Боже мили, шта се ово чини,
шта се чини са нашом Србијом,
са Србијом Светитеља Саве
и Немање, великог жупана,
са Србијом Косовског Лазара
и храброга Вожда Карађорђа?!
Данашњи су вођи другачији,
не знаш ко је гори од којега.
Објавише по земљи Србији:
“Што ј' вредело, од сада не вреди!
Не треба нам честити домаћин,
ни девојка смернога погледа,
у џеп паре, а образ под ноге!“
Зло поплави градове и села,
наста мржња по земљи Србији.
Цркве празне, препуне болнице,
тако исто пуне су суднице
где се браћа око склада суде.
Српска мајка мало деце рађа,
то што роди страно име доби
од кумова душом родитеља.
У школи се деца туђем уче.
Не зна Српче шта је вера права,
не зна јадно своје обичаје.
Белосветски учитељи разни
изругаше шајак и опанак,
наметнуше туђе обичаје,
ал' се туђе срцем не прихвата.
Деца расту к'о врба из воде,
ал' корен им слаб и закржљао,
обара их први јачи ветар,
а ветрови одасвуд шибају.
То не виде нови властелини.
Из школа су Бога избацили,
тешким мраком земљу су прекрили,
страхом душе српске заробили,
а говоре о некој слободи.
Потамнеше лица на фрескама,
згрануше се Божији анђели,
ужасну се Небеска Србија.
Наши преци, Божји угодници,
свети су нам извор оставили,
сад од њега каљуга постаде.
Шта чинити, о брате Србине?!
Некад Марка спасио је савет:
“Беж' у цркву, Краљевићу Марко...“
Данас мајка црква нас позива:
“Вратите се мајци, децо драга,
вратите се светом Православљу.
Истина је, децо, староставна:
Што је Србин Богу ближи био,
то се лакше од зла избавио.
Усправ'те се пред сваким човеком
ма ко да је и ма од куда је,
усправ'те се рад образа вашег
и дечице, ваше будућности,
а пред Богом главе приклонимо,
смерно стојмо, молитву пролијмо
да се Српско име не затире,
да се браћа међусобно зближе,
да устане оно што је пало,
да с' пробуди што се успавало,
да нам цркве опет буду пуне
и причешћем душе да чистимо.
Призовимо Српске светитеље,
призовимо Небеску Царицу,
да нам вазда буду заступници
пред престолом Творца Свевишњега.“
Амин, Боже, амин роду моме!