Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Ђакон Марко Пекић

Светосавска беседа

„Учинио си га мало мањим од анђела“,
каже псалмопojац, „славом и чашћу венчао си га“ (Пс 8, 5)

Ваше Преосвештенство,часни оци, драги господине градоначелниче, браћо и сестре у Христу, даме и господо,

Има ли, заиста, веће тајне човеку од човека? Заправо, човек се кроз векове једино и бави човеком, трага за њим. Али безброј пута се небом проломио вапај „човека немам“ (Јн 5, 7).

Достојевски је у свом делу Браћа Карамазови сажето, али можда најправилније изразио тајну човека речима: „широк је човек...“, али исто тако је и дубоко продро у трагедију човечанства: „ја бих га сузио“.

Трагедија је човекова та да је упркос својој космичкој ширини стално сужаван и сузбијан у калупе и то опет од стране човека. А када, по Богом дарованој ширини, покуша да се отргне, неминовно се запита: „зашто постојим“?! Трагајући за одговором, много пута је човек скретао на странпутице остављајући понекад, као Андрић, знакове поред пута који су га често доводили до очајања, па и самоубиства.

Које су то устаљене вредности, који су то „делови“ личности, речју, шта то човека чини човеком? Овакво питање остаје до данас отворено за сваког од нас понаособ.

Хришћанство као вера откровења, вера Авраама, Исака и Јакова, остварује пуноћу у личности Господа Исуса Христа - Богочовека. Оно је вера јединства Бога и човека. И хришћанство се, дакле, бави човеком и то не као споредним ликом, већ као пуноправним сарадником Божијим. На том путу богочовечанске синергије, главни човеков циљ је стицање светости. За човека хришћанина мера светости је и мера човечности.

Човек је створен по икони Божијој (1Мој 1, 27). Светоотачко је тумачење да је човеку дато биће, односно личносни начин постојања као икона, а могућност подобија до мере раста висине Христове. Дарованом му слободном вољом, човек има могућност да узраста до богоподобија, које је његово главно назначење. Сунце са истока долази, те је тако и православно хришћанство живот, призив да човек живи сагласно не само својој природи него и свом вечном призвању. Иако нам човек изгледа онакав какав јесте, он, ипак, има могућност за нешто још савршеније, много узвишеније, односно да буде какав би требало да буде. Међутим, остане ли при ономе што изгледа да јесте, онда је остао камен покрај пута који није открио своје назначење и свој смисао. „Камену ће се опростити, али човеку неће, јер је управо он то словесно биће што је овде бачено да би откривало и остваривало свој смисао и смисао постојања уопште”.

Човек је, дакле, зеница васионе, међаш између светова, биће у коме се огледа онострано и биће које носи у себи овострано, али и биће које је способно да превазиђе себе самог не уништавајући се, већ управо дајући себи прави смисао и истинско значење.

Зато смо носталгични ка будућности, ка есхатологији, ка оној пуноћи која нас у ствари вуче и којом нас Христос у светима својим привлачи себи, наравно, по мери у којој се отварамо и дајемо томе, учествујемо у томе, хранећи се незалазном светлошћу тога Царства. Светост, дакле, треба да постане део суштине бића човечијег. Стицањем светости, човек постиже своје назначење, речју, постаје човек, живи и словесни сведок вечног Слова.

Таквим човеком је постао и Равноапостолни Сава, христолики светитељ утемељен на личности Богочовека, са светошћу као мером људског достојанства. Без личности Богочовека нема правог дела, као ни рoда без правог темеља, без правог корена; нема сазнања тајне, без правог делања нема светости. Зато и каже пророк: „изиђе човек на дело своје до вечера“. Човек је биће призвано на дела, на стваралаштво.

Шта је у ствари ову грандиозну личност и одушевљавало при раду ако не Богочовек - Христос!

Савршенство духа нема границе!

Дух његов тежио је да прође стазама Христовим и он пође на исток да походи света места. Пропутовао је целу Свету земљу, цео Блиски исток, напајао се на врелу где је његов учитељ проповедао. У повратку доноси своме народу васељенски дар: зрелост сабирне и саборне Цркве, а он постаје њен први архиепископ.

Свети Сава, његов живот и рад, за народ су били и остали пројекција Господа Христа. Oтуда величина и снага Св. Саве. Отуда неисцрпна могућност да се велича и слави. Отуда блаженство у нама и у овим моментима славља.

Топлота Христова преко њега и нас загрева. Загрева нас и подиже, привлачи и осваја, јер у њему не живи он, већ Христос. Знајући то, честита господо хришћанска, молимо се Господу да нас удостоји бар делића благодати коју је дао овом великом угоднику, како би и нас привео тамо где свети живе сада, увек и у све векове. Амин!

* Беседу је аутор изговорио у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу, 26. јануара 2005. године.