Моје песме леже мртве на папиру.
И камен у виру лепше зна да пева.
Но, поглед из вечности на тренутак овај
нека буде моје тврдо сведочанство.
Наша нада, наше избављење
јесте оно што извесно чека.
Домаћине добри, ове славне гозбе
уседни ме негде макар на крај стола.
Кад се споје кваркови, квазари;
кад интервал више нема значај –
к’о што увек беше у човеку –
заједница многолика биће
кад се страсти све у нама смире.
А све дотле, док се земља врти,
нек’ заиста постоје поделе,
ал’ далеко тамо, далеко од нас.