Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Ђакон Златко Матић

Приказ књиге „Стара Црква у Крњеву“ аутора мр Дарка Ивановића

Ваше преосвештенство, часни оци, господо носиоци локалне власти,
браћо и сестре, даме и господо,

Истинито и живо историјско наслеђе многих европских народа, свакако и нашег, несумњиво, чува се у Цркви. У тој ризници живота историја престаје да буде опис прошлости ради самог описа, у том организму љубави повијест није ни приповедање ради поуке, није ни само „учитељица живота“. У сабрању васкрслих, са Првенцем усталих из мртвих, историја, овај пут, препорођена, опрана, преображена и сабрана, долази из будућности и показује се као историја спасења, истинита или црквена историја. Брига за улазак у ту историју, старање за тумачење знакова времена прошлих ради будућих, задатак је нас хришћана, крштених причасника Тела онога који је Алфа и Омега историје, простора и времена.

Ово свето сједињење времена, процес претварања профане историје у вечност, без губитка ње саме, свети преображај наших немуштих покушаја да се изборимо са распарчаним, смртоносним временом и преградама простора, остварује се једино у Цркви, на литургијском сабрању свих времена и свих простора, дешава се у анафори, у уздизању свих и свега и предавању васељене из руку епископа – Христа у вечни загрљај Бога Оца. Зато је Литургија све што имамо док нам Господ не дође, зато је и место где њу, Литургију, служимо, Црква дакле, све што чувамо док у вечност не уђемо. Изградња или, као што је случај са старом богомољом у Крњеву о којој вечерас говоримо, обнова Цркве, обнова је и нови позив у живот свих нас данас, свих који су се у њој некада причешћивали и свих будућих генерација хришћана, које ће то наставити да раде и даље, ако и када томе сви ми, сабрани и призвани допринесемо обнављајући је и обнављајући се.

Један од првих корака обнове, свакако, представља и издавање мале, али садржајне, методолошки заокружене и подстицајне монографије Стара Црква у Крњеву, магистра историје, г. Дарка Ивановића. На око 200 страница, богато илустрована, беспрекорно поткрепљена чињеницама, ова књига је, истовремено, одзив и позив. Одзив је аутора и читавог уређивачког одбора, на челу са свештеником, како то и приличи православном изразу ове благословене идеје, на призив обнове једне Цркве. Монографија је, надаље, и први, надамо се никако не и завршни, одзив многих спонзора који су разумели потребу, која је подвучена у првој реченици књиге, „да се од заборава сачува успомена на једну од најстаријих цркава-брвнара у Србији и укаже на потребу њеног обнављања“. Књига пред нама је истовремено позив упућен свима нама који знамо шта је Црква и колико би пред Богом и пред будућношћу био велики акт обнављања старе, Ђурђеве цркве и предавања тог споменика вечности нашим потомцима. Чини ми се да делимо заједничко мишљење да се Црква најбоље и најбрже обнавља када се у њој служе Литургија, свете тајне и молитвословља. Наш задатак је да Стару Цркву оспособимо за то, да буде простор достојан за службу Божију, а надаље, баш зато што је Црква живи организам, она се може и сама обнављати.

Колико је, пак, Стара Црква достојна дивљења са еклисиолошке, историјске, уметничке, културолошке и националне тачке гледишта, сазнали смо читајући штиво проф. Дарка Ивановића. Верни сведок мукотрпне црквено-народне историје, пратилац својих Крњеваца у рату и миру, верно чекајући Србе ових простора да се врате из сеоба или ратних похода, мирна чуварка скоро 350 имена оних који јој се никад више нису вратили у светом и светлом периоду од 1912-18, или 100-тинак оних који су је напустили од 1941. до 1946, све је то ова света богомоља сабирала и, захваљујући својим домаћинима – свештенослужитељима преображавала из туге у радост, из стрепње у наду, из смрти у васкрсење. У поменутом контексту схватамо и изузетно залагање аутора да педантно попише највећи могући број свештеника и ђакона Старе, а затим и нове Цркве овог села (одељак „Крњевачки свештеници“ од 88–125. стр), као и велики број свештеника и монаха, родом из Крњева, духовне деце Старе Цркве (159–171. стр).

Посебан, невелики, али прилично вредан део књиге, посвећен је Богомољачком покрету и, наравно, првом великом сабору тог покрета на Светог Илију 1920, баш код Старе Цркве у Крњеву. За око 60 година свог постојања на овим просторима, Богомољачки покрет, то посебно истичемо, за разлику од многих других средина, остао је у окриљу Цркве, није се расплинуо, није се протестантизовао, чини нам се, првенствено зато што су се богомољци организовали тако да су им парохијски свештеници, понављам, макар у овим нашим крајевима, бивали и на челу братстава. Ваљда је старина Старе Цркве била довољно упозоравајућа и чврста предањска православна брана аустроугарским новотаријама аутономних братстава, редова или покрета. Зато је, ваљда, одељак посвећен брату Драгом спојница прича о Старој и новој Цркви, изданак прве Цркве уграђен у другу, Цркву Светог Саве, сведок непрекинуте нити светог предања, које се у Цркви, као што рекох на почетку, неупрљано чува и млађима предаје из вечности у вечност.

Управо последња поменута категорија предавања искуства млађима отвара нам још једну, последњу тему, коју бих поменуо вечерас, јер ју је и аутор отворио својим делом, које нас је вечерас сабрало, а то је однос Старе Цркве и старе школе у Крњеву. 1779. године подигнута је прва школска зграда најстарије сеоске школе у Србији, Крњевачке школе. А питање где се та школа налазила, заиста је сувишно. Пре него што је дух јаловог рационализма и неосхоластике допро у наше крајеве, пре постављања лажних дилема типа, вера или знање, наука или теологија, пре него што су логика, техника и етика загосподариле слободом стваралаштва, природно је било да се деца за живот спремају тамо где и њихови учитељи – у Цркви. Наш аутор, проф. Ивановић, потврђује овај наш став, бележећи имена учитеља, уз која, као по правилу, стоји: учитељ тај и тај, учени калуђер, свршени богослов, некада привремено ђакон или свештеник. Зато је најлепши закључак нашег кратког подсећања на овај одељак, управо једна мисао из књиге коју представљамо, на 44. стр, где наш аутор каже: „Свештеници су предавали веронауку у школи, а учитељи су доводили ученике у Цркву и били први за певницом„. Ето како је црквена историја учитељица живота: ето тихе и ненаметљиве поруке наше Старе Цркве свима нама који смо данас у црквеној просвети и, конкретно, у верској настави.

Ваше преосвештенство, драги пријатељи,

Свака Црква, па и Стара Крњевачка, представља простор сусрета Бога и човека, место дијалога љубави Творца и твари возглављене у човеку. Када је Бог разговарао са Мојсијем и открио му Се Светим Именом својим, напоменуо му је да је земља на којој стоји света, освећена славом и присуством Јахвеа. Олтари наших Цркава освећени су крвљу Сина Божијег и зато смо за њих одговорни више него старозаветни праведници за своје скиније и храмове. Ако свако од нас учини за Стару Цркву бар део овога што је већ урадио Дарко Ивановић, пишући и предајући нам ову монографију, Ђурђева Црква ће бити обновљена, а тиме ћемо се и ми сами преобразити и тако бити у могућности да, слично Мојсију, препознамо свога Творца као вечног животодавца, као Онога који јесте, и који ће нам ускоро послати Сина свога, Спаситеља Христа.

Хвала вам на пажњи и љубави!

* Текст представља делимично редигован запис представљања књиге, који је аутор изнео у Крњеву 11. јануара 2007. године.