- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Ђакон Златко Матић
Представљање Епархије браничевске у Београду
Љубављу и хришћанском добротом челника галерије Прогрес, као и наших пријатеља из Хришћанског културног центра, 10. маја 2007. године у Београду уприличили смо вече са идејом да свима заинтересованима представимо како ка Царству будућег века корача једна помесна Црква, Епархија пожаревачко – браничевска наше, Православне српске Цркве. Последњих 13 година наш знак распознавања постао је процес васкрсавања литургијског живота, повратак верних Чаши Причешћа. Сви смо на томе радили, почевши од иницијатора, епископа Игнатија, и ненаметљиво, онако, успут, то смо и бележили. Чланови других локалних Цркава то су приметили и тако се развио дијалог, честа окупљања, саслуживања, симпосиони. О томе смо нешто више те вечери рекли, представљајући хор и издаваштво наше епархије. Акценат смо ставили на промоцију Споменице, обраћајући се уваженим гостима на следећи начин:
Преосвећени владико, часни оци, даме и господо, уважени пријатељи,
Радостан сам што вашем интересовању, пажњи и љубави могу понудити неколико својих речи и размишљања која се тичу књиге која је пред нама, Споменице посвећене десетогодишњици живота једне локалне Цркве, епархије браничевске.
Представљајући ту књигу, ми представљамо круну досадашњег издаваштва Браничевске епархије, које је, ипак, свима постало познато путем нашег часописа Саборност.
Православна реч о Цркви, православна еклисиологија, почива на два основна става: 1. истиче локалну Цркву која је у евхаристијском општењу са другим Црквама, као пројаву једне, свете, саборне и апостолске Цркве, и 2. подвлачи место и службу локалног епископа, као центра јединства локалне Цркве и као њеног представника, портпарола, уста те Цркве, персонификацију, на сабору свих епископа. Оба поменута става постоје да би се очувало и изразило јединство Цркве.
Књигу коју вечерас представљамо замислили смо као скроман допринос развоју јединства Цркве, као покушај да се прикаже живот једне епархије у контексту живота целе Цркве на путу ка Царству Божијем. Нит која је све повезивала сагласна је поменутим постулатима православне теологије и зато је Споменица истовремено посвећена и Браничевској Цркви и њеном предстојатељу, епископу Игнатију.
Полазни догађај, свакако је била прослава јубилеја епархије и епископа, прослава десетогодишњице епископске службе владике Игнатија, обележене међународним богословским Симпосионом од 24-27. септембра 2004. године у Пожаревцу. Како тада, тако и приликом уређивања Споменице, идеја водиља нам је била следећа: „Један епископ, управо као и Онај кога он иконизује, јесте саборна личност и не постоји без своје епархије, сам за себе, као што ни Христос не постоји без свога светога Тела, Цркве“. Први део Споменице зато и доноси преглед дешавања током симпосиона и сва предавања која су тада одржана. Тако нам је прј-ставрофор др Радомир Милошевић, предавањем на тему „Владика Игнатије – 10 година на трону браничевских епископа“, понудио детаљан историјски пресек деловања епископа на скоро свим пољима рада. Навешћу само неке поднаслове његовог текста: „реорганизација епархије“, „слава епархије“, „епископски двор“, „епархијски часописи и издаваштво“, „литургијски живот“, „саборни живот епархије“, „академије и симпосиони“, „јубилеји“, „предавања у и изван епархије и у иностранству“, „гостовања епископа и посете по задатку СПЦ“, „рад на црквеној просвети и на књижевном пољу“ итд. Следеће предавање одржано 2004. на симпосиону, представљено је у Споменици текстом: Ставрос Јагазоглу „Отуђеност етоса од вере“. Покушај да се на једном конкретном делу њиве Господње, у Браничевској епархији, васпостави пољуљана сагласност исправног литургијског служења и етоса нашег православног народа, препознатљива је специфична одлика активности епископа браничевског и његовог свештенства и народа од 1994. до данашњих дана. Управо о томе је говорио др Јагазоглу у свом надахнутом предавању. Митрополит пергамски Јован (Зизиулас) је говорио на тему „Место и улога епископа у Светој Евхаристији“, чиме је пожелео да, како сам каже, „захвали владици Игнатију што све теоријске поставке те теме спроводи у животу Цркве, што је данас права реткост чак и међу православним епископима“. Напомињемо да се поменута предавања по први пут објављују у овој Споменици и да се, за сада, само у њој и могу наћи.
Овај први део књиге представља, дакле, нашу реч о епископу и његовој епархији. У другом делу Споменице читамо речи епископа Игнатија о нама, о Цркви Божијој и о проблемима који стоје пред Црквом на путу њеног пуног преображења у Царство Божије. Пратимо главне богословске радове владике Игнатија, почев од његове докторске дисертације, чији резиме доносимо на три језика (грчком, енглеском и српском), а настављамо нудећи читаоцима још три његове студије (две од њих су већ објављене, али су овде исправљене и допуњене, то су „Православље као лек против смрти“ и „Литургијом се гради Царство небеско“; док је трећа нова, по први пут се објављује у Споменици и носи назив „За један другачији начин живота“, свакако једна од најобимнијих и најважнијих студија владике Игнатија на тему односа онтологије и етике).
Као уредник ове књиге, нисам могао да прескочим и да не објавим један од најважнијих интервјуа богословског карактера у последњих 20-ак година. Ради се о веома познатом разговору нашег владике са уредништвом часописа Искон из 1997. године са индикативним насловом „Повратак у Литургију“. Тај интервју никога ко се бави теологијом није оставио равнодушним. Тако је већ десет година, најмање.
Слично је и са беседама владике браничевског. Понудили смо само две, али, поново, надамо се, довољно символичне: на Благовести и на Велики Петак.
Текстуални део књиге привели смо крају нудећи читаоцима једну синтетичку биографију радова владике Игнатија (десетак књига, преко 40 чланака и десетак разговора), као позив на даљи дијалог са њим, као литургом, теологом и мислиоцем.
Елементе тог позива на дијалог расули смо на различите начине по свим страницама Споменице. У виду два примера скрећемо вам пажњу на избор илустрација, као и пратећих цитата на готово свим страницама књиге. Ни избор икона, фотографија, ни избор из јеванђелског и светоотачког опуса нису били случајни. Пажљиво око читаоца мораће да примети извесну идеју правдања и потврђивања сваке изнете мисли илустрацијом или пригодним цитатом. Тако су сви текстови других аутора, који говоре о нашој епархији и владици Игнатију, пропраћени адекватним илустрацијама литургијског или светотајинског садржаја. Пред нама дефилују личности из црквеног, али и политичког, јавног, уметничког и културног живота са свих крајева наше планете. Сећамо се сусрета са патријарсима православних Цркава, са представницима римокатолика и монофизита, ту су и Јасер Арафат и Радован Караџић, чланови краљевских породица, са нама су и Бећковић и Павић, вадимо из заборава сусрете са највећим богословима данашњице, али и са студентима, ученицима, верним народом најзабаченијих места Браничева, до којих смо једва стизали џиповима, са свештенством и монаштвом сваког кутка епархије... Надаље, свака дволисница тог дела књиге (где, понављам, други говоре о нама) обогаћена је по једним цитатом из богословског опуса нашег владике.
Исти принцип, али другачији систем избора илустрација и цитата, прати и други део Споменице, где се, подсећам, налазе текстови нашег епископа који под лупу предања постављају садашњи начин живота и ван Цркве, али и у њој самој. Готово све основне мисли које владика износу у изабраним текстовима желели смо да поткрепимо, и тиме позовемо све читаоце на дубљи дијалог, цитатима Светог Писма или светих Отаца Цркве. Речи резимеа докторског рада Добривоја Мидића, као почетак његовог одговорног богословствовања, освежили смо цитирајући слова једног Богослова – светог Григорија, из његове Беседе на Пасху. Рад владике браничевског о православљу као леку против смрти испреплетан је христолошким химнама Богоносца чије име носи и сам аутор текстова, а за потврђивање искуства да се Литургијом гради Царство Божије, послужили смо се Мистагогијом светог оца који је превасходни учитељ живота и мисли епископа Игнатија, светог Максима Исповедника. Поменуте текстове у радост будућег века уносе и иконе светитеља православља (представљени су свети Игнатије, Максим, Сава српски, литурзи олтарских апсида). Текст којим се продубљује започета анализа односа онтологије и етике, „За један другачији начин живота“, илустрован је иконама Спаситеља Христа, „Онога који јесте“ и који је извор бића, а прате га цитати Новог Завета који уништавају мртву логику и морализам које је Христос укинуо, а који прете да се врате под окриље Цркве. Када је, чак, у питању и поменути интервју о повратку Литургији, нисмо оставили читаоце без пропратног текста, који је, чини нам се, најотворенији и позитивно најпровокативнији позив на дијалог. У том интервјуу владика отворено говори о јелинској философској, наравно, нехришћанској идеји о природној бесмртности душе. Ми смо те ставове зачинили једним цитатом светог Иринеја Лионског, који нас учи да је учење о постојању нечег бесмртног у нама – ђаволско учење! Дијалог је отворен.
Приводимо крају наша размишљања. Књигу заокружује фото-албум, којим смо желели да се подсетимо на многобројна окупљања ради прославе Бога Оца кроз Сина у Духу Светоме и на радост коју чекамо, а коју смо тада предокушали и нескривено показивали.
На самом крају, закључио бих своја размишљања речима, које можете наћи и у Споменици: „Док нам Господ поново не дође, Црква ће га устима својих епископа призивати и верно чекати. Црквена заједница Браничевске епархије благодари Богу Оцу што јој је подарио таквог архијереја као што је владика Игнатије, који испуњава обећање дато у приступној беседи на хиротонији и верно нас сабира тамо где у име свих нас призива Оца да нас пресели „у царство Сина љубави своје“.
Ово су уводне речи Споменице. Желео бих да ове закључне речи вечерас буду увод у вашу анализу књиге, али и свих других издања наше Епархије, која представљамо, јер ничу из истог богословског тла и заливају се истом оном водом живота, коју је Христос обећао Самарјанки и свима нама.
Читајте ова дела љубављу, јер су тако и настала!
Од срца вам хвала на пажњи и љубави!