Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Свештеник Александар Михаиловић

Прилог обнови парохијског живота

Воља Божија је да се Тајна Христова
збуде са свима нама.
Св. Максим Исповедник

Увод

Значај Божијег откровења има космички карактер. У плану или тајни Божјој заступљен је читав свет, све што је Бог створио и пре свих, наравно, човек. Најчешће се у „сотириолошким“ концепцијама сужава ова свеопшта тајна на нешто што нема додира са библијским откровењем о судбини света и човека.

Човеку је назначено да постане свештеник твари и целокупног космоса. Разлог нашег стварања и постојања је тајна Христова која је коначни исход и циљ светске историје. Она је истина овога света, слободно сједињење створене и нестворене реалности, и као таква утемељује и држи у постојању биће космоса. Човек је кључни центар догађања и онтологије догађаја својом посредничком улогом и призвањем да буде свештеник твари, литург нове реалности, састваралац, помоћник и сарадник у тајни Христовој.

У светлости нашег увода укратко ћемо размотрити значај парохијске заједнице у контексту њене практичне афирмације.

I

Истина овога света (тајна Христова) је непропадљиво, несмртно, надсмртно и бесмртно стање човека и творевине, што је последица слободне љубавне иницијативе Бога Оца као и личног, слободно-љубавног односа Христа према телу света као према своме Телу, што је, заправо, живот вечни (Јн 17, 3). Истина присуствује на земљи у конкретном просторно-временском контексту искључиво као Црква која се идентификује са евхаристијским сабрањем Божијег народа једног места око локалног епископа у дан Господњи, ради благодарења Богу Оцу и приношења дарова творевине. У овoм просторно-временском догађају заједнице, остварује се есхатолошки бљесак, ново „стварање“ и улазак вечних добара у историју. Свет и човек тада постају Тело Сина Божијег и у Њему синови Бога Оца. Догађај Цркве Божије је пневматолошки и епиклетички, јер је последица делатности Духа Светога Који уноси последњи, осми дан у историју, чинећи да Христос буде „у свему први“ (Кол 1, 18), те да је Сав у свима, будући да је Сам – епископ (1Пт 2, 25; 5, 4), свештеник (Јев 5, 6) и ђакон (Рим 15, 8; Лк 22, 27). Харизма Духа излива се на Цркву и сви постају Христос, пуни дарова који сједињују, повезујући их слободном љубављу и уводећи у познање Бога Оца. Цела Црква која је саборни (корпоративни) Христос, „род изабрани, народ свети, царско свештенство“, служи и литургише, испуњујући на тај начин вољу Божију ради које су свет и човек створени и назначени.

Евхаристија је „вечера љубави“, „трпеза Господња“, Царство Божије, радост васкрсења, динамички загрљај са Оцем, улажење у одаје Царства, превазилажење подела, истинит начин постојања и рај на земљи. Службе у њој (Евхаристији) дају се „одозго“, нису продукт историје, праволинијско-историјског континуитета из прошлости, нити послања типа јеврејског „шалиах“, не могу се свести ни на који религијски модел нити тумачити социолошким кључем. Службе су дар Духа Светога, произлазе из Царства Божијег, опстају и остају у есхатону (јер је он вечна космичка Литургија). Личност служитеља (свих служби у Цркви) онтолошки се конституише Духом Светим Који даје постојани идентитет и живот вечни, те стога можемо рећи да је онтологија личности једнака онтологији служби.

У Евхаристији служи Христос Који приноси и Који се приноси и тада наступа „дијалог“ љубави између Оца и Сина у којем органски учествују црквене службе обједињене службом јединства (епископом), који је икона Бога невидљивог у најреалнијем смислу речи. Дарови (као црквене службе) раздају се од Епископа (=Христа), јер једино Христос може дати Духа Светога Који све зглавке у Телу обједињује, превазилазећи поделе свезом слободне љубави. Дух је дух заједнице, Он гради Цркву уливајући радост будућег века.

Црква као Евхаристија утемељује се хиротонијом епископа, што је нова Педесетница и рађање Цркве, догађај улажења есхатолошких добара у овај свет. Таква заједница зове се католичанска Црква и представља оваплоћену истину овога света, место спасења човека и космоса, простор благодати и „лек бесмртности“, присуство Свете Тројице и свих светих, обједињење и уједињење прошлог, садашњег и будућег, месијанску гозбу на челу са Вечним Архијерејем Који је окружен апостолима, Богородицом и хоровима светих људи и анђела.

Нестворена светлост невечерњег осмог дана током службе благодарења утемељује и изнова конституише људски идентитет, дарујући живот вечни и истинито постојање. Таворско преображење поново исијава „одозго“ остварујући свекосмичко јединство, рекапитулацију и љубав. Евхаристијско сабрање око епископа окруженог презвитерима и ђаконима који стоје испред народа Божијег, назива се – љубав. Дух Свети слободно, личним и посебним односом, гради Тело живога Бога (Христа), Који је, као глава, у свима све. Ова особеност евхаристијских односа љубави представља јерархијски поредак Цркве, поредак који ће надживети историју и остати у Царству Божијем, јер је Царство Божије поредак љубави, особеност личних и слободних односа Бога, човека и света у Христу.

Епископоцентрична Евхаристија је пуна Црква, јер су у њој заступљене све литургијске службе, што је икона сабраног народа Божијег око месије окруженог апостолима, који ће коначно доћи у догађају свеопштег васкрсења мртвих. До тада, католичанска Црква, као свештено сабрање, представља икону будуће истине.

II

Место и значај саме парохије у данашњем смислу речи као презвитероцентричног сабрања, историјски и богословски је проучено и протумачено. Подсетимо се да је парохија настала као последица умножавања броја хришћана, ширења Цркве и повећања броја литургијских сабрања ван епископских центара током првих векова хришћанства. Заправо, била је то „помесна подељеност сапрестола презвитеријата зарад задовољења практичних потреба“¹ унутар граница епископије. Парохијска Евхаристија је продужетак епископоцентричне, те је стога део пуне и католичанске Цркве. Њена истинитост у зависности је од односа са епископоцентричном Евхаристијом која потврђује њену валидност низом символа и символичких начина присуства епископа на њој.

Тако, најпре задобија валидност рукоположењем презвитера назначеног граматом за дотично место. У чину рукоположења током историје, презвитерима су придодате службе које раније нису имали, као, на пример, приношење дарова Евхаристије, предстојање и началствовање локалним свештеним сабрањем, што је све до тада било у надлежности епископâ. Презвитер се поставља да у „име епископа“ служи Евхаристију, крштава и свештенодејствује имајући литургијску „зависност“ од њега.

Она се, та „зависност“, у смислу везе, имања литургијског заједништва и чињенице да парохијски презвитер није „самостални“ служитељ католичанске Цркве, огледала у чину давања дела Агнеца у руке новорукоположеном презвитеру непосредно пред причешћивање, уз познате речи: „Прими залог сеј“. Овај символ је знак успостављања новог и посебног односа епископа и презвитера, вид заједништва и евхаристијске зависности парохијске заједнице од католичанске Цркве. У вези са тим је и познати Fermentum чији је смисао био управо тај – литургијска веза и заједница са целом Црквом Божијом оличеном и уједињеном у епископу.

Следећа веза и символ заједништва било је и требало би да буде „узимање времена“ у парохијским заједницама, али испред трона епископа, што је запостављена пракса с обзиром да се данас „време узима“ испред иконостаса. Коначно, сами трон (мислимо на горње место у олтару) је символично (невидљиво) присуство епископа у парохији, на којем (трону) не могу седети ни епископи из других епархија, а камоли – презвитери.

Следи затим, антиминс са именом месног епископа над чијим именом се приноси благодарење и служи Евхаристија. На крају, последњи важни символ заједништва је помињање епископа у „первиј помјани Господи...“, за време диптиха.

Ове символе смо навели као увод у следећи део нашег рада, са намером да у светлости есхатолошког богословља укратко истакнемо на чему би најпре требало инсистирати у процесу обнове парохијског живота.

III

Парохија је, пре свега, литургијска заједница. Међутим, управо је тај најсуштинскији аспект најугроженији. Свештенство унутар ње доживљава се на „религијски“ и „магијски“ начин, потпуно индивидуалистички и ван контекста Евхаристије. Извор идентитета Цркве, Литургије и парохијског живота померен је, што прети да угрози саму локалну заједницу.

Царство Божије и васкрсли Господ представљају прототип парохијске заједнице. Евхаристија је Тело тог истог Господа, чија љубав изграђује истиниту ипостас и дарује вечни живот. Парохија свој израз има искључиво у манифестацији званој – свештено сабрање у дан Господњи, ради заједничке службе свих верних једног места са својим презвитером (или презвитерима), који их уједињују преко невидљивог епископског присуства са католичанском Црквом а тиме, кроз Христа са Богом Оцем, последњим Коме се можемо обратити и Чији синови тек треба да постанемо.

Обнова парохијског живота треба да пође путем литургијске обнове у њој. Црква у парохији постоји као простор сједињења људи и природе са Христом и једних са другима, ради спасења и вечног, истинитог начина живота. Есхатон је „образац“ за обнову парохије и њен циљ. Ако је тако, тада обнова треба бити саобразна томе, што значи да је Евхаристија центар њеног окупљања. Сама пак Литургија, уколико се погрешно служи, не иконизује будући век, што значи да верници не учествују у истини и спасењу. Наша антропологија је стога у сотириолошкој зависности од саобразности евхаристијске праксе есхатолошком прототипу.

Будући век је пун нестворене светлости са Тавора, он је динамички покрет и савршенство у Христу, истовремено спокој и смирај на недрима васкрслог Господа, обострана интензивна љубав која даје ипостасни и вечни идентитет, разноликост мноштва, присуство целокупне природе, хармонија, лепота и песма, узвишена надестетика, склад свих уметности, раст из радости у радост, присуство славе Божије, Његова доброта и могућност најтесније близине престолу осмог дана, коначни загрљај свих народа и језика, космичко сједињење и пријатељство, чиста и девствена неокрњеност, целовитост и холистички спој видљивог и невидљивог, „мир који превазилази сваки разум“.

Ови појмови и речи заправо су литургијски изрази, јер ће Царство Божије бити вечна Литургија, „незастариви и бесконачни Век“, сједињење са Христом Архијерејем Који васпоставља владавину живота и Коме ће се сви нараштаји, као Судији, Цару, Сведржитељу и Сину Божијем на крају приклонити и поклонити. Космос треба да постане Црква, што је његов циљ и ради чега је доведен у биће, у супротном, може отићи у апсолутно ништавило. Човек зато има одговорност да природу приведе Богу Оцу кроз Христа, путем литургијског догађаја, због чега је назначен као „цар и свештеник“ творевине. Служба приноса је обавеза сваког крштеног човека који благодатним даровима Духа Светога, постајући Христос, управо у Цркви треба да манифестује своје избрање.

Самство човека, индивидуализам, цепање и раздвајање, типични су изрази наше палости и грешности, тј. смртности. Супротност томе је релациони, односни и свештени карактер који задобијамо учешћем у служби свих – Евхаристији. Она као заједничко дело крштених људи има обједињујући значај.

Све речено обавезује нас да чувамо литургијски поредак, тј. да пазимо како служимо Литургију, што значи да сачувамо входни карактер службе, јер је она двиг, радња, акт и покрет ка Царству Божијем, никако религијска молитва, статика, или пак простор за практиковање аскезе. Будући да човек функционише као целовито биће, то значи да се његово прихватање Царства Божијег одвија путем свих чула. Сходно томе, сјајне и украшене свештене одежде, као и свештени сасуди (Јеванђеље, путир и дискос, кадионица, кандила, полијелеји, свећњаци, крстови...), такође иконизују есхатолошку стварност и, осим што улепшавају службу, њиховим се коришћењем оприсутњује Господ.

Ако је парохија икона есхатона, онда сама црква (као грађевина у којој се парохија сабира), треба да блиста од светлости, уређености и склада. Сама архитектура је икона будућег века, присуство славе Божије (попут Свете Софије у Цариграду), грађевина непоновљива, аутентична и оригинална, а осим тога и порта око ње, попут врта Господњег који је одмор и радост у Духу Светоме. Архитектура је икона Господња и Његово одмах уочљиво присуство.

Но, вратимо се самој Литургији. Парохија престаје то да буде, ако у дан службе никог нема у Цркви. Сабрање народа Божијег представља предуслов за почетак Евхаристије, јер је немогуће служити уколико нема верника. Парохијска едукација током седмице у виду часова (средом или петком), мора бити усредсређена на развијање свести о неопходности учешћа лаика у свештеном сабрању. У вези са тим је и служба речи – проповед. Она наравно није најбитнија, али ако је већ треба изрећи, онда је њено време одмах након читања Јеванђеља, а не касније, док се свештенство причешћује, јер се тиме озбиљно нарушава иконичност о којој смо говорили. Чланове парохијске заједнице треба едуковати у том смислу да су неопходни у Телу Христовом, те да на служби могу пронаћи свој идентитет учествовањем у љубави Божијој. Учествовање у љубави Божијој је целовито литургијско учешће – приношењем дарова природе, певањем, помагањем свештенику и, на крају, узимањем причешћа. Било би идеално, на чему треба инсистирати, када би се сви крштени на свакој Литургији, слободно, добровољно и без дилеме причешћивали. Обавеза је презвитера да их на то подсећа, што представља врхунац његовог пастирства. Не постоји ни један други разлог ради којег би верник долазио у цркву осим тог, да се сједини са Христом и уђе у заједницу са Богом Оцем, Духом Светим. Бити верник значи припадати конкретној црквеној заједници (у контексту нашег текста – парохији), узимати недељом учешћа (причешћивањем) и изграђивати своју личност љубавним односима према осталим члановима те заједнице. Наравно, ово не треба схватити као „рецепт“, већ као слободан, истинит однос саобразан Царству Божијем, управо онакав каквим га је зажелео Бог стварајући нас ни из чега Христа ради.

Чувањем и неговањем литургијског поретка изграђује се локална заједница која је Тело Христово и продужетак епископоцентричне Евхаристије. С обзиром да парохијска Литургија не пројављује целу Цркву, требало би у пракси настојати на чешћем одржавању везе са епископом и то не само његовим честим служењем у њој.

Наиме, о великим празницима (Божић, Богојављење, Васкрс, Педесетница, Слава епархије), требало би, са свим члановима локалне заједнице доћи у епископски центар и узети учешћа у празничној Литургији. Практично, ово је могуће само у географски најближим парохијама којих има више у већим градовима – епископским центрима. На овај начин, парохија превазилази своју ограниченост и изнова задобија литургијску валидност остваривањем заједништва са епископом и целом католичанском Црквом.

IV

Готово се одомаћило схватање по коме се свештенорадње (крштење, миропомазање, покајање, јелеосвећење...) изопштено сврставају у самосталне и независне „св. тајне“ којих има – седам. За и против тога доста је написано. Наша је намера да се у кратком осврту замислимо над питањем истинитости и валидности „св. тајни“ посматраних eo ipso.

Сама реч „тајна“ односи се на тајну Христову која је истинити начин постојања човека и космоса као воља Бога Оца (по Св. Максиму Исповеднику) да се све сједини са Христом у есхатону, што свој почетак има већ сада у тајни Цркве.

Човека у Цркви на посматрамо као изопштеног и самостално-независног појединца над којим Црква (као религиозна установа) кроз свештенике (као самосталне извршитеље услуга) даје сакраментална, индивидуална средства ради задовољења егоцентричних потреба, већ као потенцијалног сина Божијег (усиновљењем) и учесника Царства Божијег. Уколико на ствари гледамо из перспективе целосног поимања Цркве, тајне Христове и Евхаристије као центра, тада ће нам бити јасније да је валидност изопштених савршавања свештенорадњи независно од Литургије и без икакве везе са свештеним Сабрањем – под знаком питања.

Једна од данас најугроженијих „тајни“ је – крштење, али не у смислу да је криза узела таквог маха да нема новокрштених, напротив, њихов број је нагло увећан, већ у смислу да криза захвата само схватање и однос према крштењу. У пракси су занемарене његова веза са Евхаристијом, процес катихизације, као и сами символ (трикратно погружење у воду у име Св. Тројице). Наравно, из предања је познато да се може крштавати и обливањем, а у ванредним ситуацијама (у случају смртне опасности и т.сл.) чак и кропљењем, али је овде реч о нечем другом.

Наиме, ако је есхатон узрок Евхаристије, те ако гради (конституише) Цркву као заједницу и у њој слободан начин живота личности која је коначно постала примарна у односу на своју природу, тада је есхатон узрок крштењу као новом, недетерминисаном и небиолошком рођењу.

Биолошко рођење цепа природу, узрокује подвајање и не може гарантовати опстајање у животу, из разлога што је човек смртан у свим својим сегментима. Крв, месо и тело не могу дати вечни живот, зато је потребно друго „рођење“, обратно од природног и слободно, „рођење“ које почиње сједињењем, јединством, спајањем и улажењем у заједницу која реално може дати оно што је једино потребно читавом космосу, а то је – живот.

Христос је извор живота, али Христос неодвојив од Цркве као Евхаристије возглављене у епископу. Будући да је за Христа везан Дух Свети, Он је назван духом заједнице. Литургија је стога простор Духа Светога у коме се раздају Његови дарови. Дарови Духа нас освећују, тј. чине „Христом“. Зато се за Духа Светога каже да Он освећује, а да Њега нико не освећује.

Крштење и миропомазање су увођење у Евхаристију, у Царство Божије, у заједницу са Богом, да би се у њој остало и живело. Сама та одлука је већ есхатолошка ствар, „обрнути редослед“ и слободан почетак живота „с краја“. Миропомазањем се добија Дух Свети Који уједињује и присаједињује Христу=заједници, додељујући литургијску службу новокрштеном.

Ступањем (крштењем) у Цркву открива се истина овога света иконизована кроз символе и символичне радње. Уколико нарушимо икону, нарушили смо присуство истине, ускраћујући на тај начин спасење као живот вечни. У питању је дакле релативизација и искривљење истине постојања, бића и живота. Досадашњом праксом изопштених крштавања, ми „стварамо“ недокрштене и „мртворођене“ „вернике“, разграђујемо, уместо да учествујемо у „изградњи“ Цркве као евхаристијске заједнице. Успостављајући однос између крштења и Евхаристије², ми „творимо“ истину саображавајући јој се, остајемо у вољи и Логосу Божијем, испуњавамо назначење као „свештеници творевине“, доприносећи расту Цркве. Крштење и Евхаристија у парохији стога треба да буду догађаји заједнице. Нарушавање њиховог односа равно је нарушавању поретка Литургије, што доводи у питање истинитост чина!

Есхатон потврђује валидност символа (крштења), а не сами символ као такав, он даје „печат“ и оправдање. Ако је тако, зашто онда ћутимо пред чињеницом да се угрожавају сами темељи? Не постоји ни један „разлог“ (осим већ поменутих – смртна опасност и т.сл.) који би оправдао праксу индивидуалних и од Литургије одвојених крштења. Рецимо и то да, уколико се таква крштења не доведу у везу са Евхаристијом (која им увек и изнова даје потврду), тада се поставља питање њиховог разлога и смисла. Сама за себе и по себи, Крштења губе утемељење и ослонац. Не крштавамо ради крштења као таквог, јер није само себи циљ, него ради утеловљења у Тело Христово, Цркву и будући век.

Али, авај! Генерације и генерације људи крштено је не окусивши плодове Евхаристије и та чињеница као да уопште није алармантна по живот парохије, док се, на пример, освећењима водица по домовима додељује значај егзистенцијално–сотириолошких димензија, а њихово непрактиковање сматра идентичним највећем догматско–пастирском одступању, рушењу заједнице, напуштању „традиције“ и томе слично. Слободно и одговорно сматрамо да напуштање и занемаривање „традиције“ освећења водица по домовима (у чему не видимо никакав есхатолошко-евхаристијски, саборни и црквоизградитељски смисао!) не представља ствар због које бисмо се забринули, будући да она (та пракса) нема неког особитог значаја³. Напуштање пак и занемаривање традиције повезаности крштења и Евхаристије (поготово на Велику Суботу), представља разбијање и распарчавање саме иконе кроз коју нам се открива истина овога света.

На крају, истакнимо да парохијски живот бива угрожен када ми сами изврћемо иконичност свештеног сабрања. Обнова је могућа и може се спровести чувањем (не конзервирањем!) литургијског поретка, успостављањем веза парохије са епископоцентричном Евхаристијом, придавањем значаја есхатолошким символима у Цркви, као и повезивањем св. тајни (почев од крштења и миропомазања) са Литургијом. Парохију, као свој део, католичанска Црква је установила и оформила из сотириолошко-пастирских потреба и разлога, стога и њену обнову треба спровести тим путем и ни због чега другог.

¹Митрополит пергамски Јован Зизиулас, Јединство Цркве у Светој Евхаристији и Епископу у прва три века, Нови Сад, 1997, 251.

²Требало би инсистирати на томе да крштења углавном буду на Велику Суботу у епископским Црквама, како би катихумене из суседних парохија ту и тада крштавали.

³Како су могућа „освећења“ мимо Литургије као догађаја Духа Светог Који освећује на тај начин што ухристовљује и присаједињује Цркви, додељујући службе и уносећи Царство Божије у историју?