Преосвећени владико, часни оци, драга браћо и сестре, даме и господо,
Много пута и на различите начине покушавали су они који љубе Саву да му сплету слова славе. Узвишено је то учинио Силуан, па његове молитвене мисли постадоше део службе коју отпевасмо тамо где Свети живе, у Цркви нашој. Глас и песма Цркве разваљују све ограде простора и времена, па преточени у доживљај, настављају да трају у векове векова, као песма нова, жива и вечна. Литургијски доживљај светости и заједнице са свима светима дозвољавају нам да њима у част и проговоримо.
Све дубље залазимо у столеће, које поучено искуствима претходних, ваљда више не претендује на то да се "горди над свим вековима". Охоли почеци претходна два века доспели су у суноврат трагедије која у почетку беше и незамислива. Крај двадесетог века довео нас је пред зид плача и још више пред зид ћутања и тоталног мука. Једноставно, нико више није знао одговор на мучно питање: чему још реч после Аушвица? Чему реч о човеку, беседа о животу или тек слово, логос о Богу? Ни Сартров покушај да у име свих нас, Заточеника из Алтоне, одговори узимањем свог века на своја плећа, обећавајући да ће вечно одговарати за њега, није дао резултата. Заточеник не може ни за кога и ни за шта одговарати, јер најпре није ни свестан чији је затвореник. Не држи човека у оковима други човек, нити он сам, па ни Бог – зато нема решења проблема слободе ни у техници, нити у науци, ни у индустријализацији нити у уметности, ни у естетици, па чак ни у етици, у коју је савремени човек све своје наде положио. Моћни владар, заправо је владарка, у Библији позната као "владарка ужаса", и то је смрт. Док је ње, слободе неће бити, док је ње сви смо заточеници, а Сартрова Алтона постаје синоним космоса.
Нема излечења без правилно постављене дијагнозе. Подсећамо, проблем није епидемија птичјег грипа, већ пандемија смрти.
Чежња за слободом јесте чежња за животом вечним. Не исцрпљује се слобода у својим политичким изразима, па чак ни у оном свом свемогућем атрибуту избора. Од Орвелове 1984, писане давне 1949, па све до дела овогодишњег нобеловца, Харолда Пинтера, вапај за слободом артикулише се, чини нам се, једино у својој социо-политичкој димензији. Зато зачарани круг Животињске фарме личи на одговор првог, а бекство од светских моћника у супротни политички табор, представља отпор другог поменутог писца. Далеко је то, ипак, од било каквог решења проблема. Искрености ради, нас тренутно занима само једна ствар: да ли им је било ко, неко други понудио нешто друго? Конкретно, шта смо им ми, сведоци Христа васкрслог понудили?
Има ли, уопште, наде, упитаћемо се, ако и ми, којима је Лекар, Христос, оставио "лек бесмртности", пристајемо на заточење, па моралистички попујемо или националистички србујемо, уместо да се ухватимо у коштац са болешћу свих болести – са смрћу? Христос нас је кроз крштење ослободио од смрти, да бисмо били квасац живота другима, а ми се у индивидуалном и колективном самољубљу ослобађамо од других да бисмо хранили смрт. Зато се полако претапамо у свет, одбацујемо слободу спасених и изједначавамо се са гробљем овог света.
Без обзира на све наведено, у стању смо да на постављено питање радосно одговаримо: наравно да има наде. Решење проблема тако је једноставно: радимо оно на шта смо призвани, оно у чему смо најјачи, оно што само ми, Црква Христова можемо; оставимо мртве да сахрањују своје мртве и њихову логику, етику и закон, а ми, подижимо мртве из гробова, будимо светлост свету, со земљи и квасац тесту. Једном речју, служимо Литургију, сабирајмо народ Божији, хранимо га вечном храном, љубимо једни друге, да свет види да смо ученици Христови. То је могуће једино ако послушамо Светог Саву и учинимо да "наш ум буде на небесима у гледању" будуће славе Божије, "на красотама рајским, у становима вечним, на ангелским зборовима, у животу онде...", ако будемо као они "који имају живот на небесима и чекају га", свесни да ће нам се све остало додати. Да, о животу се ради. Понудимо свету живот, биће, наравно вечно биће. Понудимо свету Христа, као што Га је Сава понудио нашим прецима и учинио их светим. Другим речима, понудимо свету Цркву, победнички марш кроз гробља овог света, понудимо му загрљај љубави вечне. Ако се ми другима отворимо, они ће препознати спасење. Ако ми проговоримо, они ће одговорити.
Потребно је само да им се обратимо онако како је давно у Жичи беседио први архиепископ, не српски, већ први архиепископ српских и приморских страна, Свети Сава, када је благовестио:
Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? ... Он, наиме, окуси смрт ради нас и пострада, да и ми, вером у њега, окусимо бесмртност, као што рече пророк: Окусите и видите да је добар Господ (...) Зато, чеда моја богољубљена, ми који га волимо, треба да чинимо дела вере у Христу Исусу, Господу нашем, ми који смо примили од њега бесмртну веру, толики дар да не умремо никада.
Једино овако ће свака наша реч, као што је случај и са сваком молитвеном химном, превазићи баријере просторно-временских деоба и постати одјек века бесмртности. Подвлачећи димензију Царства и живота у горњем Јерусалиму, наша порука ће се саобразити са оном коју нам је аутентично пренео равноапостолни Сава, а која је свепрожимајућа у својој ранохришћанској једноставности и гласи: Дођи, Господе Исусе!
Хвала вам на повереној пажњи и љубави!
* Беседу је аутор изговорио у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу, на свечаној Светосавској академији 26. јануара 2006. године.