- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Драган Илић
Промоција књиге „Сећање на будућност“ епископа Игнатија у Пожаревцу
Излазак из штампе књиге „Сећање на будућност“ Његовог Преосвештенства Еписокпа браничевског Игнатија изазвао је не само велику радост верујућих људи Епархије браничевске, већ и велико интересовање уопште на нашим просторима. Тако је препуна мала сала Дома културе у Пожаревцу, тог 24. марта 1995. године, када је књига промовисана, била у потпуности очекивана, делом због овога а делом и због угледних гостију из Београда: г-дина Слободана Ракитића и ђакона г-дина Др. Радована Биговића, који су својим присуством и беседама увеличали овај скуп.
Такође, подмлађени Црквени хор „БРАНИЧЕВО“, предвођен г-ђом Зорицом Јовановић, отворивши и затворивши скуп, својим сјајним певачким умећем, допринео је да овај догађај буде запамћен као нешто много више од обичне промоције једне књиге. За пријатну атмосферу у целини побринули су се и радници Дома културе на челу са г-дином Драгијем Ивићем, који је читав разговор током вечери успешно водио.
На самом почетку, одмах након уводне речи г-дина Ивића, окупљенима се обратио Слободан Ракитић, председник Удружења књижевника Србије, истакавши да се и поред многобројних искустава учествовања на промоцијама књига, овога пута налази у посебној ситуацији јер треба да говори о једном заиста специфичном и изузетном делу по својој вредности и надахнутости. Он је потом у својој беседи о књизи указао пре свега на све проблеме којима се владика Игнатије у свом делу бави као и на начине на које их разрешава. Тиме се заправо само још једном показало где владичина мисао има своје изворе и темеље. Они се сасвим очигледно налазе у светоотачкој мисли, посебно светомаксимовској али и нашој светосавској, схваћеној онако како је светитељска мисао увек и схватана као дар љубави Божије, благо читавог света, дакле као мисао свеправославна. Управо с тога, Еп. Игнатију је и могуће, како је наглашено овом приликом, да својим делом али и пре свега животом, сведочи свету светосавље али као оно које превазилази уско националне оквире и постаје заиста битно за спас читавог света.
О владичиној личности и делу говорио је затим ђакон г-дин Радован Биговић, доцент Богословског факултета у Београду. Он је том приликом истакао да је у данашње време, када је читава цивилизацијска мисао у великој кризи, а тиме и сама теологија, заправо веома мало таквих теолога који могу јасно дати одговоре на нека од кључних животних питања. За разлику од неких ранијих теолога који су се бавили више чини се питањима човека уопште, владика Игнатије је могао, бавећи се питањима и проблемима везаним за конкретног човека нашег доба, да да одговоре од пресудне важности за живот Цркве и живот читавог света. Питања идентитета Цркве, човекове слободе, човековог односа према Богу, код њега нису академска нити само теолошка питања већ питања „живота и смрти“, како сам владика воли често да каже, истакао је у својој беседи о књизи Радован Биговић.
И коначно, на самом крају скупа, окупљенима се обратио и сам аутор, објашњавајући наслов књиге у контексту тога шта „сећање на будућност“ може значити уопште за Цркву и читави свет:
„Израз „сећање“ у садашњем и не само садашњем схватању, опредељен је искључиво карактером прошлости, тако да се по себи подразумева да се можемо сећати једино нечега што се већ догодило. Уз то сећање је неминовно везано за умну категорију људске делатности, јер ако се нешто већ догодило у њему можемо учествовати само мишљу - сећањем... У Црквеном искуству међутим, израз „сећање“ треба видети пре свега као искуствену, литургијско-богослужбену категорију, а не само као нешто везано за људски ум... Тако ми у Литургији Св. Јована Златоустог имамо молитву у којој се каже: „сећајући се крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса и с десне стране седења као и другог и славног доласка...“ у којој се будући догађај „другог и славног доласка“ ставља у потпуно исту раван са догађајима који су се већ збили. Дакле, сећање на овај литургијски начин може бити и сећање на будућност а не само сећање на прошлост. С тога слободно можемо рећи да је целокупна Црквена историја управо „сећање на будућност“, јер ако је, по речима Св. Максима Исповедника, Стари Завет сенка, Нови Завет икона а будући век истина, онда и историја и живот Цркве сада и овде не могу бити ништа друго до СЕЋАЊЕ НА БУДУЋНОСТ.“
Захваљујући се присутнима, владика Игнатије је још рекао да оваквим поимањем света, за нас Православне, историја и сваки догађај у њој не постаје нешто безвредно, нешто што треба одмах заборавити као пролазно а самим тим и неважно, него све има свој значај за коначни догађај Спасења. Управо то, што ми стога никако не можемо бити равнодушни на оно све што се у свету догађа и шта ће се са њим даље збити, разлог је, по владичиним речима, што многи данас у свету, али на жалост и код нас, не могу схватити ни борбу нашег народа у овом тренутку за голи опстанак и потврду сопственог идентитета као нешто важно, него на то гледају често као на пуко лудило безумника. Управо захваљујући таквом схватању догађаја у историји, и овај скуп има своје место у њој и као такав је, по речима Еп. Игнатија, можда и значајнији од саме књиге због које смо се тога дана скупили.