- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Протојереј Милорад Милошевић
Литијска богослужења и народне светиње: записи
Један од најлепших и најпоштованијих народних обичаја, израз наше племените Православне вере, јесу народне литије, дивна особина православног духа нашег побожног света, очуване у обичајима сеоских и градских заветина, и практиковане од најстаријих дана Историје Српске Православне Цркве.
Хришћанство је у наше крајеве дошло благодарећи мисионарском раду словенских апостола Кирила и Методија, а главна организација и црквеног и духовног живота са правом се везује за мисионарски државотворни и просветни рад родоначелника наше народне културе и просвете првог Српског Архиепископа Светога Саве и његовог родитеља Стевана Немање, у монаштву нареченога: Монаха Симеона. Историчари наше цркве, културе и просвете, са правом све почетке нашег народног живота везују за рад великога Оца и Његовог Сина, још већег прегаоца, духовника, мислиоца и подвижника. За утврђивање Православља, за његово спровођење у живот, за његове чврсте и неразориве темеље, за његову животворност, за његову непролазну лепоту, и коначно за његову судбину кроз векове и отпорност према спољним и унутрашњим непријатељима Свети Отац и Син имају изванредне и превасходне заслуге.
Темеље Православљу у Србији Свети Сава је зналачки и мудро изводио. Као ретко ко, познавао је душу свога народа, и опрезно и систематски уводио је Православље, а понекад и некој наслеђеној особини, коју је тешко било искоренити давао хришћанско православно обележје. На тај начин и на томе основу настао је култ наше домаће славе, најлепше особине нашег народног бића, породичног заштитника и молитвеника пред лицем Божијим, а и очуваних многих прехришћанских елемената: Бадњак, обичаји о празнику Божића, Богојављења, Ивандан и сл. који су са новом вером добили и попримили нова значења и нове вредности. (Др. Веселин Чајкановић: О Српском Врховном Богу, издање Српске академије наука, Београд 1941. год. стр. 1516).
Подизањем бројних манастира, школа и болница поред њих, почиње нови период у верском, духовном и културном животу нашег народа. Осетило се то одмах. У крајевима где њих није било, Свети Сава је постављао Крстове, око којих се народ окупљао, а свештеници вршили чинодејства и богослужења. У овом поступку ваља тражити и настанак једне друге светиње посебно поштоване, уважаване и неговане у нашем народу: ЗАПИСА.
Они се налазе у сваком делу сеоских и градских атара. То су обично родна дрвета, на којима се уреже крст, и код кога се у одређено време сваке године врши литијска молитва. Засађивањем записа, њиховом одржавању, поштовању, и љубављу према природи и шумама, Срби испољавају једну праисконску атавистичку оданост, коју су њихови далеки преци донели још из прадомовине, колевке непрегледних шума и горостасних дрвета, вековима чувану и са ревношћу одржавану у народној души. (Марја Вођевичевна: ДЕВАЈТИС, роман у издању Просвете Београд, 1955.г).
Значај и вредност записа, као сакралних објеката и културних простора, снажно је порастао за доба туђинске владавине у нашој отаџбини. Далеко од очију непријатеља, по скровитим увалама и дубравама, свештеници су православној пастиви обављали све потребне свештенорадње: крштавали, венчавали, причешћивали и Богу се молили. Отуда и њихов значај и велики углед у души и православном схватању нашег народа. Уништење записа, њихово обесвећење, народ сматра тешким и неопростивим грехом, који никад не остаје без казне. У народном памћењу, у православној традицији има доста случајева у којима се препознаје Правда и Рука Господња, која је стигла оскрнавитеља и уништитеља.
Уочи литија у насељу се врши вечерња молитва у присуству верника, а централни запис, обично у средини насеља, свечано се окити и украси. Код њега, а по завршетку свечаног хода литије, пререже се славски колач, и том приликом се бира домаћин за идућу годину, чија се обавеза састоји у томе да за наредну годину спреми све што је потребно за литију.
У наше време организују се литије врло свечано, и том приликом певају се и лепе песме из Духовне лире.
Нико тако не осећа присуство Божије у своме животу и раду као наш сеоски живаљ. И нико опет не уме да буде захвалан Богу за све од Њега прими као наш пољопривредник. Душа нашег православног верника окренута је Извору Живота, свакога добра и благостања и уме искрено да буде захвална и благодарна.
Литије се обављају у нашем народу одмах иза Празника Спаситељева Васкрсења. Најчешће око Празника Педесетнице Духова. Оне се са љубављу припремају, дочекују, организују и спроводе. Свако село, град или засеок имају, по правилу, свој литијски дан. После Свете Литургије у Цркви, верници (обично млађи свет), са свештеницима у беспрекорном реду и побожно, са барјацима, крстовима и иконама обилазе записе. По доласку на запис, литија га три пута обиђе, окити струковима младог кукуруза и влатима пшенице а свештеник чита за то одређену молитву из Требника: ЧИН ЛИТИЈЕ ИЛИ КРСНОГА ХОДА У ПОЉА...
Свештеник се моли: да земља донесе плод свој;
Да Господ благослови пашњаке и винограде;
Да усеве очува од сваке штете;
Да пошаље усевима кишу у потребно време;
Да болне исцели, да здраве оснажи;
Да у људе усади љубав и слогу, и истину вере узвиси;
Да да опроштај покајницима;
Старе охрабри, младе уразуми;
Да лажна учења, расколе отклони.
Молитву завршава прозбом: Да нас Господ сачува и огради силом Свога Светога Крста и заштити молитвама Своје Свете Мајке.
За време док свештеник чита молитву, један од верника обнавља крст на запису, кога свештеник по завршетку молитве прелије светом водом и вином. Онда кропи поља уз молитву: „Посети Господе земљу, напој је и обогати, и умножи жита њена...“
У намери да уништи и искорени сваки верски осећај у души нашег православног света, безбожничко тоталитаристичко безумље и једноумље, свирепо се окомило на овај лепи верски обичај. Власт је литије свим законима забрањивала, затварала учеснике и кажњавала свештенике који би се усудили да са народом пођу. Али, обичај се ипак није заборавио. Домаћини су сами обилазили записе, обрезивали их и преливали вином, молили се Господу и очекивали боље дане. У души су својој носили народну истину исковану у најтежим данима: „Не очајавај никад када Правда плаче, зло и кад победи никад није јаче...“ „Има победа које значе пропаст и крај победника.“ Увек је било „тешко противу бодила праћати се“ ...