- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Протојереј Томислав Ђорђевић
Белег вечности
Уочи трогодишњице Миланове смрти у селу су се изненада обрели његова удовица Смиљана и син Ђорђе. Изненађење је било тим веће што откакао су отишли у иностранство о њима ништа нисмо чули. Дечак је порастао и још је више личио на оца, а Смиљану смо једва препознали. Црнина је истицала бледило њеног лица, а покрети су јој били некако успорени, глас тих. Приметно се разликовала од осталих жена које су ужурбано припремале сутрашње подушје.
Повукао сам се у онај део Милановог дворишта који се међио са мојим шљиваром. Нисам желео ни са ким да делим успомене. Милан је био мој рођак и комшија, старији само неколико месеци, нит која повезује успомене од раног детињства и првих сећања. Знали смо и најскривеније жеље један другога које су се уобличавале нашим одрастањем. Нисам заплакао када сам га испраћао у Београд гледајући како улази у воз с дрвеним кофером у руци, јер сам знао да је његова жеља да заврши факултет и постане инжињер, баш као што сам и ја остварио своју жељу и следеће године пошао у богословију. У Београду смо се дружили неко време, а затим после једне жестоке свађе због политике разишли заувек. Тад смо тако мислили...
Сео сам на велики камен којим је прадеда омеђио синове, Милановог и мог деду, и проклео сваког ко тај белег помери. Прича се да је прадеда био необично јак, да је био писмен, што је за његово време била реткост чак и у варошима и да је као кмет у селу намеравао да подигне цркву, али су га омели Балкански и Први светски рат.
Тргао сам се кад сма чуо да ме неко дозива. Требала је и моја помоћ. Посла око припреме парастоса је било много, а вече се већ спуштало над селом.
Зајутрило је кишом. Ромињала је најављујући да ће нас пратити цео дан. Та тиха, пролећна киша која натапа оранице радује сељаке. Мени је стварала нервозу. И оловно небо које се спустило надохват руке па гуши, и расквашени сеоски сокаци, и покисле вране које гачу са грана још неолисталог дрвећа, притишћу душу док се лагано приближавамо Милановом гробу.
Брат у Христу, надлежни парох, и ја очитасмо парастос. Сви се послужисмо житом и ради реда расквашеним јелом. Док смо се припремали за повратак приђе ми Смиљана.
- Брацо, после даће код куће остани да разговарамо. Молим те, треба ми твој савет.
Стајала је преда мном мокре косе и одеће и блатњавих ципела. Тамнина њених очију ширила се у сивило видокруга са споменицима низ које се као сузе сливају капи кише, да би се на крају опет све сјединило у помрчину иза које се не види, али се зато добро чује ваљање таласа надошле реке.
Климнух главом у знак пристанка.
Идући натраг, питао сам се да ли Смиљана тражи савет или саучесништво у одлучивању о нечему што не познаје никакво искуство. Чудила ме њена непосредност, толико блиски ипак нисмо били. Склопио сам кишобран иако је киша лила непрестано. Већ је и кошуља на мени била мокра и лепила се за тело. У мислима вратих се рођаку.
Миланово напредовање у политици било је нагло, несхватљиво и за систем у коме је све могуће. Новине су објављивале где је млади политичар одлазио, шта је говорио. За родни крај није имао времена, годинама га нисмо видели. Оженио се. Смиљанини родитељи су Београђани, али порекло им је из прекоморавских села. Извесно време нису желели да се „оптерећују“ децом, а онда је на свет дошао Ђорђе. Када већ Милан није могао или хтео, Смиљана је неколико пута долазила у село. Разуме се, дете смо одмах прихватили и заволели, а ускоро и снају која није крила одушевљење мирним сеоским животом.
Ја сам у међувремену постао свештеник у вароши.
Једног дана дошао је курир и пренео ми позив председника да одмах пођем у општину. Одговорих му да и ја имам канцеларију, скромну додуше, и да може да ми дође кад год хоће, а ја немам шта да тражим у општини. Убрзо је зазвонио телефон. Познао сам Миланов глас, иако га годинама нисам видео ни чуо. Објаснио ми је да је он тај који је наложио председнику да ме позове. Одговор је био исти, у општини немам шта да тражим.
Убрзо се у канцеларији појавио Милан. Замало да га не препознам због охолости која је избијала из сваке његове речи и покрета. Рече да има мало времена због великих обавеза и да од мене очекује да некако смирим људе из нашег села који му досађују тражењем помоћи око издавања дозволе за изградњу цркве. Као да ти људи нису свесни колико његово било какво мешање у то може да омете његову каријеру. У име некадашњих дана очекује моје разумевање.
Његове речи су све јаче добовале по мојој свести. Ипак, сачувао сам бар привидан мир. Устао сам и ћутке отворио врата. Да он, борд у лицу, није излетео напоље, ја бих изашао. Био ми је далек и стран...
Свратио сам код мојих, мокру одећу заменио сувом, обукао мантију и пошао Милановој кући.
Чини ми се да ми је било топлије од самог погледа на ватру у оџаку чији су пламенови лизали чађаве зидове. Из друге просторије чуо се разговор оних који су очекивали да почне даћа - вечера за душу покојника. Није ми било ни до хране ни до разговора. Проџарао сам ватру, додао неколико цепаница, а затим седох на троножац. Уђе мали Ђорђе и без снебивања седе ми у крило. Обрадовала ме је та детиња непосредност. Узех га за руке да их загрејем.
- Имаш дугачке прсте. Ако имаш и слуха, даде Мијајло ће и тебе да научи да свираш фрулу.
Подсећање на Мијајла било је довољно да ми се на лице навуче осмех. Добри старина који је многе у селу стрпљиво учио да свирају. Било је довољно да дете има добру вољу и слуха за музику. У пролеће је, чувајући овце, и сам правио врбобе свирале, а у јесен је на вашару сваком ученику за кога је сматрао да га је увео у тајну музике куповао фрулу.
- Да, да, свакако ћу да те препоручим „маестру“ Мијајлу - стегох дете чвршће. - Ма, имаш ти слуха, ти си Миланов син. Твој отац је био ненадмашан свирач.
- И какав је још био мој тата? - дечак ме је гледао право у очи.
- Па, био је... - почех да муцам - Био је добро дете... Чуј, да се нас двојица договоримо. Када будеш велики испричаћу ти много тога. А дотле, прихвати о оцу оно што ти каже твоја мајка... Ништа не брини, све ће доћи на своје место, ти само расти. Расти, синко.
Заплаках. Сузе су ми капале на амблем неког немачког спортског друштва на малишановој јакни. Наслоних дете на груди и чврсто загрлих.
- Знам да ћеш тражити истину о оцу - помислих слушајући дететово равномерно дисање. - На то имаш право. Део одговора налази се и у писму које ми је твој отац послао неколико дана пре него што је променио светом.
За писмо нико није знао, ни Миланови ни моји најближи. Неколико пута сам га прочитао и одложио међу оним документима који се врло ретко износе на светлост дана. Садржај писма напамет сам научио:
„...да сам тамо и да нисам болестан, померио бих намерно прадедин белег да осетим и то проклетство пошто сам оно које се крвљу и генима преноси итекако осетио.
Сељак тачно зна колико је берићета у току године накупио, а зна и колико берићета имају остали домаћини јер су њиве, градине, виногради, чак и стока, стално пред очима свих у селу.
Линије граница доброг и лошег нигде се тако не подударају као код сељака. Добро за једног - добро је за све, лоше за појединца узнемирује све остале. Таласање изазвано унутар себе те заједнице много теже подносе, за разлику од спољних таласања на која су одвајкада навикли. Све до црвених вода које су поплавиле градове и села, ко зна, можда и униште народ. Мислио сам да ће моја сељачка, генетска способност да се прилагодим и пливам у тим водама бити довољна да стигнем до брега, да се домогнем врха власти. Имао сам циљ, дао сам све од себе, осим оно мало достојанства по коме ћу себе препознати. О, како сам се преварио! Они који су ми вајно помагали, били су у ствари докони злотвори жељни забаве. Био сам играч, а да то нисам знао, у игри која је врло проста, једноставна. Играч се подигне што више, затим се сви повуку и оставе га самог. Тада напујдају своје подчињене да сав свој отров, свој гнев сакупе у једну жаоку, једну стрелу којом обарају играча. Док он пада у провалију највише ликују они бледи, бескрвни, јер су свесни да већ следећег тренутка морају да се врате у нечију сенку и ћуте. И све тако док се не пронађе нов играч за игру ужаса. Човек који ми је саопштио да сам изгубио све функције мирно је вечерао, пио вино, сладио се воћем. Мој брајко, никад Моравац неће моћи да схвати да способност, поштење још мање, у политици нешто значе. Послушни, подобни, бледи, они трају, они су подножје пирамиде власти.
Сагорео сам и пукло је по здрављу. Рак који ме тако брзо изједа с једне стране доноси ми олакшање, а друге стране: шта је живот, где је стварност?
Не желим да се правдам, нарочито не теби, знаш ме. Те дане који ти после мене протичу употреби враћању старим вредностима и тамо где мислиш да можеш, избављај ме. Чини оно што мислиш да је најбоље, ја више не знам...“
Разуме се, већ сутрадан сам отишао у Београд, у болницу, да посетим Милана. У болници су ме „пријатељски“ саветовали да скинем мантију, да не бих „узнемиравао“ остале болеснике. Да скинем мантију. А ја сам у торби понео чак и прибор за Свето Причешће потајно се надајући да ћу мог рођака моћи да причестим Телом и Крвљу Христовом, односно хлебом и вином који су прављени од пшенице и грожђа из нашег Поморавља. Милан ми ништа није могао рећи, болест га је већ уводила на врата смрти. Ипак, познао ме је. Зенице су му се рашириле, а када је следећег тренутка склопио очи, две сузе скотрљаше му се низ образе и зауставише на јастуку. То је било све. Толико мени за долазак њему, толико њему за одлазак са овог света, јер је те ноћи испустио душу.
Кад сам изашао на главну капију болнице почео сам да се осврћем око себе као изгубљен, иако сам и раније неколико пута ту долазио. Једино што сам осећао у том тренутку било је чупање у стомаку после кога је наступило нагло знојење и какво такво смиривање тела. Ваљало је да хитно напустим то место, али ни градски аутобус ни такси као за инат никако да се појаве.
Тешка рука која се спустила на моје раме била је рука избављења, јер ко зна како бих у том стању отишао пешице на станицу. Био је то Станимир, некадашњи комшија. У животу ништа није случајно, али ја се и данас чудим том сусрету са њим у оној множини људи непознатих, болесних, забринутих. Загрлио ме чврсто. Тек у том загрљају сетих се да је тих дана требало да постане отац после осамнаест година бездетног брака са Станијом коју су, због времешности, послали лекарима у Београд да је породе. Све је протекло у најбољем реду, добили су ћерку и тог дана је требало да мајку и дете отпусте из болнице. Чекају још само контролни преглед, отпусну листу и одмах крећу натраг. Позвао ме је да пођем са њима. Још како сам пристао.
Станија је тепала беби на задњем седишту, Станимир је возио и ћеретао, а ја сам био захвалан што ме није питао где сам био.
Станимир је добар и вредан човек. Његове њиве су најбоље обрађене, а према потреби био је аутопревозник, једини је у селу имао камион. Станија се у слободном времену бавила ручним радом. Многе девојке у селу су од ње научиле вез и штрикање. Сви су их волели. Нада да ће Господ услишити њихове молитве није их напуштала.
Кад смо излазили из Београда, дете је заплакало. Поносни отац примети да је госпођици жао што напушта велики град и одлази у село. Замало што му не рекох да нама Моравцима у таквом Београду није место, али суздржах се. Моје јетке опаске не би биле примерене тренутку.
Сутрадан је била повојница мале Милице.
Следећег дана сахранили смо Милана на сеоском гробљу. После неког времена, сазнали смо да су Смиљана и дете отишли у иностранство...
Не знам колико је Смиљана посматрала дете и мене. Занет сећањима, нисам чуо када је ушла и стала код прозора. Кад сам погледао у њеном правцу, лицем јој прелете нешто што је требало да личи на осмех, затим приђе и седе поред нас погледа упртог на вериге у средини ватришта. Нисам желео да је подстичем да било шта каже. У том тренутку топло огњиште и Миланово дете на грудима било ми је довољно.
- Хтела бих да се са дететом преселим овамо и ту заувек останем, брацо - Смиљана прекиде тишину. Шта ти мислиш о томе? Кажи ми, не као девер, као брат ми реци, молим те?!
Погледи су нам се срели само за тренутак. Ја сам окренуо главу.
- Што ћутиш, брацо? Зар за мене овде нема места?
Шта сам друго могао него да ћутим. Моје мишљење се није подударало са малопређашњим сјајем у њеним очима. И где баш мене нађе да пита?
- Брацо, ја не припадам ни Београду ни Минхену, Ђорђе још мање, схвати! Чудна је то бестрагија.
И поред мог ћутања, жена је наставила да говори. Мени, себи, селу, свету.
- Сигурна сам, тамо није место за Ђорђево одрастање. Хвала мом брату што ми је помогао и одвео ме тамо, али баш он ми је пример каква будућност тамо чека мога сина. Жена му је Немица, имају хотел у коме сам у почетку прала судове... За годину дана сам доживела да имам служавку и да будем служавка... Али, нисам хтела о томе, о мом брату је реч. Има две ћерке. У кући мог брата говори се немачки, мисли немачки, њихово схватање успеха ми је страно исто као и Миланово својевремено. Тамо то све личи на бесконачно трчање у круг; они који су први не обазиру се на оне који су пали, они одстрага прескачу пале трудећи се да достигну оне напред. Правила постављају најјачи и најбогатији, али ко посустане губи право да се прикључи. Све се продаје и све купује, непроцењивог нема. С Миланом нисам могла да поставим живот у Београду, код брата ми такође није било добро. Хтела сам да детету и себи пронађем место овде па како буде осталима, тако и нама нека буде... Страх ме је, брацо, да ми се нешто догоди па да се моје дете изгуби у неком сиротишту. Страх ме је од самоће. Сваког јутра гледам свој лик у огледалу и питам се ко ће за мном заплакати? Обраћам се теби, брацо, јер ми је тако Милан саветовао оног дана када је сазнао да му нема лека. Ех, ја сам се тад уздала у неке друге људе, али нека... Брацо, не тражим много од тебе, само ми реци да овде припадам, обећавам бићу ти заувек захвална.
Њене речи су ми као жрвањ млеле душу.
- Не смем, Смиљана, то да ти кажем, веруј ми! Ти чини како хоћеш. Живот је твој, одлука је твоја. Ти јеси наша, ми смо те прихватили као снају, али шта друго можемо? Причаш о условима живота у Немачкој, они сами тако хоће, а нама услове постављају други, они који не живе на селу. Село је материјално осиромашено, а духовно обогаљено. Ти који воде овај народ моралне норме померају по својој мери, подсмевају се вери и традицији. Нису нам дали дозволу да градимо цркву, али зато сваке вечери гледам децу која све доцније одлазе у кафиће тамо у вароши. Кад већ хоћеш мој савет, послушај ме, снајо, врати се брату у иностранство ма колико ти то тешко пада. Док будеш тамо, држаће те жеља да се вратиш. Ниси ти сувишна. Сви ми који не мислимо као постојећа власт, сумњиви смо и сувишни... Време је да пођем. Глава ме боли, чини ми се, прснуће.
Предадох јој дете које је одавно заспало. Као да сам тек тад осетио потпуну горчину растанка са онима који овде припадају. Смиљана је однела дете у кревет, а ја одох до старих наћви које одувек памтим. Ко зна колико ће времена проћи док се у њима замеси ново тесто?
Како сам снаји могао да кажем колико је поражавајуће утицао на мене разговор двојице несоја који сам случајно јуче чуо на аутобуској станици. Радовали су се што њихов комшија одлази на војну вежбу и своју лепу жену оставља „слободну“ десетак дана...
Смиљана се вратила из друге собе. Приђох јој ближе.
- Ни мој, ни било чији савет неће ти требати кад буде право време за повратак - рекох јој. - Осетићеш благовремено, убеђен сам. Чувај се, снајо, и чувај ми братанца! И молитву никад не остављај. Мора доћи боље време. Пред зору мрак је најгушћи. Нисам слуга који зна вољу свога Господара, али добар је Господ... Збогом, и опрости, сестро!
Изашао сам у мрак. Киша је јењавала, али је било веома хладно.
Дописивали смо се, неколико пута разговарали телефоном. Крај августа те године позвала ме је увече да ми се изјада како њен брат није хтео да јој испуни жељу и малог Ђорђа упише у школу при нашој цркви, већ га је уписао код протестаната правдајући се да нема времена да дете вози далеко, да су његове ћерке тамо завршиле школу, а и да читав свет тамо уписује своју децу па што да њен син буде изузетак.
Синоћни немир после телефонског разговора није ме напустио током ноћи. Рано сам устао и отишао у виноград који је засађен још у време мога деде. Свежина јутра, шуморење лишћа винове лозе и птичији цвркут деловали су смирујуће. Убрао сам грозд. Роса на њему пресијавала се на излазећем сунцу. Поглед ми пође за крештањем фазана у оближњем лугу. Луг. А памтим кад је на том месту био домаћински обрађиван виноград. Виноград Милановог оца. Нисам приметио да стежем грозд све док ми низ прсте није потекао густ и лепљив сок...
Године су пролазиле. Земаљско трајање откинуто од Вечног препознатљиво по неверју и материјализму који, попут маховине, множе се, таложе, разједају место на коме су. А то место је увек насупрот сунцу.
II
Оног пролећа када је Ђорђе напунио двадесет три године, завршили смо темељ цркве у селу.
С првим данима јула младић је с мајком дошао у село. Посетио ме је код цркве у вароши. Поносан, показао је свој нови аутомобил, а затим је предложио да се одвеземо до села. Пристао сам. Поред њега као да сам се подмладио, у њему сам гледао Милана из младићких дана. Помислих како је добро што човек нема огледало као аутомобил, у том случају бих у сваком тренутку могао да видим своју седу косу и браду, све оно што човека опомиње да се старост прикрада.
Младички осион, Ђорђе је пребрзо возио. Опоменух га. Боље да нисам. Задиркивао ме је исто као и пре неколико година када је упецао већу рибу, исто као кад сам пре два године морао да му признам да је бољи јахач од мене. Разумео сам младићку жељу да ме надмаши, на свој начин подржавао сам га у томе. Личио је на младог јелена који јачину својих рошћића прво испробава на старијем. То је годило мојој сујети, али му никад нисам признао. Чини ми се да бих истог тренутка нестало чаролије.
Моје гунђање га је забављало, међутим, увек је благовремено осетио границу снисходљивости. Тако је било и овог пута. Питању које ми је поставио претходило је ћутање и озбиљност на младићевом лицу.
- Шта је са том нашом, српском политиком? Немци нас никако не разумеју.
- Како да нас Немци разумеју кад ни ја сам не схватам шта се ово збива - слегох раменима. - Зимус сам први пут био на гласању. Гласао сам за човека из опозиције. За њега говоре да је велики антикомуниста. А отац тог човека је са осталим дошљацима после рата донео петокраку у ове крајеве. С њом је и сахрањен. На споменику му је петокрака велика два педља. Мој синко, много ће времена проћи док се та каљуга од политике не избистри.
- Ипак је власт морала мало да попусти. Ето, дали су дозволу за цркву.
- Вараш се што мислиш да је то њихова добра воља. Пре бих рекао да смо их ухватили у раскораку и, не без муке, набависмо све потребне документе и сагласности. За сваки случај, на темељима смо даноноћно радили. Због лоших искустава немамо баш много поверења у те њихове хартије и обећања. Али, свако зло има своје добро. Не памтим да је село било обједињено у некој намери као сад кад се црква подиже. Недостатак вере надомешћује инат. Шта ћеш, српска посла.
Успомене навалише великом жестином, а ја никако да их се отарасим. Овог младог човека њима не смем да оптерећујем.
- Зашто сте тужни? - упита ме младић пошто ме је неко време испитивачки посматрао. - Важно је да имамо цркву. То је довољно да се радујемо.
- Шта ти знаш шта мене радује?! - обрецнух се. - Гледај куда возиш, путеви у Србији су пуни рупа.
Строгост у мом гласу изненадила је и мене самог. Пожурих са објашњењем.
- Нема српског православног свештеника који се не радује подизању цркве, поготово у његовом месту. Али, синко, док читав свет иде утабаним стазама ми, Срби, као да смо проклети да тражимо неке путељке. Зато нам никад праве ствари не дођу у право време и на право место. Сад се сиротиња довија да подиже цркве, да овековечи себе на простору на ком живи. Да се издигне куполом и крстом, да црквом затре време отпадништва и зла...
Стигосмо у село. Код старог записа, источно од темеља цркве, двадесетак мештана и надлежни свештеник истоваривали су камион пун цигле за цркву. Кад смо им пришли за тренутак су прекинули рад, али и шалу, одмах се видело, на рачун Станимира аутопревозника, његових година, рефлекса и слабовидости. Он је немоћно слегао раменима и ширио руке и сам се чудећи како је могао да се превари у процени и западне толико незгодно да је морао да сељане зове у помоћ.
Сви су знали да је Станимир бадава пренео сав материјал за темељ цркве, али зашто да се не нашале са добричином кога никад нико није могао да наљути и тако прекрате време у послу. Живи ланац од руку преносио је циглу од камиона до темеља цркве. Пожалише се да застој први Мијајло. Старац је желео да допринесе заједници, да својим радом помогне, међутим, године су учиниле своје, тешко је пратио остале, али нико се није усудио да га помери поштујући његове старе године.
- Не брините, ја ћу тај пробелм безболно да решим - Ђорђе се шеретски насмеја, оде до Мијајлове антерије и извади фрулу, од које се старац никад није одвајао, и поче да свира. Намерно је погрешио неколико тонова.
- Ако некоме кажеш да сам те ја учио да свираш, пребићу ти прсте том свирајком - богме беше претње у старчевом гласу. - Дај ту фрулу овамо!
Пође према нама, али сети се да је ту због нечег другог па стаде.
- Ама, ко ће циглу да додаје?
- Ја ћу! - јави се Ђорђе.
- Ти?! - зачуди се старац. - Ха, ха, ха, види како су ти руке беле к'о у неке фрајле.
- Не брини, у колима имам рукавице - младић је упоран. - А ти нам одсвирај нешто, молим те. Тамо где сам до јуче био, коло се не чује.
Ја скинух мантију и заузех место дечака кога је Станимир послао да каже Станији и Милици да припреме вечеру за све људе на радилишту. Мој колега се није сложио. Дао је предлог да сви дамо новаца и купимо храну и пиће, а да Станија и девојка то припреме и поставе док ми дођемо. Предлог је прихваћен и ми настависмо с послом све до заранка. Онако прљави и знојави, али и даље у добром расположењу, уђосмо у приколицу од камиона и у облаку прашине сеоских сокака кренусмо Станимировој кући. Највеселији је био Мијајло. Шалио се и на свој и на туђ рачун. Затим се обрати Ђорђу:
- Е, тако каљав сад си стварно наш. Још само да те оженимо у селу, па да се никад више не враћаш у ту Швапску. А, брате, и време је да код тебе пијемо ракију.
Милица нас је полила да се умијемо, затим поседасмо: ко на столицу, ко на клупу, млађи на басамаке. Звуци и боје сумрака који се спуштао на село бивали су све јачи.
Мијајло ме лактом куцну у ребра и кад нам се погледи сретоше, намигну и тобож намештајући шајкачу показа у правцу бунара, а затим рече:
- Види ти њих како се упиљили једно у друго! Биће, богме, овде ракије и пре него што сам мислио. Виђао сам ја ту децу заједно и прошле године, ал' нисам 'тео да их одам. Е, баш волим што се више не крију.
Ђорђе и Милица стајали су крај бунара и разговарали. Довољни сами себи, за њих ништа није постојало. Блага светлост пуног месеца разливала се по њима.
Разуме се, и остали су приметили заљубљене. Осмеси пуни симпатија и понека досетка били су израз њиховог одобравања.
Ја кришом погледах Станимира. Био је забринут. Мијајло никако да се смири:
- Бре, Станимире, народ лепо каже: „Мајка рађа, Бог саставља“. Шта се мрштиш? Радуј се зету, погледај какав је делија, а и његова мајка заслужила је, паћеница, да за снају добије најбољу и најлепшу девојку у селу. А то што су вам деца јединчићи, не бојте се, биће унучића да напуните и ову и ону кућу, даће Бог. Дочекаћете то. Ето, шта сам све ја претурио преко главе па живим. И 'оћу да живим. Још има деце коју нисам научио да свирају, а 'оћу и да дочекам ту нашу нову цркву. Да видим крст који се сија на њој.
Приђе ми Станимир. Стави руку на моје раме и загледа ми се у очи. Не знам шта је у њима видео, а у душу није могао да завири. Ту је било само једно осећање. Осећање да нас Бог ипак није оставио.
- Станимире, брате мој, - говорио сам полако назначујући сваку реч. - Договори се са Станијом ког дана ћете да примите Ђорђа и његову мајку да званично запросе и прстенују твоју ћерку. Нека стари обичаји избришу скорију прошлост, а наша црква нека нам буде тапија вечног трајања у Богу...
На Петровдан идуће године у тек покривеној цркви имали смо прво крштење. Крстили смо Смиљану, ћерку Ђорђа и Милице...