- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије Мидић
Беседа на навечерје Великог петка
Драга браћо и сестре,
управо смо завршили и ову вечерњу службу припремајући се на тај начин за велики празник Васкрсења Христовог Кога славимо литургијски, кроз заједницу и причешће Његовим Телом. Песме ове које се иначе певају, али их ви, на жалост, многи не разумете јер су изречене на једном старом језику, у ствари говоре управо оно што бих ја вечерас хтео вама да кажем. Славећи Бога за све оно што је учинио за нас и за наше спасење, Св. Оци, који су писали ове песме, покушавају да нам открију и објасне смисао свега онога што се десило, јер је човек заиста биће које жели да завири у тајне и да разуме зашто се нешто дешава баш тако, а не друкчије.
Заиста је парадоксално за нас, али и за све оне који су кроз историју слушали о Господу, да је Господ наш Исус Христос Бог и да је страдао, умро, ради нашег спасења. То је заиста нешто што људски ум понекад не може да схвати, због тога што и ми сами, у ствари, не можемо да схватимо смрт. Господ је тако дао да је смрт као догађај сакривена од човека. Она је нешто што не може наш ум да схвати. Зато ми често постављамо питање о томе шта се дешава са нама када умремо. Када год поставимо то питање, самим тим заправо негирамо постојање смрти, јер, питајући се где ћемо тада бити, претпостављамо и даље постојање.
Смрт није само промена света, као што то данас многи мисле. Смрт је један трагичан догађај који, у ствари, свако створено биће, а човека посебно, подсећа на ништавило, на трагедију ишчезнућа, а не на промену која се збива, на то да свучемо једно тело, па обучемо друго. Но, рекох, то не може људски ум да схвати, колико год се трудили. Али, Бог нам је дао да другим чулима то искусимо, нечим што је својствено само човеку, те зато човек и има залог вечнога живота и бори се и нада у живот вечни. То је наша слобода, која се изражава као љубав према другоме човеку. Само тада, у тим категоријама и у тим нашим искуствима љубави према другоме, можемо схватити сву трагедију смрти. Тек тада, у ствари, назиремо да то баш и није нешто што може да стане у нашу главу и са чим може човек да се помири.
Но, када говоримо о смрти Господњој, треба заиста да имамо у виду сву трагичност тог догађаја, јер ћемо само посматрајући са становишта тога трагичног догађаја моћи да измеримо и тек мало спознамо колико је Господ имао љубави према нама када је, будући бесмртни Бог, умро за нас. Много је лакше нама да умремо зато што смо ми, у ствари, навикнути на смрт. Сви умиремо и некако се миримо са том чињеницом. Али, Господ, Који је бесмртан, умро је из слободе Своје, из љубави за нас, а то је заиста велика жртва.
Међутим, ми православни, за разлику од западних хришћана, имали смо увек другу димензију спасења. За нас је спасење вазда био догађај сједињења, догађај љубави према Господу. Зато је наша вера пре свега изражена кроз сабрање на Св. Литургији, кроз причешће. То је вазда остало као нешто што нас је делило и разликовало од свих других. Ми, православни на Истоку, увек смо били везани за Св. Литургију као сабрање, као један догађај заједништва свих нас са Господом у исто време. Ако желимо да протумачимо сав догађај спасења нашега, који је везан за Христа, из те перспективе гледано, као што су то иначе Св. Оци чинили, тада, у ствари, можемо да закључимо да је Господ све створио управо да би се оно сјединило са Њим, као што и рече Св. Атанасије Велики: Господ је све створио да 6и могло да учествује, сјединивши се са Њим, у Његовом вечном животу и блаженству“. То је, у ствари, Господ наш и остварио дошавши и узевши нашу природу, оно што је створено, и сјединивши у својој личности нас са Богом, те нас тако учинио бесмртним.
Но, оно што посебно треба нагласити јесте грех који је, на известан начин, постао нешто што руши божанску икономију, што је дакле на самом почетку окренуло свет против Бога. Грех се наш, драга браћо и сестре, управо састоји у нејединству са Богом, односно у том сталном разбијању јединства, из жеље да постојимо сами за себе. Зато где год нађемо јединство, где год нађемо љубав, и ако нас то не весели, не обрадује, треба да знамо да то кроз нас делује грех, јер је он управо тај који разбија све оно што се сабере, свако јединство. Зато је грех, по Св. Оцима, у ствари, носилац смрти, јер она није ништа друго него распадање, разједињење свега што је цело, што је јединствено. И управо, рекох, будући да је тај грех, који је кроз човека ушао, сада постао стварност и донео смрт, Господ није дигао руке од нас. Као што рече један велики Св. Отац, Св. Максим Исповедник, Господ није рекао: „ето, ја сам вас створио да будете вечни, да имате заједницу са мном, а ако ви то не желите, онда идите у ништавило“, него је ипак учинио све да нас спасе. Зато то што називамо Његовом великом жртвом јесте, у ствари, Његова спремност да умре за нас. Господ би свакако дошао и да нисмо погрешили и да није било греха, јер без заједнице са Богом не бисмо могли и не можемо живети, али је грех унео једну другу, додатну димензију у наш живот, а то је смрт коју сада сви окушавамо, па је Господ, хотећи да нас спасе, у ствари, усвојио и ту нашу трагедију смрти. Зато је Његов крст неодвојив од васкрсења. Но, ми православни смо ипак вазда полазили од тог догађаја сједињења са Господом. То нам је било најпрече. За разлику од католика и других који, у ствари, величају само крст, гледајући у њему једну, да тако кажем, моралну димензију, те су на тај начин и читаву своју културу утемељили управо на том индивидуализму, па сваки мисли да може сам да постане хришћанин, односно да може бити добар и савршен човек, само ако испуњава моралне заповести Божије, ми у православљу никада то нисмо тако схватали. Ми смо вазда разумели да смо грешни и да не можемо сами. Без обзира колико се трудили и колико били, по моралном закону, ако хоћете, и безгрешни, не можемо сами никад достићи вечни живот без заједнице са Богом. Зато је за нас, рекох, Св. Литургија и причешће било почетни догађај, одакле смо почињали и где смо завршавали.
Ето, толико сам хтео да вам кажем. Да знате и да то што вас сада мало ноге боле, јер многи од вас нису навикли на дуга богослужења, да то Господ види, те да све то представља једну припрему за оно велико што ће доћи, а што се управо збива на свакој Св. Литургији сједињење свих са Господом и међу нама самима. То сједињење ћемо чекати на крају. Господ је обећао да ће нам то донети. Када Он дође, сабраће нас све на једном месту и тада ће, у ствари, дефинитивно бити искорењена смрт. Тада ће постојати једино живот и то живот вечни. Томе се надамо и зато Господа молимо. И вечерас смо га за то молили, благодарећи му за све оно што је учинио за нас да нас приведе томе Царству, да и ми будемо учесници, чланови тога вечнога Царства. Амин.