- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Драган Илић
Сретање са Владиком херцеговачким
Дани Св. Трифуна и Сретења Господњег заиста су били дани празника за народ Епархије браничевске! Тих дана је наиме, народ поново имао могућност живог, непосредног сусрета, Сретења са једним драгим гостом. И поред многих обавеза и брига везаних за помоћ свом народу који данас страда услед овог несретног рата, Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски Г Атанасије нашао је могућности и времена да посети и нашу Епархију. Тако је још једном, непосредно и лично посведочио сву љубав народа своје многострадалне Херцеговине према браћи у Србији, коју очигледно границе ма какве биле не могу пореметити, али и захвалност тог народа за помоћ пружену му сада, у тешким данима, која се не заборавља.
Наиме, народ Епархије браничевске је, из љубави своје према страдалној браћи, а од свога сувишка, успео да у протеклом периоду у Цркви сакупи и пошаље у Босну и Херцеговину негде око 240 тона помоћи у храни (само око 150 тона брашна, 3 тоне масти, 5.000 јаја и друго) али и одећи, лековима и новцу (последња од таквих пошиљки упућена је управо пред Ускрс, како би се тиме зарадовала Васкрсу Господњем и наша браћа данас, на несрећу, у великим неприликама). Народ Босне и Херцеговине овакву љубав и благодарност не заборавља и зато је владика Атанасије и стигао, да посведочи ту љубав, захвалност али и јединство једног истог народа са различитих територија, пре свега кроз и у Св. Литургији коју ће служити на празник Сретења.
Тако је у поподневним часовима, на дан Св. Трифуна (1/14. фебруар), народ окупљен у порти Саборне цркве у Пожаревцу дочекао радосно госта из Херцеговине - владику Атанасија, а онда, заједно са њим и домаћином - својим владиком Игнатијем, ушао свечано у цркву где је требало да започне служба. По вековном обичају наше Цркве да увек гост - епископ служи, Велико бденије пред празник Сретења Господњег (Предпразнство Сретења) служио је владика Атанасије уз саслужење Еп. Игнатија и свог свештенства овдашњег.
Након службе, у већ касним вечерњим сатима, народ је заједно са епископима прешао у салу Црквене општине у којој се у топлој атмосфери развио даљи разговор са гостима. Еп. Атанасије се том приликом захвалио окупљеном народу на љубави и помоћу коју пружају напаћеној Херцеговини, наглашавајући притом да је управо и главни разлог његове посете била потреба за изражавањем ове благодарности. Иако се владика живо интересовао за живот и проблеме народа овде, ипак је озбиљност ситуације у Босни и Херцеговини претезала разговор у том правцу. Народ се питањима обраћао владики, показујући сво своје живо интересовање за муке и проблеме народа тамо, а владика Атанасије директно и надахнуто одговарао. Говорио је тада народу овде о много чему што тишти и мучи народ Босне и Херцеговине.
Говорио је о страдањима српскога народа, о подмуклом херцеговачком ратишту на коме се гине свакодневно чак и кад је примирје, о тешкоћама које народ муче (глад, гранате, снајперисти, УНПРОФОР који види само српске авионе...) али и о ономе што их највише тишти и боли, а то је када њихова браћа окрећу главу од њих.
Са тугом и болом је говорио и о границама према Републици Српској на којима Милошевићеви граничари задржавају и отежавају пролазак камионима помоћи која стиже српском народу са друге стране Дрине. Хвалио је љубав и захваљивао Богу за помоћ која им ипак стиже од народа братске Грчке али и народа Србије преко Цркве. Управо због свих ових проблема, обавестио је присутни народ и о писму скупштине Републике Српске, на којој је непосредно пред долазак присуствовао и говорио, упућеном председнику Републике Србије са позивом да коначно стане уз српски народ или поднесе оставку.
Причао је и о српским борцима, који су често „јунаци у рату а мангупи у миру“ и њиховом команданту, који је ипак успео да до дана данашњег очува дисциплину и висок морал војске без и једне смртне казне и његовој жељи и нади да до краја рата у таквом руковођењу и командовању и истраје.
Говорећи о плану контакт-групе, на који се Срби са свих страна присиљавају да пристану, Еп. Атанасије је рекао да је сада потпуно јасно да би Срби њиме били проглашени за побуњенике на сопственој територији те тиме постали слободна мета муслиманско-хрватској војсци, правећи паралеле притом са данашњом судбином Курда којима се то већ десило. Они су сада само побуњеници које Турци прогањају и убијају а да нико у светској заједници око тога не прави питање. Изражавајући на крају ипак наду и веру да ће српски народ истрајати, те да Бог сигурно неће дићи руке од народа свог, гост - Епископ Атанасије поздравио је присутне и пожелео им сретан сутрашњи празник.
Сутрадан, са освитом сретењског јутра, народ окупљен у порти Саборне цркве у Пожаревцу, са Епископима Атанасијем и Игнатијем, у литији, певајући радосно празнични сретењски тропар, ушао је у цркву где је убрзо свечано започињало служење Св. Литургије. Својим присуством и служењем Св. Литургије, Епископи Атанасије и Игнатије, са окупљеним свештенством, ђаконима и народом, посведочили су још једном, искуствено и личносно, јединство Цркве као народа Божијег са свих страна, кроз Епископа, у Св. Литургији као икони Будућег Царства Божијег, већ сада и овде на земљи. На Св. Литургији сретењској, Еп. Атанасије се поново обратио многобројном окупљеном народу у Цркви, овога пута речима:
„Драги владико, драга браћо и сестре, Данас славимо велики празник Сретења Господњег, славимо радосни догађај сусрета Неба и земље, непролазног и пролазног, Бога и човека у лицу Господа Исуса Христа.
У Јерусалимском Храму је новорођеног Спаситеља на својим рукама примио свети старац Симеон, који је, добивши обећање Божије да неће умрети док очи његове не виде Спаситеља и Месију, у том часу и захвалио Господу на испуњеном обећању рекавши: „Сада, у миру отпушташ слугу свога Владико по речи Твојој, јер очи моје видеше обећање Твоје...“. Примивши на својим старачким рукама Спаситеља света св. Старац је у свом пророчком виђењу препознао и сву историју која се имала збити са Христом и са свима онима који ће за Њим поћи и зато је рекао Пресветој Богородици, „овај лежи као знак препоречни, знак против уречења, знак против кога ће говорити и против кога ће устајати“, али Га неће моћи надвладати, него ће се на Њему пројавити мисли и жеље срдаца наших. Христос јесте провера срдаца људских, зато је Он данас не само радост него и суд. Многи су се светитељи радовали да изађу пред лице Христово и молили: „Господе, очисти ме, помилуј ме, обнови ме, јер ако изађем неспреман пред лице Твоје, то ће бити најстрашније за мене, ако окренеш лице Твоје од мене“.
Многи данас желе да се сусретну са Христом. У нашем народу то је све више приметно, видљиво и осетљиво. После полувековног ропства под безбожницима тражимо лице Бога живога - и они који Га нису знали и они који Га нису осећали, али су Га предосећали у дубини бића свога. Кад год тражимо нешто велико, добро, трајно, истинито, праведно, човечно, лепо, свето, онда тражимо Лице Божје. Наш народ данас је у томе тражењу. Међутим, одмах прати то буђење и обнављање народа, граја истих оних безбожника који су пре тога забрањивали Христа, прогањали Христа, и у душама деце и у нашем народу у целини. С друге стране, почиње навала непријатеља и лажних хришћана са Запада, као и лажних религија са Истока, те се нашао наш народ данас у позицији коју је рекао Св. Симеон Пресветој Богородици, да јој срце пробада мач, али се пројављују мисли и жеље срдаца наших.
Данас наш народ полаже испит као Св. Симеон у сусрету са Христом. Појављују се мисли и осећања срдаца сваког од нас. Једни журе да побегну, а други журе да се што пре ограде речима, изјавама, одлукама на папиру, те тиме мисле да загуше пројаву мисли и осећања срдаца њихових које Бог зна. Други, истински православни Срби, боре се и за бољег свог боголиког човека, и за бољи лик и светлост у своме народу, да га обасја светлост која обасјава незнабошце и да се пројави на нама слава спасења Господњег, које је Св. Симеон данас у својој похвали Христу изговорио.
На данашњи празник Сретења, где се сусреће небо и земља, Бог и човек, историја и вечност, где се сусреће, како наш народ дивно каже, пролеће и зима, отворимо и ми наша срца за сусрет са Господом. Он је ту, куца на врата свакога, „ево стојим пред вратима и куцам, ко ми отвори, ући ћу и обедоваћу са њим“, говори Господ. Да отворимо бића срца нашега и да их никада не затварамо, е да би се обновило наше старо и овештало, трошно биће и душе и тела, и да би се обрадовало сусрету са Господом, Који нам долази у наручју Пресвете Богородице, да нас све узме у Своје вечно наручје, јер је Он вечно у наручју Бога Оца. Отворите срца ваша, ослушните дубинске мисли, жеље, осећања, предосећања, носталгије, тежње, стремљења срца вашега. Оно је боголико и богочежњиво, истина често затрпано страстима, жељама, прохтевима, амбицијама, предубеђењима. Ослободимо се од њих и излазимо у сусрет Господу, јер нам Он стално долази. Он је Онај Који је дошао, Који је са нама, Који стално долази да буде са нама.
Срећан празник посебно дечици нашој, која славе не само Божић, када је Бог постао мало дете, него и Сретење када је Господ као дете примљен од руку људских да Он људе прими у живот вечни у Царству Небеском. Молите се Богу за ону дечицу која страдају, која су сирочад, која су рањеници, која су избеглице. Има их доста, не само код нас у српским земљама, на југу, на Косову и у западним земљама, него их има и на Кипру, и у Грузији, и на Блиском Истоку и другде. Да знате колико наше деце страда на Западу, када им се ругају, када их у школи исмевају, зато што су Срби, и што су православци, говорећи им да је од нас и Бог окренуо лице и да ће нам судити. Али нека нас то не брине и не поколеба, јер дубинска стремљења, чежње и предосећање срца нашега је да тражимо лице Господа Бога живога и да изађемо пред Њега, па нека нас и суди, јер боље да нас Он суди, него да нас људи суде. Срећан празник и свима осталима који својим даровима помажете наш распети и страдални народ у Српским Крајинама, и нека вам Бог плати радошћу и весељем у животу вечном у Царству Божјем. Амин.“
По завршетку Св. Литургије, као што је и одувек међу православнима био обичај, народ се окупио са епископима и свештенством у сали крај цркве, не растурајући се одмах кућама и настављајући тако још бар за неко време радост након службе Богу, на овај празнични дан. Овом приликом, уз чашу ракије и послужење, на радост свих окупљених, госту - владики Атанасију програм рецитација песама спремили су сами најмлађи чланови наше Цркве као и већ нешто старији ученици школе „Доситеј Обрадовић“ из Пожаревца.
На сваку од дечијих песама, Еп. Атанасије је с љубављу, и непосредно, како то само он уме, одговарао са по једном својом шалом, причом или песмом, међу којима је било оних из Грчке али и оних из „песничке Херцеговине“. О радости овог сусрета најмлађих са љубљеним гостом, Еп. Атанасијем најбоље сведоче речи њих самих.
„Било је лепо и сунчано поподне. Ја сам са мајком кренула у нашу Саборну цркву, да дочекамо Владику Атанасија Јевтића.
Када смо ушле у цркву, вечерња служба је већ почела. Владика још није стигао. Онда је дошао свештеник и објавио долазак великог госта. Сви смо изашли из цркве да га дочекамо. Ја сам стајала испред моје мајке и угледала сам Владику како иде према цркви са великим златним крстом у десној руци. Владика ми је пришао и упитао ме како се зовем, колико имам година и који сам разред. Ја сам брзо одговорила, пољубила сам свети крст и Владику у руку. Владика ме је благословио и ушао у цркву. Ја сам била јако узбуђена и срце ми је убрзано куцало од среће. Када смо сви ушли у цркву служба је настављена. Ја сам све време стајала поред Владике. Осећала сам велику благодат коју од њега добијам и близину самог Исуса Христа који нам је заједно са Владиком дошао. Када се Вечерње завршило Владика Атанасије је заједно са нашим Владиком Игнатијем кренуо у црквену трпезарију. Било је још неколико девојчица. Ми смо драгом госту пожелеле добродошлицу, тако што смо рецитовале разне рецитације. Владика нам је у шали рекао да он има „три и по године“ и да иде у пачију школу. Причао нам је разне приче од којих се мени највише допала „Прича о зецу и два вука“. Напољу је већ пао мрак када смо отишле кући. Када сам легла дуго сам размишљала о свему што ми се догодило.
Сутрадан је освануо велики празник Сретење Господње. Моји родитељи и ја смо се свечано обукли и отишли у цркву. Свету Литургију је служио Владика Атанасије заједно са нашим Владиком Игнатијем и осталим свештеницима наше цркве. После Литургије Владика нас је причестио. Опет смо отишли у црквену трпезарију, где смо се поздравили са Владиком. Предали смо му пакете са школским прибором које смо прикупили у школи за наше вршњаке у Босни. Овај догађај је на мене оставио леп утисак и још више ме је учврстио у веру у Бога.“
Весна М. Крстић III1
ОШ „Доситеј Обрадовић“
И на крају, након свега, Еп. Атанасије се још једном обратио и захвалио народу, честитајући празник и благословивши, и у поподневним часовима напустио Пожаревац враћајући се ужурбано назад својим обавезама.
Са вером у Божију помоћ и надом у истрајност у борби за опстанак и идентитет српског народа Босне и Херцеговине и жељом за нестанак свих блокада, граница и подела између једног истог народа с једне и друге стране Дрине и коначно остваривање јединства, молимо се Господу, заштитнику и човекољупцу, за спасење њихово и наше и жељно ишчекујемо коначно СРЕТЕЊЕ са браћом нашом и њиховим и нашим владиком Атанасијем.