- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Свештеник Недељко Ристановић
Светосавска беседа
Ваше преосвештенство, владико Игнатије, часни оци, драга браћо и сестре.
Рећи, а не остати недоречен, слушати, знати, а притом и делатно веровати, бити и остати слободан, а не зависан, већ храбар у истини, нешто је што човек сам, ма коликих способности био, не може досегнути. Човек је биће зависно од свега и свачега, биће које тежи независности, али са присутним страхом од те независности. Слобода, пак, као образ Божији у човеку, може да носи извесне тешкоће, а у најмању руку и трагичност, уколико се злоупотреби. Можда злоупотреба овог дара настаје као стање у свести (толико више наглашаване од савести) или подсвести човековој, од величине овог дара Божијег. Човек жели да буде слободан, а истовремено се плаши слободе (поготовo ако је она лишена смисла и садржаја), због одговорности коју она носи.
Нажалост, не можемо да не кажемо да је данас све више приметно одбацивање одговорности, и њено свођење на морал, тумачен као психолошка, а не онтолошка категорија. Човек, што више спознаје слободу, не само са теоријског, већ и са емпиријског аспекта, тим пре бива мање слободан. Односно, кроз испуњавање Божијих заповести, човек постаје истински слободан, долазећи тако до чињенице о условљености своје слободе у односу на Бога, који је слободан у апсолутном смислу. Условљеност и апсолутност могу бити безначајне и вербализоване конструкције, али и пут ка схватању феномена зла, једино објашњивог у категорији меоничког. Зло је не остварити заједницу са Богом, али не било коју заједницу. Хришћанство се не пројављује на емотивном, психолошком или апстрактном нивоу, већ, пре свега, на нивоу опитне онтологије, тј. евхаристијског синаксиса. Само је ту, у контексту литургијског сабрања, разрешен свераздирући проблем читавог човечанства – а то је смрт. Не може смртно и створено постати бесмртно без литургијске заједнице са бесмртним и нествореним. Мада данашња култура танатофобичности избегава и да говори о проблему смрти и болести, до те мере да то прети да постане, ако већ и није, акутно стање.
Истина о целовитој ипостаси верних није и не може бити утемељена на биолошком индивидуализму, већ у Цркви, као телу Христовом. У Цркви се живот хришћана не своди на самодовољност и очување психосоматских функција, већ на заједницу и сједињење човека са Богом и ближњим. Црпећи и базирајући свој идентитет на заједници и послушности вољи Очевој, Христос је своју човечанску природу узвео до одрицања од егоцентризма, а њено постојање засновао и утемељио у једино исправним и остваривим оквирима слободе, љубави и послушности Богу. Сходно томе, створена природа постоји на начин нестворени, и у томе се огледа суштинско обележје превладавања смрти. Направићу кратак излет, спомињући пример једне маркизе у Паризу која је купујући томове светих отаца на грчком и латинском, била упитана за разлог куповине књига, вероватно уз алузију на њену неспремност и недостатак времена да све прочита. Њен одговор, потреба и чежња за упознавањем са одређеним светитељем, иако маркиза вероватно није православне вере, свакако одражава православни став о потреби сједињења са Христом и светима на евхаристијској заједници, сад и овде, макар и кроз читање. Дружење ће, како је она изјавила, бити настављено и остварено у Царству Божијем. Па, зар нам то не говори о потврди скривеног хоморелигиосуса у сваком човеку, као архетипског садржаја колективно несвесног, по савременим психолошким теоријама, а, пре свега, да су светитељи сведоци есхатолошке стварности и житељи Царства Небеског, оприсутњеног у историји на Светој Евхаристији.
Такав сведок и житељ био је „санаследник апостолског престола, и први међу свима“, како вели Доментијан за Светога Саву. Царство Божије за Светог Саву постаје иманентна својина, само уколико човек прихвати ову стварност сад и овде, у историји, у Цркви, на вечери љубави. То значи живети у времену и простору, непотчињен начину постојања послепадне природе. То је порука овог дивног угодника Божијег о вери која кроз љубав дела подразумева, пре свега јединство и неодвојивост ортодоксије и ортопраксије. Не може и не сме постојати дисбаланс између онога што човек јесте, чини, мисли и осећа. Али, то не може на силу, неопходно је да се љубав усели у човека, да човек прими „љубав истине“ (1. Сол. 2, 10) путем светог причешћа, као врхунца метафизичке будности. Само тада ово знање постаје сазнање о љубави као односу, а не као сентименту, и само тада прилазимо сваком човеку, као икони Христовој. Односно, ради се о нашој неопходности да постојимо на тројични начин, а то остварујемо само онда када волимо и када смо вољени, што је омогућено Евхаристијом, где се чин једења Тела Христовог и пијења Његове Крви, преображава у својеврсно одрицање човека од окова тварног и јединства са нетварним, у динамику слободе у љубави, и љубави у слободи Царства Божијег. Јер, на Светој Евхаристији, а то је Свети Сава знао и творио, човек доживљава и осећа заједницу са ближњим и Богом као сусрет, који постаје радост узајамног односа. Ова литургијска радост постаје реална и приступачна свим хришћанима, јер кроз њу Бог „даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме месту“ (2. Кор. 3, 14). Стога ми се чини примереним ово излагање завршити кратким цитирањем његове Беседе о правој вери, која је била и остала до дана данашњег својеврсно огледало, у коме ће се огледати наша вера или невера. „Браћо и пријатељи и Оци, чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша, да чујете божанске заповести. И чувши ове свете речи, ставите их браћо у ваша срца, и у савести душа ваших, и пред очи ума вашег, и разумите их“.
* Беседу је аутор изговорио на свечаној светосавској академији одржаној у великој сали Дома омладине у Пожаревцу 26. јануара 2007. године.