- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Свештеник Саша Гавриловић
Светосавска беседа
Ваше Преосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре,
„Тачно је казао мој брат“ - пише гроф Толстој у једном свом писму - „да нема ничега горег од смрти. А кад се добро промисли да је она ипак крај свему, онда нема ничег горег ни од живота“. На другоме месту он описује војнике заточене у рову усред битке. Док меци и топовска ђулад фијучу изнад њих, претећи им неумитном смрћу, они концентрисано и марљиво ножићем дељу парче дрвета обликујући свиралу.
Не подсећа ли нас овај захуктали вихор савремене индустријско-технолошке цивилизације и атмосфера производно – потрошачке ужурбаности на поступак војника који морају да нађу неко занимање да не би излудели од страха пред лицем очекиване смрти? Учесталост обавеза, нагомиланост послова, свакодневна а узалудна трка са временом, испуњеност свих слободних термина - не личи ли то на познати психотерапеутски поступак који има за циљ да пословном преобимношћу скрене човеку мисли са болног проблема док време не отупи његову оштрицу? Или је та масовна меркантилистичко – конзумистичка хистерија само групни, подсвесни, одбрамбени механизам који не дозвољава човеку да се смири и одахне, да буде мало сам са собом и да зачује вапаје свога бића које тражи другачији начин постојања.
Не желимо да остајемо сами са оним што нас плаши и на чија питања немамо одговоре. Стрепимо од тога да нас суоче са самим собом, јер бисмо се тада сагледали на прави начин и сигурно је да нам се не би допало то што видимо. Видели бисмо, по речима Фрома, тржишни карактер; видели бисмо отуђеност и изолацију, дистанцу и стални опрез и неповерење у другога; видели бисмо поштоваоца идеологије самодовољног и самозадовољног хуманизма; видели бисмо поклоника религије прогреса; видели бисмо заробљеника историје и несрећног странца међу странцима, и видели бисмо, на крају, смрт. И завапили бисмо, заједно са Проповедником : „Каква је корист човеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?... Све је мучно да човек не може исказати; око се не може нагледати, ниши се ухо може наслушати...Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник довека; јер што сада јест, све се заборавља после, и мудрац умире као и безумник. Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу“.
Што више журимо и хитамо, све касније стижемо; што се више трудимо и напрежемо, све око нас лабавије и крхкије бива; што више купујемо, све мање имамо, а што више производимо, правимо и гомиламо, све је већа празнина око нас и у нама. Ако застанемо само за часак и ослушнемо тихи глас, осетићемо оно што је осетио Гогољ и написао у једном свом писму: „Непознатом тугом већ је планула земља, а живот је постао још окрутнији. Све се изопачава и снижава, а пред свима расте само дивовски лик досаде, достижући сваким даном непрегледну висину. Све је глуво, свуда је гробље; Боже, празно и страшно постаје на твом свету“.
А када се човек, у критичним и преломним животним ситуацијама, или на крају свог животног пута ипак сусретне са најегзистенцијалнијим питањима која чекају одговоре, постане му јасно да се сударио са оним од чега је читавог живота бежао и да од тог судара зависи све: његов смисао, његова нада, његова вера.
Посматрано из те перспективе, „sub specie mortis“, наше уобичајено, на махове френетично и егзалтирано клицање принципима и усмерењима савремене цивилизације бива разоткривено као једна велика лаж и опсена. Сама техничка достигнућа, плодови културе, уметнички изрази и доживљаји, развој и прегнућа мисли, нове обичајне форме - не показују се лоши по себи, већ по томе што их глорификујемо и деификујемо. Застареле религије, прогрес, људска права, политичке глобализације, идеалне државе, уређена друштва, неприкосновени ауторитети, савршене идеје за остварење раја на земљи, праведни ратови за срећу човечанства - све су то надгробни споменици умрлих и сахрањених идола на великом гробљу наше историје. А сама историја се претвара у гробље уколико се врти у круг, постане себи циљ или остане у границама створености. Све постаје ништавило и варка ако смрт бива свему крај.Све се слива у бесмисао ако је гроб наш прави дом, ако у вечност не улазимо. „Да једемо и пијемо ако ћемо умрети“.
Потрага за леком против смрти је благословена потрага. То је боготражитељски пут. Чини се понекад да је сва историја људских напора само збир покушаја да се тај пут пређе, да се вечност додирне.А она нам је дата, без икакве наше заслуге, као обећање, као дар, као Личност.
Христос нам је дат за живот света; за живот који ће трајати изобилно, који ће свему што сада чинимо дати стварни смисао и вредност; за живот који изнутра преображава и обнавља. Оно за чим свет жуди и што му највише недостаје - могућност да учествује у бесмртном животу, у божанском начину постојања - даје нам се у Божанској личности Сина Божјег Којега је Бог Духом Светим очовечио и васкрсао. Највећег противника и последњег непријатеља, који одваја, распарчава, сурвава свет у ништавило и обесмишљава наше поступке, Син Божји и Син Човечји уништава сопственом смрћу и васкрсењем, а вољом Очевом и животворном силом Светога Духа.
Христов одговор Марти је једини спасоносни одговор смртоносном безизлазу наше, а и сваке друге цивилизације: „ Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово?“
Логос Божји, првоустали из мртвих, јесте за нас извор самог живота, алфа и омега, почетак и крај; пут Којим идемо,наш Сапутник на том путу и Онај Који нам са краја тог пута у сусрет иде. Он је Реч Божја Којом је све створено и кроз Коју је све створено, али и један од нас,са пуном и правом људском природом.
У Њему се раздвојено сједињује, завађено мири, удаљено приближава, а искварено обнавља. Он разбија наше категорије времена и простора показујући нам већ сада будућа обећана блага - у Њему одвајања нема. Он је са нама у све дане до свршетка света,иако седи одеснују Оца, Он је истовремено и историјски Исус из Назарета, Спаситељ који је сада са нама и Онај који ће доћи у слави да суди живима и мртвима.
Он је и Личност и Заједница и Догађај. Он је и Један и Многи. Као Личност он је љубљени јединородни Син Очев, јединосуштан и савечан Оцу; као Заједница он је Црква, жива слика вечности у времену, јединство харизматичког (тј. Духом Светим надахнутог и повезаног) живота евхаристијске заједнице; као Догађај он је истина Будућег века која се и осадашњује у неописивом богослужбеном искуству.
Наш Христос је слика доброте Очеве, лик Његове благости и печат равнообразни, Логос живи Који Собом Њега показује, одблесак Његовог сјаја и обличје Бића Његовог; Он је једини посредник између Бога и људи, Неба и земље, Творца и твари; Искупитељ Који је узео терет света на своја плећа. Наш Господ је крајеугаони камен, темељ и глава Цркве, која је слика Бића Свете Тројице. Он крштењем препорођени и преображени род људски и сву творевину као Првојерарх приноси Оцу и моли му се да наш принос буде на отпуштење грехова, на заједницу Духа Светога, на испуњење Царства небескога.
Он је Онај Који приноси и Који Се приноси, Који прима и Који се раздаје, Који сабира све на једно место као квочка пилиће и као пастир овце. Он је Светац Израиљев, Цар Сиона и Новог Јерусалима. Све нас позива као грађане будућег Царства небеског и тај позив оглашава црквено звоно. Он је Пророк, миропомазан од Духа Светога и Свештеник који је Себе принео на жртву чисту и савршену и Који литургише Оцу кроз црквене службе - као епископ, презвитер, ђакон и лаик. Он је наше поуздање, Смисао, Светлост, Истина и – Живот вечни.
Борећи се против власти смрти и тражећи извор живе воде, богожедна душа скромног жупанског сина није могла да не наиђе на овог и оваквог Христа. Спаситељ није дуго куцао на његова врата, Млади Растко је осетио свим својим бићем да је ван Христа и без Христа све пустош и мрак, хладноћа и погибао, те је потражио Онога који храни храном од које се не гладни и поји пићем од кога се не жедни. И нашао Га је тамо где Га је једино и могао наћи: у Цркви Божјој. Биограф пише: „Расуђиваше“ - пише биограф – „да су царство и богатство, слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много јело и весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се дохвати па се бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама стоји“.
Лепота Христовог лика потамнела је за њега или, тачније, осветлила све дајући свему нову вредност и ново значење. Неуморни ентузијазам дубоке вере који у њему није јењавао до краја живота хранио се том христоликом лепотом која је у његовим очима преображавала Божји свет. Свети Сава је на свему препознавао благодат свише, из свега је зрачио благослов Божји, све је било окупано светлошћу и миром. И Свети Сава је схватао да је заиста све створено за Христа. Ту истину смо данас заборавили, и ако сматрамо да Светосавље нема чему да нас научи, нас заузете и озбиљне људе двадесет првог века, онда смо заиста безумни. Свети Сава нас је водио и води нас у борбу против смрти, против греха и зла, против безверја и атеизма, против бесомучног уништавања овог освештаног Божјег света.Води нас ка Осмом дану, Невечерњем дану радости и мира у Духу Светом, есхатолошком дану слободе, љубави и вечног живота.
* Беседа је изговорена на Светосавској духовној академији, одржаној 26. јануара 2003. године у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу.