- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Свештеник Жељко Ђурић
Светосавска беседа
Ваше Преосвештенство владико Игнатије, часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре,
Велики Оци Цркве јесу лире Духа. Порођени у Цркви која рађа теологију, Оци су искомпоновали најскладнију мелодију богословља. Богословље се компонује и усађује у црквеном простору живе заједнице, где рађа стоструки род. У складу са овим, сваки хришћанин је призван да постане богослов. Сам разбојник на крсту препознаје Господа и Владику свега и богословствује: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк 23, 42). Због овога и Црква пева: „Радуј се, Крсте, којим за трен ока препознасмо у разбојнику богослова“ (Триод посни). Увек, када говоримо о теологији мислимо на сведочанство живота, на проживљени живот у атмосфери црквеног јединства. Богословље и јесте плод овог јединства. Сходно овоме, богословље не може бити израз интелектуалне довитљивости, већ пре израз Цркве у најдубљем њеном смислу, њен одговор свету о Христу и Еванђељу. Па ипак, требало би поставити следеће питање: да ли у том случају значи како интелект и ум морају бити нешто непожељно за Цркви? Шта у том смислу значи несумњиво тачна констатација да: „Сви људи по природи теже да дођу до знања, и да она (знања) изазивају радост доживљених сазнања (Аристотел, Метафизика, 980а). Свакако је тачно да знање које служи само себи и није право знање. С правом је оцењено да истинско знање захтева поучавање других, једном речју, знање које се овде (код Аристотела) поистовећује са уметношћу, подразумева способност поучавања других. Знање у основи и не постоји мимо контекста другог. Због овога је изгледа и наш Господ рекао својим ученицима; да би требало пре но што ће крстити народе у име Св. Тројице, те исте народе да поуче, односно пренесу им знање. Свакако, да ово знање не може бити неко друго осим онога које је „пут у живот“. Наше знање није плод појмовне рационализације. Сходно св. Григорију Богослову: „Ми философирамо унутар наших граница“. Наша логика је Христос...
Наша савремена стварност у којој живимо, бар када говоримо о наученим и поученим, што истовремено значи крштеним хришћанима, јесте стварност и реалност оног истог пута који води у живот, или јасније, вечни живот, онај исти живот који је Христос даровао својој Цркви. На исти овај пут извео нас је наш путеводитељ, можемо додати и савременик, (јер онај кога се Црква сећа не стари ) архиепископ Сава, породивши нас Духом Светим, али истовремено просветивши, што значи, научивши за „једино потребно“. Ово „једино потребно“ и јесте плод теологије, плод духовног раја. (Тропар св. Сави). Због овога се и Црква радује и назива га богомудри, моливши га, да он, својим молитвама буде заступник наш пред Господом у векове векова. Чувајмо разум св. крштења-просвећења Божијег. Саветовао нас је свети, гледајући на бесмртни дар Христов, творећи бесмртна дела у Христу која су вера чиста и молитва честа. (Жичка беседа о правој вери, прев. и коментари код: А. Јевтић, Св. Сава и косовски завет, Београд, 1992. стр. 142.)
Ево разлога за радост, ево знању оправдања, ево сврхе која препорађа, ево знања које лечи болести. Јер, не смемо се заваравати: „Природа је постала болесна“. (Рим. 5, 19) Она је навукла болест пропадљивости. Ипак, знамо и то да је безгрешна ипостас Логоса слободно пригрлила људску природу у самом стању пропадљивости, и Васкрсењем обновила лик човеков. Ради се не просто о обнављању него о новом стварању. Ово у потпуности објашњава чињеницу да је Христова људска природа у потпуности наша. Благодарећи Христовој људској природи од чеда тела постали смо чеда духа, од семена распадљивог постало је семе нераспадљиво. Од некрштеног народа постали смо деца Оца небеског. Идите дакле и научите све народе…чему, или прецизније коме? Св. Тројици, рeкао је Христос. Ево предмета светоотачког надахнућа, Св. Тројица, извор непресушни, река богословља. „А ово је живот вечни да познају Тебе једнога истинитога Бога (Оца) и кога си послао Исуса Христа“ (Јн. 17. 3).
Када су се појавиле спекулације о Св. Тројици, св. Василије је саветовао: „Пут богопознања јесте овај: од Једнога Духа, кроз Једнога Сина, до једнога Оца. И обратно: природна доброта, и освећење по природи, и Царско достојанство простире се од Оца кроз Јединороднога, до Духа Светога“. (О Духу Светом, 18, 47) Ово хришћанско веровање далеко је од спекулације ради спекулације. Настало из потребе за животом у Христу и за Христа, ова теологија само продубљује тајну Цркве и појашњава њену истину. Она није дефинисала Бога као мисао која бива покретана само од стране онога што се замишља. Нити је Бог суштинамишљене мисли. Нити је опет, први узрок нужан, односно, нужно везан за оно што не може постојати на неки други начин. Управо са овим и не само овим проблемима сусрела се је и светоотачка мисао. У светоотачкој синтези одсуствују појмови типа: идеја, принцип, природа, прва непокретна суштина, и слично. Али, са друге стране св. Оцима није било лако да појмовно изразе оно што је њихово живо искуство већ усвојило. Ипак, цела истина о светим Оцима јесте да су они створили нову философију, веома различиту и од платонизма и од аристотелизма и од ма чега другог…и модерна философија се мора проучавати пре свега из саборне самосвести Цркве. Св. Василије не робује формалној логици као уосталом и Бог у кога верује, стога и у објашњењу Свете Тројице полази од конкретне, емпиријске стварности. Потребно је, саветује светитељ да о божанским догматима размишљамо на примеру дуге. Дуга даје различите боје тако да наша чула не могу јасно препознати где је граница између једне и друге боје. Као да се једна улива у другу, а ипак, при том задржава своју посебну, себи својствену боју. Тако је, вели и код Св. Тројице. Свака Личност освећује се и препознаје од стране друге личности, а да при том не долази до смешања. Личности сјаје као сјајне боје дуге. Или, на другом примеру: Павле, Силуан и Тимотеј јесу оно што називамо човек-човештво-човечанство, дакле оно опште. Међутим, када хоћемо да сазнамо о карактеристикама, о ономе што њих разликује, тада говоримо о конкретном. Ово посебноили конкретноВасилије назива личност. Она (личност) носи оно општекоје је природа. На исти начин, аналогно сазнајемо и о Богу. Бог јесте Личност, али, и оно опште-суштина. Имена су личне карактеристике Божанских Личности, а Бог истовремено јесте и Отац и Узрок, како себи самоме тако и другима двема личностима, Сину и Духу. (Упор. 38-му беседу св. Василија, О разлици суштине и ипостаси). Личност је могућа само као заједница. Ова одлика карактерише како човека тако и Бога. На овај начин хришћански тројични Бог превазилази и сопствено биће, што је у историји логике немогуће, али јесте могуће захваљујући Личности. Овако схваћена Личност није самоограничена. Другим речима, први узрокније нужан, нити се схвата као онај који постоји на непокретној основи. То није систем који ће увек бити такав. Ради се о активној Личности, или Личностима које су самим тим у спрези слободе и љубави. Ово се на антрополошком плану јасније показује и открива у Христу. Кроз Христа учествујемо у ономе што се може назвати релациона онтологија. Говорећи ово, свакако подразумевамо Цркву и њен живот, тачније св. Евхаристију.
Ослањајући се на тачну тријадологију и христологију, дела св. Кападокијаца, тих колоса светоотачког периода, као и каснија, византијских отаца, св. Сава саветује: „Да речи ове“, дакле речи које изговара у својој беседи у Жичи, а то су речи натопљене истим оним духом којим је дисао св. Василије и свети богослови каснијег периода. „Да буду (речи) исписане у срцима нашим и душама, не само разум да хранимо него да се бојимо Господа Бога Сведржитеља и Њему једино да служимо са страхом и трепетом. Нека се никако не спомиње међу вама други Бог“, вели светитељ, „осим онога који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите, осим Господу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте…“ (Жичка беседа, стр. 143.)
Нека би ове речи и мудри савети били пут и нашем савременом тренутку јер су оне биле основ спасења и истинског живота у Христу, и пре и после св. Саве. Јер, држећи се пре свега праве вере која је апостолска и светоотачка, додајемо и евхаристијска, зидајући на овом темељу добра дела, надајмо се и награди, која је по речима св. Саве: „спасење у овом веку и будућем“. (Жичка беседа, стр. 141.)
Хвала.