега спасења, већ и ради потврде да нас Бог заиста љуби и да нам је Себе открио и дао целог. Јер као што ћемо и видети Он нам је управо кроз саборност Цркве то и хтео да открије: да је његова љубав према нама искрена и савршена без икаквог интереса, и да нам је у откровењу кроз Литургијско сабрање које је Христос Син Божији открио читавог Себе.
У откровењу Христа Сина Божијег у свет како сведоче свети Оци, почевши од Библијских сведочанстава учествује цела Св. Тројица. И то Бог Отац благовољењем, Св. Дух садејством, док је Син тај који се оваплотио и постао човек. Дакле, без обзира на то што Син Божји својим оваплоћењем сједињује сав створени свет са собом, у томе учествују и друге две личности Св. Тројице и Христос се ниједног тренутка не може одвојити од Оца и Духа. Свакако то учешће није на исти начин код свих Личности, међутим оно доприноси истом циљу и у Христу се остварује. И та пројава Св. Тројице у свет управо се збива у Литургијском сабрању. Јер, ако је Христос једино у Литургији и као Литургија присутан у свету, тада су и све три Божанске Личности у њој. И то се заиста у Литургији и потврђује. Бог Отац од кога потиче свако благовољење, па и жеља да се свет спасе, присутан је на Литургији тако што је Литургијско сабрање Њему окренуто и Њему се моли и од Њега добија свој идентитет. Зато је Црква Његов Син оваплоћени. (Све Литургијске молитве су упућене Богу Оцу). Син је присутан као човек који и возглављује (ипостазира) све сабране у Цркви предстојећи, тј. служећи на Литургији. А Дух Свети сабира све са Христом, чинећи од људи и света тело Христово. Зато сви дарови које раздаје Дух раздаје их у Литургији и за Литургију, тј. у Христу Сину Божијем по вољи Оца. (Зато се Дух и назива Дух заједнице). Тако дакле, у Литургији је присутна цела Св. Тројица и Св. Тројица је тамо где је Литургијско сабрање.
Дакле, темељ на коме се Црква пројављује као САБОРНА, сабор многих није историјске природе, тј. не извире из историје и није продукт људских сила и људских идеја. Црква се од стране Бога открива нама и појављује као саборна, или боље рећи Црква је сама Св. Тројица у свету. Зато се њена саборна природа не може мењати без да се предходно не промени и сама вера у Бога Св. Тројицу. Јер, као што смо већ рекли вера Цркве је њен начин живота, а то је Литургија.
На крају треба истаћи да грчки израз "катхоликос, катхолики екклисија" који је преведен на наш језик као саборност, саборна Црква, не значи само да је Црква сабор, скуп многих чланова, већ и њену целост, целовитост. Ово указује на то да је Лигургијско сабрање под једним епископом не само саборност Цркве, већ и Њена целовитост. Црква се цела без остатка пројављује кроз Литургију, и Литургија никад није и не може бити део Цркве, што на жалост данас многи сматрају. У осталом на овој Литургијској целовитости Цркве засновано је и уређење Православне Цркве: Њена подељеност на епископије и аутокефалне Цркве. Све епископије и аутокефалне Цркве су пуне Цркве, свака је једна, света, саборна и апостолска али су истовремено у Литургијском сабрању једна Црква. То значи да је саборност целовитост, пуноћа Цркве и да ако Црква није саборна није права, није истинита Црква.
Закључак
Надамо се да је овај чланак одговорио на питање које се тако често ставља пред сваким човеком, а то је: какве везе имају догмати Цркве са нашим животом, и да ли се наш живот мења ако верујемо или не верујемо у њих, или ако верујемо овако или онако у Бога? Ако се вера Цркве схвати као живот, онда не само да живимо сад и овде онако како верујемо, већ се та вера тиче и нашег вечног живота или пак смрти. Дакле, покушали смо да одговоримо на основно људско питање да ли постоји нада да живимо вечно указујући да она заиста постоји и то једино на начин како се он пројављује у Православној Литургији која је Св. Тројица у свету као САБОРНОСТ.