Часни оци, поштовани домаћине, даме и господо,
Данас смо се сабрали овде око књиге и храма да огласимо почетак Књижевно-духовних сусрета под лепим симболичним именом „Костолачка жишка“.
Сабрали смо се да огрејемо своја срца и осветлимо своје душе и да се узнесемо оном лепотом која ће, како рече Достојевски, спасти свет, а то је - лепота духа! Та лепота је трајнија од нашег бивствовања у овој, од Творца нам датој, доњој Градини, и она нас очовечује дечјим изданом и исконским знаменом.
Рекох, сабрали смо се око књиге и храма, слова и олтара, да огласимо своју Реч и узнесемо свој крст, и да ово наше збориште придружимо оним збориштима као што су: грачаничко Видовданско причешће, ресавско Духовно преображење, рашко Сопоћанско виђење, хомољска Ноћ у Горњаку... и многа друга њима сродна по прослову и мисији.
Сабрали смо се и то ни пре ни после већ на дан Светих писменика Ћирила и Методија, да нам је и од њих благослов за овај чин што доприноси да се Костолац више не спомиње само по дару из утробе матере-Земље, већ и по овом нашем погледу на Светлост, ради обожења и умножења. Та светлост сада нам је потребна више него икад – јер смо већ, како песник рече „у великом расулу“ и у великом згаснућу: сахну нам извори, пусте села, мукну школе...
Узвикнимо: Спаси, Господе! Спаси, Господе, и упиши нас у Живу књигу, јер и ово што данас чинимо је за Живу књигу, која ће сутра већ бити летопис, наша повесница и тапија нашег језика и нашег трага. И то што никне из наших стопа биће нам потомцима зимзелени бокор од слике и звука.
Унесимо га у Предање! Ради тога смо се и окупили овде, данас.