- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Ђакон Златко Матић
Светосавље данас
Изражавајући захвалност организаторима светосавских дана што су нашли за сходно да ми учине част и позову ме да учествујем у прослави празника светог архиепископа Саве, користим прилику да вас све поздравим и пожелим пуно радости, здравља и духовног напретка у години која је пред нама.
Трибина коју смо управо започели, једна је од оних које носе врло једноставан наслов, а истовремено представљају прави изазов, како слушаоцима, учесницима, тако и самим предавачима. Сви смо свесни старе педагошке истине да нема тежих питања од оних кратких, на први поглед једноставних, а, заправо, врло бритких и захтевних. Управо то је случај са темом Светосавље данас. Одговорити на изазове ове теме, значи, пре свега, дефинисати, поново одредити и представити појам светосавља, али и термин данас, појам савремене цивилизације и места нас, светосаваца, у њој. Да бисмо адекватно одговорили светосавским етосом на изазове савременог света, морамо најпре добро одредити подлогу, суштину, биће цивилизације у којој ми живимо и којој се, као хришћани, обраћамо. Зато ћу вам, драги пријатељи, понудити краћу анализу најпре друге речи из наслова, а затим ћемо покушати да одредимо истиниту поруку светосавља човеку данашњице, који заиста жуди за једном посебном поруком.
У наше дане, више него икада, људски род је опијен великим напретком науке и технике, задивљен је својим бројним проналасцима и уверен у своју апсолутну моћ. Поново смо сви позвани да се својим веком, овим 21-им, гордимо "над свим вековима", као да смо пре 60 миленијума, а не пре само 60 година затворили монструозна врата Дахауа или Аушвица. После страхота Другог светског рата, све области људског духа, филозофија, уметност и богословље, нашле су се пред питањем: Чему уопште више реч, теорија, дијалог и позив на узвишено делање људи? Чему још филозофија, чему уметност и најтеже питање, упућено нама, људима вере и Цркве – која је сврха постојања речи о Богу, богословља?
У претходним вековима, периодима просветитељства и рационализма, јасно је наглашено централно место човека као аутономне индивидуе. Школом формирана индивидуа, требало је да разумом доведе људски род до среће и успеха, а дошли смо до руба провалије. Као реакција на наглашавање човекове окамењене рационалне структуре, филозофска мисао открива данас позиције човековог немира и страха, признаје немоћ, несигурност егзистенције, све до апсурда и ништавила. Жан Пол Сартр целу људску популацију назива "заточеницима". Човек у другоме открива непријатеља, у свету – несрећу и празнину у којој се губи, а у природи – само извор за задовољење свих својих пожуда. У грозничавој борби за опстанак, човек прети да уништи и себе и свет око себе. Након двадесет пет векова и даље актуелно звуче трагичне Софоклове речи: "Проналазач свих путева, човек, само од смрти не налази лека".
Све се у овој цивилизацији може нашминкати. Чак и највећи проблем човеков се може донекле закамуфлирати, али се од њега, ипак, не може побећи. Јер човек може лагати све око себе, само не себе самога. Драги пријатељи, тек од овог тренутка, од момента кад прелазимо на терен борбе за живот, и то за вечни живот, тек када се постави питање на које нико нема одговор, наступа наш покушај да људима свога доба понудимо нову наду у виду вечних понуда Цркве Христове. У тим понудама налази се и одговор на наше вечерашње питање: Шта нам нуди светосавље данас?
Светосавље је хришћанско богословље, живот хришћанске Цркве, нада, вера и етос православља, примењени у околностима постојања Цркве Божије на нашим територијама, на просторима које насељавају Срби и многи други народи са којима делимо исту веру и исту црквено-канонску организацију и поделу. Ово је битна ставка у одређивању обима реалности које собом обухвата појам светосавље. Наиме, није тајна да се светосавље најчешће схвата(ло) као нека национална српска својина, јер је, забога, од вајкада Свети Сава архиепископ српски. На самом почетку се, напротив, провлачи једна нимало безазлена грешка. Инсистирало се на Савином српству и на његовој титули архиепископа српског. То, историјски гледано, једноставно не стоји. Свети Сава је од цариградске, мајке Цркве добио титулу архиепископа српских и приморских земаља! То буквално значи да је он под своје духовно старатељство добио све хришћане који су живели на територији српских и приморских земаља, без обзира на нацију којој су ти људи припадали. Свако свођење светосавља на уске националне оквире, заборављајући све остале народе који живе са нама, представљало би издају изворног светосавског духа. Ми, Срби, који се, са правом, најрадије дичимо светосавским именом, то никада не смемо заборавити. Истински смо светосавци једино тада када све православце својих простора прихватимо као део једног истог великог Тела Христовог – његове свете Цркве. Само тако ће светосавље моћи, према речима нашег владике Игнатија, да превазиђе ускогрудости национализма и да постане "благо целог света".
Сада би, заиста требало да покушамо да идентификујемо то сâмо благо које у својим ризницама неокрњено чува светосавље и наша православна или, што је за нас исто, светосавска Црква. Утврдили смо да се савремени човек налази пред претњом и језом смрти, да се заварава узимањем лажних утешних и телесних и духовних аналгетика, који, као што добро знамо, имају кратко дејство. Искрености ради, нас тренутно занима само једна ствар: да ли је уплашеном човеку данашњице било ко понудио нешто друго осим бледе утехе? Конкретно, шта смо им ми, светосавци и сведоци Христа васкрслог понудили? Шта, дакле, светосавље нуди људима наших простора данас? И како ту истину, за коју тврдимо да је спасоносна, саопштити човеку данашњице?
Треба бити искрен и признати да се и наша, православна, светосавска Црква, као и све остале помесне православне Цркве, уплела у замке утркивања са светом који нас окружује и са његовим понудама човеку. Црква је почела да се раствара у водама света и да се претвара у хуманитарну организацију, у Црвени крст, у институцију верског добротворног старатељства, у друштво за очување националног идентитета, у фонд за очување ћирилице, у психијатријско саветовалиште, у антиратну организацију, у структуру социјалног типа, у политички ангажован ентитет, речју, бавили смо се више свим оним сегментима живота којима се неке институције државе баве боље, организованије и успешније од нас. А оно чиме се једино ми можемо бавити, оно због чега постојимо на овој планети, ми смо запоставили. Сада смо сигурни да се Христове речи, упућене Марти, могу односити и на нас: "Марта, Марта, за много се бринеш и узнемираваш, а само је једно потребно". Уважене даме и господо, одговор на питање шта је то једно што је потребно, које је то благо намењено целом свету, које ми светосавци или православци чувамо, наћи ћемо у следећим речима личности, која је невидљиво присутна са нама још од оне чудесне ноћи када је изабрао пут који води у живот, преко Хиландара и Жиче, до горњег Јерусалима. Овако је одговор на наша питања, сумирао сам Свети Сава:
Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? … Он, наиме, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца, окуси смрт ради нас и пострада, да и ми, вером у њега, окусимо бесмртност, као што рече пророк: Окусите и видите да је добар Господ (…) Зато, чеда моја богољубљена, ми који га волимо, треба да чинимо дела вере у Христу Исусу, Господу нашем, ми који смо примили од њега бесмртну веру, толики дар да не умремо никада. (…) Гледајући, дакле, на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу … у кога се крстисте и поверовасте … и постадосте заједничари добре вере његове и саучесници бесмртности његове.
Да, ово су речи Светог Саве из његове познате Беседе о правој вери или Жичке беседе. Реч која се у ових десетак редова најчешће понавља јесте реч бесмртност! Бесмртност Христова је окосница наше бесмртности и архиепископ Сава, на великом црквено-народном сабору у Жичи, својим епископима, свештеницима, ђаконима, народу, велможама, свима сабранима на Литургији беседи и оставља духовни тестамент овог и будућег века. Идеја овог светог завештања је тако јасна и узвишена у својој једноставности – Христос нам је, својим Васкрсењем, предао дар вечног живота, да бисмо ми тај дар слободно прихватили и преносили даље. Од ове поруке коју нам је Свети Сава оставио нема ни веће, ни директније. А ми се питамо шта пренети деци нашег века као изворну светосавску веру, као истинити православни призив и поклич у веку патње и језе!1
Свети Сава нам је понудио васкрслог Христа, "оног Христа који није дошао ни само због апостола, ни због шачице парохијана", ни само због Срба. Таквог Христа светосавци треба даље да нуде својим савременицима. То је могуће једино ако послушамо Саву и учинимо да "наш ум буде на небесима у гледању" будуће славе Божије, "на красотама рајским, у становима вечним, на ангелским зборовима, у животу онде…", ако будемо као они "који имају живот на небесима и чекају га", свесни да ће нам се све остало додати. Окренутост ка будућности не искључује бригу за садашњост (и томе нас је Свети Сава научио, јер је у Жичи рукополагао свештенике, али и крунисао брата, бринући се, дакле, и за садашњост и за будућност своје пастве), већ само поставља приоритете. "Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а све остало ће вам се додати", говори Господ.
Остаје нам да одговоримо на још једно питање: како и где се то постиже? Где су Савине поруке нама најјасније, где се задобија ум Христов, где су нам небеса најближа? Поново ћемо, уместо да немушто сами мудрујемо мудрошћу овог века, погледати већ наведени одломак из Савине Жичке беседе. Окушање бесмртности, оно најважније, оно једино што је потребно, повезује се са речима псалмопевца: "Окусите и видите да је добар Господ". Ове стихове Свети Сава није случајно употребио у контексту проповеди о вечном животу. Једноставно, читава беседа је до те мере заокружена, данашњим речником говорећи, толико је методолошки перфектна, да ни избор библијских цитата није могао бити случајан. Шта је Свети Сава хтео да нам каже, када је реч о животу будућег века повезао са окушањем хране и пића бесмртности? Православна свест не може, а да у овим речима не чује призвук позивања на свету Литургију, на свету Евхаристију и на само Причешће. Као да нам свети каже: "Окусите од Тела и Крви Христове и видећете да је благ Господ и да нас све води у живот вечни". Окусити причешће значи, према овим Савиним речима, не окусити смрти. То је Савина порука са Спасовданског сабора у Жичи, 1221. године. На великом црквено-државном сабору, који је трасирао пут наше Цркве, али и наше државе, Свети Сава је подучавао све присутне, а посебно новорукоположене епископе, у чему је суштина хришћанског живота и чему треба посветити овај, ради будућег живота. Одатле су нови архијереји кренули у своје епархије, све до мора, и томе су учили поверену им паству. Из Жиче је почело да цвета цвеће, које ми зовемо светосављем. Миомирис светосавља постао је саставни део нашег црквеног бића и том мирису није могао наудити ни срамни период протеривања Светог Саве из наших државних институција, пре свега, из школа. Из срца нам нико никада није могао отети ни Саву, ни Цркву, јер је камен темељац нашег светосавља, заправо, онај који је светим учинио принца Растка, а тај је сам Христос, наш Спаситељ.
Даме и господо, браћо и сестре, покушао сам вечерас да вам понудим нешто другачију причу о Светом Сави него што се обично ради. Желео сам да оставимо по страни приче о њему, као великом државнику, мудром дипломати, просветитељу, лекару, научнику, писцу, каноничару, сматрајући да Свети Сава све то јесте, али да вам о свему томе могу говорити и историчари, политичари, научници, књижевници, правници. У својству свештенослужитеља, али и православног теолога, покушао сам да вас упутим у суштину Савиног дела, у призив на светост, на јединство са Христом кроз Причешће, јер је, као што сте чули, то била централна порука Савине најважније беседе. Да бих вам потврдио до које мере је светосавље благо целога света, зато што је светосавље, заправо, неискривљена јеванђелска порука, навешћу вам како један руски богослов прошлог века подстиче хришћане на мисију и сведочење Христа. Треба, каже Павел Евдокимов, "Примити Христа, 'пити' га и 'јести', и затим изићи у свет као живо тајинство, као Тајна Вечера у људском телу. Христос ће свету поново говорити кроз човека – макар овај и ћутао – и кроз њега ће се дати као храна људима". Ако се питате како је могуће да се Евдокимов у потпуности усаглашава са нашим Светим Савом, знајте – истински оци и учитељи наши јесу они хришћани који су у теологију знали да унесу директно искуство Цркве као искуство Царства Божијег, које су доживели на Литургији. У томе је извор њиховог учитељства, али првенствено њихове светости. Нудећи свету Светог Саву, ми му, заправо, нудимо Христа, дивног у свим његовим светима, који му од памтивека угодише, па и у Светом Сави. Нудећи, пак, Христа, сигурни смо да се ради о понуди коју нико не може олако одбити, јер се ради о једином који иза себе има празан гроб. Ништа друго, осим свести и вере у васкрсење Христово и наше, није могло да нагна Растка Немањића да презре царске дворе, свилу и порфиру. Ништа друго, осим уверености у опште васкрсење, није могло нити може да приволи један народ да по сваку цену остане у Христовом рајском врту. Када нам Христос дође, препознаћемо свој део рајске баште по косовском божуру – светом кнезу Лазару и по жичком љиљану – Светом Сави.
До тада, чекајући Христа и све свете, осмишљаваћемо сваки трен наших живота светом Литургијом и Причешћем, најпре у недељу, на дан Светог Саве, када ће читава ова седмица коју сте припремили, добити смисао и потврду да је заиста светосавска.
Хвала вам на љубави и пажњи.
* Текст представља делимично редиговано излагање аутора на истоименој трибини у оквиру Светосавске недеље, у сали Гимназије у Великом Градишту, 23. јануара 2008. године.
1. Ради потврде ових речи, навешћемо мисли оца Јустина Поповића, највећег светосавца 20. века, из његовог дела "Ускрс и српски бесмртници" (У Исти, Философске урвине, Београд 1987, 190–196)."Васкрсење Христово постало је главна стваралачка сила наше народне философије, нашег народног погледа на смрт и живот. И то је постало, на првом месту, делатношћу Светог Саве. Он је оснивач и творац наше народне философије, народног погледа на свет. Основно је начело те философије: човек је биће бесмртно и вечно, зато поступај са човеком као са бесмртником. Род људски је заједница бесмртника. Човек до човека – бесмртник до бесмртника. А наш народ? То исто: бесмртник до бесмртника. Како, чиме? Вером у васкрслог Богочовека. (…)
Поглед Светог Саве на човека и на народ јесте васкршњи поглед, јер на људе гледа као на бесмртнике. Зато је Ускрс по преимућству празник светосавља, празник светосавског погледа на свет и живот. Одлика је његова: свако људско биће гледати и волети као свога бесмртног брата. (…)
У светосавској вери у бесмртност човекова бића и народне душе, налази се извор свеколиког народног стваралаштва, неустрашивости, пожртвовања и борбе за бесмртне вредности наше историје. Наш народ је ради тога живео и страдао, ради тога робовао и васкрсавао. Погледајте: свети манастири – нису ли споменици бесмртности, и сведоци наше народне вере у бесмртност и вечност човекову?
Погледајте дивну поворку светих монаха: све сами цареви и краљеви, а са њима велможе и себри! Није ли то доказ наше свенародне вере у бесмртност и живот вечни? То су дирљиви живи споменици бесмртности и вечности. Све у нашој историји – споменици бесмртности: споменик до споменика. Такве су светосавске стварности и идеали и мисли и путеви. Свети Сава је први васкрситељ и украситељ наше народне душе: први ју је васкрсао из таме смртнога, први украсио дарима Бесмртнога."