- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Ђакон Златко Матић
Рецензија „Православног катихизиса - Уџбеника за III и IV разред средњих школа“ аутора епископа Игнатија Мидића
Наставним планом и програмом Катихизиса, у III и IV разреду средњих школа, предвиђена је обрада и продубљивање основних појмова православне христологије (Тајна Христова), која је у предању и богословљу Цркве неодвојива од еклисиологије. Будући да је слободно јединство тварног и нетварног у личности Сина Божијег, циљ ради којег је Бог и створио свет, као и да се тај циљ пројављује као Царство Божије, сасвим је природно да је трећа велика област теологије, есхатологија, истовремено и наставна целина која непрекидно држи у јединству све остале области и методске јединице, предвиђене за оба завршна разреда средњошколског образовног циклуса.
Чињеница да се ради управо о завршним разредима у којима се предаје верска настава, истовремено је, очигледно, аутору пружила могућност да уздигне богословски ниво излагања програмом предвиђене материје. Ту могућност аутор је веома добро и обухватно искористио и тиме, још једном, потврдио да веронаука треба да буде такав наставни предмет који ће, далеко од стерилне апологетске расправе, понудити свеобухватни приступ животу, холистички поглед на свет, савремену цивилизацију и проблеме човека у њој. Горе поменуте три велике области теологије, одговарају на изазове нашег света, пружају одговор на питања савременог начина живота у који, најчешће сурово, бива убачен млади човек данашњице.
Суштинско питање које данас стоји пред људима, јесте проблем постојања у једној јединој димензији. Димензија која лебди над „једнодимензионалним човеком једнодимензионалног друштва“, димензија апсурда и бесмисла, јесте смрт. Овај уџбеник епископа Игнатија, пре свега због тога што је верно сведочанство православне евхаристијске традиције, отвара младог човека за димензију живота, и то живота вечног. То је, заправо, димензија црквеног, евхаристијског живота, који је једини начин постојања који обезбеђује превагу живота, јер је то постојање у Христу Господу, Васкрслом победиоцу смрти, који твар уводи у вечне односе личности Свете Тројице. Сотириолошке претпоставке православне христологије, толико су пута спретно, а истовремено, ненаметљиво подвучене у уџбенику, па затим и појачане кроз питања и теме за размишљање, који прате сваку лекцију, да би се могло рећи да је овај ауторов подухват први аутентични приручник православне христологије на нашим просторима, прилагођен узрасту ученика средње школе. У лекцији у којој, на пример, треба објаснити догмат Халкидонског, четвртог васељенског сабора, истанчаност богословских разматрања и методе закључивања, као и лакоћа њихових представљања ученицима, достиже високе размере, којима се и доказује да се ради о срцу православне теологије. Аутор, наиме, посматра, конкретно, четири кључна израза поменутог Васељенског сабора, односно, термина „несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно“, којима се описује сједињење божанске и људске природе у ипостаси (личности) Сина Божијег. Оно што у свему томе јесте суштинска новина у односу на све друге уџбенике (посебно оне које имамо за стручне богословске школе), јесте поглед на орос Сабора у контексту дијалектике створеног и нествореног, а кроз призму љубави и слободе као онтолошких категорија. Захваљујући оваквом тумачењу и приступу свим осталим темама наставног програма, пред собом заиста имамо уџбеник православног катихизиса. Сматрамо да младим људима треба рећи ко је Христос и шта је Црква и то управо као што је то учинио Аутор: афирмативно представљајући реалности од којих зависи наше вечно биће, а не негативним одређењима у односу на друге, као што се до скора неретко чинило.
Убеђени смо да на овај исти начин треба разумети и обраду оних наставних јединица, које припадају области догматике званој Упоредно богословље. Зрелост критичке свести Аутора, посебно је евидентна у свим лекцијама у којима се описују разлике православне и римокатоличке теологије и, посебно, еклисиологије. Сигурни смо да ће зрела анализа разлика ова два крила хришћанства (источног и западног), која је пружена на богословски аргументован начин, учинити да млади схвате у чему је заиста срж деобе два дела хришћанског света, као и да уоче где се налазе главне препреке жељеног васпостављања јединства. На тај начин ће, уверени смо, наши млади нараштаји, они који су већ и који ће све више бити окосница наших литургијских сабрања, са болом носити трагедију деобе (баш као и Аутор), и собом сведочити могућност превазилажења раскола у дијалогу љубави, далеко од агресивне полемике.
Руководећи се старом хришћанском методолошком претпоставком да „вид много боље уверава од слуха“*, уџбеник који критички представљамо, заокружен је темом Теологија православне уметности, са посебним освртом на православно црквено сликарство. Оригиналност обраде ове важне области теологије и саме наставе катихизиса, заиста представља изразити печат Аутора, специфичну разлику савремене православне теологије, чији је он представник, а која је, напокон, поново есхатолошка (евхаристијска) у односу на застареле схоластичке клишее стерилног и пасивног историцизма. Овде је довољно подсетити се само бритког сагледавања онтолошких последица на које Аутор указује, анализирајући само разлике у натписима на фрескама или иконама Распећа Господа Христа, сликаних на Истоку и Западу. Тиме су ученици поново упућени на дубље сагледавање стварности, упућени на бег из јед(и)не димензије која им се медијски намеће, и позвани у свет иконе, свет будућег Царства, чији је икона верни сведок.
У једној својој књизи, аутор, епископ Игнатије, је упозоравајући све нас, записао: „Недовољно познавање теологије у њеном изворном изразу (…) највећа је препрека да се неко активно укључи у Црквени живот“**. Уџбеник који је пред нама и који, у својству предавача верске наставе и координатора катихизиса на широком нивоу једне епархије, најтоплије препоручујемо, у огромној мери уклања горе поменуту препреку активном укључењу у живот Цркве Божије, у живот вечни.
* Овако, наиме, Св. Кирило Јерусалимски започиње своју прву мистагошку катихезу: „Пошто знам да вид много боље уверава од слуха, стрпљиво сам чекао време, како бих вас кроз лично искуство нашао много спремнијима за слушање проповеданог …“
** Епископ Игнатије, Сећање на будућност, Београд, 1995, стр 132.