- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Ђакон Златко Матић
Божићна беседа
У наше дане људски род, опијен успесима науке и технике, задивљен својим бројним проналасцима и уверен у своју моћ, као да ипак осећа стрепњу пред питањима места и улоге човека у свету, развојног пута друштва, као и пред вечним проблемом коначне сврхе постојања, како свог тако и читаве природе. Врло дубоке и значајне економско–политичке промене веома се брзо шире свим деловима света, правилно означеног изразом „глобално село“. Ипак, тај динамизам раста и напретка не могу сви равномерно пратити, тако да су све уочљивије тешкоће и претеће антиномије савремене цивилизације.
Никада човечанство није имало у својим рукама веће богатство, економска средства и финансијску моћ, а истовремено признаје глад и беду највећег дела свога тела. Никада људски род није осећао колико је јединствен, па ипак су сукоби, борбе и ратови чешћи и крвавији него икад. Никада људи нису чешће разговарали и преговарали, а мање се разумели. Данас многи одлучно подвлаче вредност људских права и слобода, а истовремено као крсташи демократије кажњавају бунтовнике новим и суровијим облицима ропства.
Човек, творац свих тих антиномија, постаје сада њихов роб. Покушај решења поменутих противречности изазива нове и теже, премештајући њихов епицентар из ширег плана у самог човека, претећи му тоталним расцепом личности. Она сила која га је довела на врх света и истовремено га поробила, то јест његов ум, више му не може помоћи, а за друго средство лечења он и не зна. Научен је човек да је он центар света, а да је ратио центар његових индивидуалних моћи. Те идеје га надахњују и формирају још од епохе блажени Августина, који је устврдио: „У уму човечијем је лик Божији. То је разлог“, додаје он, „због којег ум не може бити схваћен чак ни од самог себе, јер је“, понавља, „у њему лик Бога“. Постављен је темељ западној мисли и цивилизацији, а на њеној изградњи и архитекте и неимари били су хришћани. Схоластика потврђује врхунски ауторитет логике у свим сферама живота, етици, политици, култури. И Декарт, и Лајбниц, и савремена наука понављају за Томом Аквинским: „Будући да је ум узрок и правило ствари, истина се састоји у саобразности ствари уму“. Образовање индивидуе, схваћено као доток енциклопедијског знања уму, повећава јој купопродајну вредност. Човек постаје роба чија цена зависи од ступња информисаности и исплативости. Реификација се храни рекламом, пропагандом и пласманом на тржишту. Позната је анегдота о дечаку, који, окружен рекламним паноима, искрено пита оца: „Тата, а шта рекламира Месец?“ Формирана друштвена заједница, средствима масовне комуникације диктира своје потребе човеку као његове личне и егзистенцијалне. Платон би данас на зид своје „пећине“ могао сместити ТВ-апарат. Нема више разлике између човека и сенке. Круг је затворен.
Вапај свесне мањине артикулисан је у делима савремених мислилаца, филозофа и уметника, који не пристају да се њихова реч слије са комерцијалним огласима. Француски сликар Пол Гоген се жалио да је за своју фамилију чудовиште зато што не зарађује новац. Пиранделов јунак, Матија Паскал, у цивилизацији егзактних наука трага, ни мање ни више, него за потврдом личног идентитета. Будући да га бирократски апарат не признаје живим, приморан је да се представља као „покојни Матија Паскал“. Као реакција на наглашавање човекове аутономије у вековима просветитељства и рационализма, филозофска мисао открива данас позиције човековог немира и страха, признаје немоћ, несигурност егзистенције, све до апсурда и ништавила. Човек у другоме открива непријатеља, у свету несрећу и празнину у којој се губи, а у природи само извор за задовољење свих својих пожуда. У грозничавој борби за опстанак прети да уништи и себе и свет око себе. Тако констатујемо једнодимензионално понашање, једнодимензионалну мисао, једнодимензионалног човека и друштво (Х. Маркузе). А та једна димензија није ништа друго до смрт. Након двадесетпет векова и даље актуелно звуче трагичне Софоклове речи: „Проналазач свих путева, човек, само од смрти не налази лека“.
Жељан избављења од ништавила, бежећи од „владарке ужаса“, савремени човек се окреће институцији која га је формирала – Цркви. Убрзо је постало очигледно да је криза идентитета итекако присутна и у њој самој. У зависности од географског и духовног поднебља, одређења Цркве бивају оптерећена пијетизмом, морализмом, секуларизмом, национализмом, институционализмом... Све то је удаљава од њеног сотириолошког назначења да буде со земљи. Балансирајући између заокупљености идејом загробног живота и свођења на једну од многих институција политичког универзума, западна Црква је у опасности да изгуби богомдану посебност једине реалности која обитава у овом свету, а није од њега. Зато се трагика већ поменуте једне димензије надвија и над њом, и зато је данас можда више него икада актуелно питање: „Има ли наде за човека и за свет?“
Православна Црква, драга браћо и сестре, верна своме Предању, нуди свету поруку наде и истине, коју ћемо и ми вечерас, осењени литургијском радошћу празника Оваплоћења Христовог, изложити у основним цртама.
Један Свети Отац III века рекао је: „Као што је божанска воља дело које се зове свет, тако исто је његова намера спасење, а оно се назива Црква“. Хришћанство, у свом православном доживљају, јесте Црква, а то значи конкретна заједница верних, од Бога призваних, освећених и у бањи крштења препорођених личности. У таквој заједници сваки човек заузима своје непоновљиво место и, вршећи своју службу, почиње да животом иконизује начин постојања Свете Тројице, а то значи вечну слободну љубавну заједницу, на коју га је призвао сам Господ Христос. Он пак Својим Васкрсењем из мртвих показује сврху постојања човека и света: Његов празан гроб јесте гаранција бесмртности творевине. Ишчекујући облачење света у Васкрслог, Црква, као обећана бесмртна заједница призваних, истовремено постаје сабрање оних који призивају Господа да поново дође и успостави Своје Царство. Други долазак Цара Славе, описан у Св. Писму у форми евхаристијске заједнице, управо се и чека на Евхаристији. После Вазнесења Победиоца смрти, литургијски синаксис постао је нова димензија реалног општења са Њим. Тако је окупљање на есхатолошку Трпезу Господњу, као предокус будућег јединства са Сином Човечијим, постало ознака хришћана и знак њиховог међусобног распознавања. У сваком периоду своје историје, Црква Христова је Црква последњих дана. Таква свест опредељује читав живот и искуство Цркве, осветљујући их сјајем будуће светлости истините која је већ дошла на род изабрани.
У таквој атмосфери, учење о личности, произашло из тројичног догмата, постаје највећи допринос православног литургијског етоса свету. Реагујући на став цивилизације да је човек оно што има у свом поседу, Римокатоличка црква је изразила своје уверење да човек више вреди по ономе што јесте него по ономе што има. Ми пак тврдимо да човек највише вреди по ономе што ће бити, а то значи да на њега треба гледати као на званицу на Свадбу Царевог Сина за коју је Женик приредио вечну радост. Вера да ћемо са тим другим живети заједно у истом граду, у Горњем Јерусалиму, опредељује наш однос према њему већ сада, када смо у Обећани Град закорачили, али у који без другог, без ближњег, не можемо ући. У овом смислу се тумачи јеванђелска порука да се дар не може принети Богу ако се брат не љуби као онај који ће тек бити, а што сада у икони већ јесте, тј. бог. Подвижништво Православне Цркве учи да је циљ жртве и аскезе увек други, а не индивидуално усавршавање или морално поправљање. Подвлачећи православну персонологију, ми, као Црква, надамо се успеху у мисији спасавања савременог човека из процеса постварења и отуђења, не нудећи му бољи или дужи живот и савршеније друштво, већ наду на васкрсење у живот вечни, који је у икони већ сада црквена реалност.
Укорењеност Цркве у Будућем Веку и чињеница да није од овога света, не потире истину да Црква, макар привремено и макар странствујући, ипак обитава у историји. Херувимским колима историје, сагласно пророчком виђењу, у сваком тренутку слободно управља Месија, Христос, водећи свет спасењу. То значи да је Црква Христова једина реалност која опомиње свет да ни он ни његова историја нису сами себи циљ, већ да су динамички усмерени ка свом испуњењу. Сваки акт историје треба да буде посматран са становишта вечности. Због тога је и наша одговорност за свет огромна. При томе подвлачимо: одговорност за читаву твар, за све створено. Човек као возглавитељ целокупне природе јесте цар, али и првосвештеник твари, који у литургијском чину узношења приноси свет Богу и, сједињујући га са Њим, уводи у вечност. Прасликована Нојевом барком, Црква постаје истинита лађа спасења у коју улази сва твар и у којој налази тихо пристаниште. Православни приступ творевини као евхаристијском приносу Оцу, приносу који у заједници Духа Светог постаје Тело Његовог Љубљеног Сина, једини је пут превазилажења глобалне еколошке кризе. Слободно приносећи дарове другоме, а не више грабећи за себе, слободно улазећи у једну заједницу, а не више бежећи од свих у заточеништво свога егоизма, ми свету објављујемо вечну истину постојања као Царства Оца и Сина и Светога Духа, где све створено, па и простор и време, престају бити фактори деобе и смрти, већ постају чиниоци најприснијег јединства и живота у изобиљу.
Народ Божији, надахнут евхаристијским погледом на свет и уверен у долазак Дана Господњег, смирено чека „ново небо и нову земљу“. У међувремену, својим богослужењем Црква спасава ово небо и ову земљу, пре свега тиме што не постаје огледало садашњости, већ остаје икона будућности. Прожимање доњег и Горњег Јерусалима јесте опасност којој су многе западне хришћанске заједнице подлегле, али правилно постављање приоритета омогућиће преображавање земаљског полиса у Свети Град. Мерило тог успеха биће нам исправност служења Св. Литургије и утврђивање у есхатолошком начину живота, све до дисања у ритму евхаристијског призива ране Цркве: „Маран ата – Дођи, Господе Исусе“. Метода остаје свагда иста: снагом свога посланства љубави изаћи из самодовољности и, подобно Христу, тражити савременог човека, спустити се ако треба и до његовог пакла да бисмо га одатле извукли, упознали га, а затим његовим речником изрекли нашу поруку наде и вере, коју нам је Господ Христос оставио, а која гласи:
„Ономе који победи даћу да седи са мном на престолу моме као и ја што победих и седох са Оцем мојим на престолу Његовом.
Да, доћи ћу скоро. Амин“.