- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Ђакон Златко Матић
Кључни појмови православног катихизиса
Наставни план и програм православног катихизиса предвиђен је као лично сведочење доживљеног саборног искуства катихете, активног члана своје конкретне, локалне евхаристијске заједнице. Када су представници и носиоци црквене просвете највишег нивоа наше, Српске православне Цркве, подвлачили на многобројним семинарима, да од личности предавача веронауке зависи успех тог нашег благословеног подухвата, првенствено су имали на уму поменути став укорењености вероучитеља у литургијском доживљају Православља и његову „зависност“ од Евхаристије.
Катихета сведочи собом православни поглед на свет као нови начин постојања човека и све твари. Ништа не постоји само по себи или само од себе, већ само у заједници, у односу према другоме. Такав поглед на свет неминовно поставља другог као предуслов живота. Квалитет те заједнице описује се појмовима слободе и љубави, који се, чак, поистовећују.
Пример: дете у мајчиној утроби и скоро месец дана након рођења, до те мере је у заједници са својом мајком, да је, не само физички једно са њом, него и као новорођенче, још увек „не зна“ да није једно са мајком. Љубав чини да су они једно, иако су двоје. На тој основи, основи вечне и неусловљене љубави, Бог постаје човек, (упореди православну христологију и орос Халкидонског васељенског сабора). Због тога је могуће и да човек слободном љубављу постане једно са Богом. Из истог разлога љубав према Богу у нашој вери се поистовећује са љубављу према другоме.
Богословска подлога: православно учење о Богу – Светој Тројици. Наш Бог је један управо зато што је заједница Личности, тј зато што је Љубав. Овде љубав није психолошка – променљива, већ вечна, тј онтолошка категорија. То значи да је прекид заједнице љубави једнак непостојању. У нашем примеру (беба и мајка) то је потпуно јасно.
Заједница Бога и човека остварује се на Светој Литургији. Литургија је заједничко дело, заједничка служба свих чланова Цркве, наш загрљај са Богом који се претвара у вечно јединство у љубави. Она је циљ нашег живота, па је потпуно јасно да је одлазак на Литургију превасходни циљ православне веронауке. Тајна живота – вере, љубави и слободе открива се на Литургији. Тамо сви наши дарови (таленти које смо добили од Бога) постају заједнички, јер их кроз заједничко служење једни другима предајемо (“сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“) и тако постајемо носиоци блага целог света. На тај начин, служећи једни другима својим даровима, служимо Дародавцу, јер управо њему захваљујемо, благодаримо (усред литургијског путовања у вечност, свештеник нас позива: „Заблагодаримо Господу“) Богу Оцу што ћемо вечно живети. На грчком језику*, језику Новог завета и наших отаца и учитеља Цркве, благодарење или захваљивање именује се речју Евхаристија. Поново је јасно да је љубав чланова Цркве подлога литургијског сабрања. Она се поново остварује у слободи, јер се само тако, слободно, може ићи на Литургију.
Пример: након заједничког учествовања на Литургији, анализом се може доћи до закључка да сви нешто доносе на Литургију, сви неким својим даром служе заједници – чтечеви, свећеносци, појци, народ, ђакони, свештеници, владика.
Питање приноса хлеба, вина и воде на Литургији, отвара тему односа човека према природи, целокупној творевини Божијој. Бог Творац воли све што је створио, јер је све створио љубављу, а то значи за вечност. Он природу види, воли и чува кроз човека. Доказ томе је опис стварања човека на крају и власт дата Адаму да свему створеном „надене име“. Природу, своју творевину коју воли, Бог је даровао човеку. Адам је од Бога Оца добио на дар цео свет. Дакле, човек је господар природе, али то у библијском речнику значи свештеник твари. Он са љубављу и захвалношћу (евхаристијски!) брине о природи и приноси је Оцу и пева му: „Твоје (дарове) од Твојих (дарова), Теби приносимо од свих (нас) и за све (што постоји)“. Човек је одговоран за свет, јер свет је велики дом љубави, чији је управник, у име Творца, сам човек. Зато човек у Литургију, у Цркву, у Дом љубави Божије, уноси плодове природе: хлеб, вино, воду, уље, цвеће, воће …, приносећи кроз њих све што нам је Бог подарио. На тај начин смо сви свештенство, царско свештенство, свештеници Цара Славе, Господа Исуса Христа. Поменуте дарове, освећене и унете у вечност, Отац нам враћа, да бисмо се њима причестили, учествовали у животу Свете Тројице.
Пример: учествовање на литургијским свечаностима поводом Врбице, Цвети, Васкрса, Богојављења, Духова, Преображења итд и анализирање различитих приноса дарова природе (врба, јаја, вода, трава, грожђе ...).
Из оваквог искуства заједничког вечног живота човека и све твари у Царству Божијем, које се у највећој могућој мери „најављује“ Литургијом, постаје јасно зашто је апостол Павле рекао да је вера основа свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих, а свети Иринеј Лионски тврдио да се наша вера и учење потврђују Евхаристијом. Коначни циљ, невидљива истина бесмртног живота у Царству Божијем, потврђује се „унапред“ Евхаристијом. Узрок наше вере, пак, јесте Васкрсење Господа Христа. „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша и проповед (веронаука) наша“. Опет је Литургија, Причешће, потврда свих ових речи, јер је сам Христос рекао: „Ко једе тело моје и пије крв моју живеће вечно. Ја ћу га васкрснути у последњи дан“. Вера у васкрсење је основа нашег хришћанског живота, нашег учења, богослужења, бриге за другог (социјална делатност) и проповеди наше (мисионарска активност). Комплетно наше постојање јесте пут ка општем васкрсењу и вечном јединству са Оцем кроз Сина у Духу Светоме.
Пример: пошто сви наши лични љубавни односи теже да буду вечни, прекид заједнице схватамо као трагедију, а васпостављање љубавних односа, слободан повратак у заједницу, као повратак у живот. Узети пример растанка због дугог путовања, радост при новом сусрету и предокус вечне радости у случају састанка за који Бог васкрсењем Сина свога, гарантује да ће бити састанак без растанка!
До тренутка другог Христовог доласка и васкрсења свих, Црква остаје кроз Литургију, икона будућег Царства Божијег. Она је, другим речима, Тајна Христова, и као Евхаристија јединствена Света Тајна, знак Царства Божијег у историји. Све друге свете Тајне (схоластички конципирани приручници катихизиса броје их седам, што је јако опасно јер је у том случају Литургија једна од седам, а не једна Тајна Бога са људима) воде ка Литургији као средства ка своме циљу, ка савршенству бесмртног живота. Све Тајне упућују на Литургију, а она показује шта ће бити са људима и природом на крају историје. Зато је простор Литургије првенствени простор стицања благодати Духа Светога. Сви благодатни дарови, пак, дају нам се ради нашег остварења као личности у заједници Духа Светога са циљем да у другоме видимо Христа и волимо га у векове векова.
Пример: након заједничког присуства Крштењу и Миропомазању, уверити се да се новокрштени причешћују на Светој Литургији. Слично је и са Тајном брака у склопу Литургије. Уколико се ове Тајне обављају ван Литургије, анализирати са ученицима у виду дискусије речи службе Крштења, којима се каже: „Ти си Боже, благоизволео да поново родиш водом и Духом свога слугу новопросвећеног … даруј му и причешће светог Тела и часне Крви Христа Твога„.
Пример: анализирати речи са Миропомазања „печат дара Духа Светога“ и повезати их са литургијским возгласом: „Благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буду са свима вама“. Новокрштени добија печат дара Духа да би ушао у заједницу Цркве и причешћивао се са другима, а благодат и заједница се поистовећују. Овиме се може поткрепити тврдња да је подвиг ван Цркве промашај (дијета уместо поста), али и у оквирима Цркве, ако се не запечати причешћем (пост има смисла само ако се онај који пости и причести).
Православна веронаука замишљена је као изразита литургијска катихеза, као увођење у Цркву, а не као информисање младих индивидуа о дефиницијама вере и кљукање апстрактним појмовима. Православни пример катихеза у виду предкрштењских и послекрштењских – мистагошких (тајноводствених) имамо у делима наших светих отаца (Кирило Јерусалимски, Јован Златоусти, Амвросије Милански). Актуелни план и програм верске наставе обавезује предавача да указује на литургијско искуство будућег Царства и на циљ да ми и сва твар прерастемо у космичку Литургију Царства небеског.
То треба пренети ученицима, „све остало ће нам се додати“.
* Не треба се плашити „страних“ речи и израза. Математика, биологија, физика и стотине других, одомаћених речи, такође су грчког порекла. Литургија, eвхаристија, епископ, ђакон, амин и мноштво других богословских израза, нису само технички термини, него речи које изражавају најдубљи смисао наше вере, које се не преводе ни у једном језику. Њима се живи, а затим се искуствено тумаче.