Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Славица Јовановић

Светосавска беседа

Божјим промислом и његовом вишњом милошћу Свети Сава је рођен међу Србима да буде икона њихове славе и страдања. Можда због грехова наших, а можда због чудесног дара да земаљска замењујемо небеским царствима и кроз мартиријум стижемо до престола и успења. Народ подвижника и мученика, али и силника, демонских невољника и огњевитих витезова, Свети Сава је привео правди и истини за стрпљиво и смирено урастање у тело Христово које је Црква. Изједначивши православље са светосављем, створио је образац колективног опстанка, националног идентитета и дубоко продро у ментални склоп нашег народа.

Путоводитељица Савиног живота била је вера, вера Христу распетоме и васкрсломе. Таштину световног живота и земни сјај немањићких скерлетних одора заменио је високим атоским горама. Заједно са јеленима имао је небо и шуму уместо божјег храма, гледао у души насликаног Господа, и бос, попут првих апостола, ишао по литицама до слатких извора. Жеђ му је била неутољива, кињио је своје трошно тело постом и аскетским подвизима, а снажио дух страсним молитвама. У заносу, победивши себе, са потајном и све јачом жудњом зидао је у срцу Хиландар, да у њему заједно са оцем, Св. Симеоном, проведе последње године живота.

Иако монах, Сава је више био човек акције него контемплације. Из љубави, преданог служења народу, Сава је и цркву, њену организацију и деловање усмерио према потребама народа и државе. Савина црква стопила се са правоверним Србима и из њихових расних особина црпила своју снагу. Хранила је српство у доба потиштености, одржавала његову свест у данима голготе, ширила идеју о светој евхаристијској заједници, и кроз векове одржала и спасла наш народ.

Према ономе каква вам је душа, такво је и ваше тражење. А Сава је тражио Бога, схвативши да он иде у сусрет ономе ко га иште љубављу и због љубави, а крије се од онога ко га само разумом тражи. У простоти свога срца достигао је блаженство, највиши степен атараксичног мира оних који при свем сазнању огромних човекових способности, остварења и могућности осећају и доживљавају себе сиромашнима и ништавнима без Бога, Христа и Духа Светога.

Гладан књига, а не вина и девојака, Сава је у Светој гори започео и свој књижевни рад, а то су били канони, типици, преводи, биографије, повеље, па и поезија. Међутим, био је много популарнији као јунак хагиографија, него као њихов писац, јер му је живот био пун романсијерске лепоте и драматике.

Његов херувимски лик још увек причешћује и крштава са фресака наших белих и црвених манастира. Као градитељ и ктитор стизао је свуда, учио и мирио завађене и био наш највећи апологет хришћанства.

Након смрти почиње опсесивно обожавање Светог Саве међу Србима и стварање његовог култа, легенде. Свети Сава нам открива своју нежну, трепераву и осећајну душу, љубав која се разлива на све и свакога, саосећа са свима. То је осећање којим се човек приближава Богу, постаје му сличан по снази љубави коју може да пружи другима. Сава се не доживљава рационално, него литургијски. И нисмо сами, неопростиво сами у свету, како мисле философи. Светосавље носи превагу антрополошког оптимизма над песимизмом. Из ватре Савиног тела настао је још већи пламен, са ломаче су полетеле искре и сажижу и данас до милине и бола.

У нашој данашњој немоћи тражимо линије његових прста да нас изведу из мрачних дрвореда, из агоније егоцентризма, индивидуализма и репресије. Јер светосавље је љубав и слобода, „а свако ко хоће да се спасе треба да је подвижник, да иде уским и тешким путем. Јер живот наш је дим, земља и прах, за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота наших, а велико и бесконачно добро као награда„, говорио је Сава.

Његов је лик у царству посвећених, у највишим сферама духа где се венчавају сан и јава, где се постављају крајња питања наше егзистенције. Ту, где се губе разлике температуре у васељени, ту живе Св. кнез Лазар, Обилић, Његош и Свети Сава, јер Срби су достигли зенит у мучеништву, јунаштву, песништву и светости.

Од Светог Саве данас очекујемо да нас вером крепи и благосиља, штити од свеколиког зла које се против нас уперило, а не знамо му ни сврхе ни смисла. Светосавље је наша прошлост и будућност, морални чин, једино избављење из греха у који смо запали.

Светосавље је душа српства.

И нек ништа немамо до тог једног зрна, оно ће нам бити све и њиме ће све бити осољено.

* Беседу је проф српског језика и књижевности, Славица Јовановић, изговорила на прослави дана Светог Саве у Музичкој школи у Пожаревцу.