Ја, потоњи човек од белокости и гордости
нишчима податна и себељубљу склона
молим те, ружопрсти, убијени, уснули
буди благ моме кајању.
Хтела сам да трпим што трпиш
да убогом бришем стопала кошуљом од мрамора
у средогруђе положим најдоњи камен манастира,
на усне чемер из твог путира.
Ја, урокљива, недостојна, маловерна
твој терет да понесем, у љубави се узнесем
трнови принче на престолу од оштрих клинаца,
са косом од меда по крхким плећима.
Опрости за часове очајања и безумља
уставе презрења и ефемерних људских жеља
и што сам више волела патњу од смирења
сузама звезде читала, очи изгубила.
Ја, лукава, јуродива, преварена
рањива од укосница и прибадача
у великој нагости косом се покривам
да се не постидим кад те прободеног видим.
Подај многомилосни прво сужњима, силнима, невољнима
па чистима, кроткима, праведницима и путницима
ја ћу стати на крај тих врста
мени једно зрно песка испод твога крста.