- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Свештеник Братислав Ђорђевић
Светосавска беседа
Преосвећени Владико, часни оци, драга браћо и сестре, даме и господо,
Ове свечане и свечарске вечери коју смо започели у Цркви, васкршњим, празничним вечерњем, а која ће свој врхунац и остварење достићи сутра, на св. Литургији, допустићете ми да, са благословом нашег Владике, кажем слово у славу и част првог аутокефалног архипастира све српске и приморске земље – светога Саве.
Свети оци Цркве, кроз своје предањско, јеванђелско, подвижничко, а надасве евхаристијско искуство, вођено Духом Светим, уче да је човек круна Божијег стварања. Створен је слободно и као слободан, као јединствено и непоновљиво биће, личност, образ и подобије Бога. Све је до човека створено заповешћу, док је стварању човека претходио Савет Свете Тројице. Бог речима предизображава будуће створење. Какво оно мора бити, и каквог ће праобраза носити подобије, и због чега ће оно бити, и шта ће чинити након стварања, и над чим ће владати. Логос је све предузео да би човек прихватио старешинство сагласно достојанству постојања, добивши владавину над суштаствима и пре него што је призван у биће.1
Носећи божанско, а пак са друге стране начињен од природе која га окружује, човек је имао само један циљ – да себе и творевину преда Христу, јер је све кроз Њега, у Њему и за Њега (Христа Логоса) створено. Човек би тако са Христом победио смрт, јер је створен, а све створено може да се врати у небиће. Са Христом би још тада прешао провалију која дели Створитеља од творевине, бесмртног од смртних, и ушао у радост Господара својега, добијањем вечног живота у Царству Божијем.
Десило се да је човек у једном моменту својом несавршеном слободом рекао Богу не, и тиме из центра своје бити избацио Бога и поставио себе на његово место. Проблем смрти је остао код човека, само што он надаље, уздајући се у своје "моћи и способности", тај проблем жели да реши сам.
Трагове те безуспешне борбе можемо видети у остацима свих култура и цивилизација иза нас. Колико је само "кула вавилонских" срушено дахом пролазности и смрти? Било да је то филозофско тражење праузрока у води, ватри, земљи и ветру, у броју, идеји или праматерији, или да су то пирамиде Астека и Мисираца, или апотеозе римских царева још за живота – све то није одговорило на проблем смрти. Неки и данас узалуд помињу и траже алхемичарски "камен мудрости", не налазећи решење за смрт. Како овај термин подсећа на библијски појам "крајеугаоног камена" – који је Христос, само то треба и ухо да чује и срце да дозна.
Рестаурација платонизма кроз ренесансу, преко Ничеовог надчовека до филозофије егзистенцијализма, поставља човека за мерило свих ствари. Човек је постао мислећа индивидуа која ће заменити истину – логиком, а живот – трајањем у времену. Такав човек ће потирати друге личности око себе, немилосрдно искориштавати природу, зарад остварења личне среће.
Доба просвећености, са крилатицом "знање је моћ", најмодерније експериментисање генетиком и могућност да се поремети свака природна форма живота, чак и да се уништи живот, доводи нас до закључка – човек никако не може да се спасе сам.
Људско спасење налази се у Богу у Тројици. Тако објашњавају свети оци православља. Бог жели да човек живи вечно, јер га воли. Као што га је по слободној вољи у љубави створио, љубављу га одржава и љубављу га спасава. Благовољењем Оца, оваплоћење Сина у простору и времену, због Адамовог пада, укључило је страдање и смрт, да би се постигао циљ – васкрсење и живот вечни. Оваплоћени Логос, Богочовек Исус Христос, објавио је свету вољу Очеву, да свако ко поверује у Њега буде спасен, јер Отац свет познаје и грли само преко Сина. Кроз Христа постајемо деца Божија по благодати и наследници Царства Божијег.
Спасење није индивидуална ствар. Бог је заједница три личности – Оца, Сина и Светога Духа. Бог жели да има заједницу са човеком. Појам правилног тумачења заједнице љубави слободних личности, толико стран данашњем човеку, ономе који није човек Цркве, тек постаје реалан и има своју пуноту у Цркви, у светој Литургији. Јер Црква је својим благодатним и евхаристијским Сабрањем свагда присуство живог Господа Исуса Христа, који је исти јуче и данас и у векове. У Литургији постоје службе, постоји служба првенства, али то никако није служба искључивости, јер други не могу чинити ништа без првог, а први не може ништа чинити без осталих. У Литургији спознајемо да слобода и срећа за човека извиру из заједнице љубави са другим личностима. Дух Свети, Животодавац, оприсутњује Христа на сваком Сабрању свих светих на једном месту око епископа, иконизујући Царство Божије. Дарови узети из природе, принети Богу Оцу "ради свих и за све" постају Свети Дарови, Тело и Крв Господња, постају Хлеб живота и Чаша благослова – лек бесмртности "лекара" Христа.
Из такве заједнице светих, причасника Тела и Крви, ницали су и ничу свети оци и учитељи Цркве, који правилно управљају речју истине Божије, чувајући чистоту исповедања истинске вере "једанпут предану светима"2. Они се још и називају лиром Духа Светога, стубовима православља, и то није песничка хипербола, то заиста није песнички занос. Они су богоносни пастири Христовога стада, јер следствено светим апостолима, послушаше и извршише Христову заповест: "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, држећи све што сам вам заповедио"3.
Из такве Цркве пророка, апостола, мученика, подвижника, исповедника, праотаца и отаца, поникао је и Свети Сава. Млади Растко Немањић, инок Сава, који је узљубио Љубав (Бога) право и незазорно, младићство и девство не повредивши, да не растужи Духа Божијега Светога којим се запечати јавно у крштењу, спознао је да људска природа јесте створена за старешинство по свом Праобразу. То царско достојанство није обучено у порфиру, нити се доказује скиптром и круном, символима моћи и власти овоземаљске. Напротив, она је, уместо пурпуром, покривена врлином. Уместо на скиптар ослања се на обећање бесмртности, уместо круне носи праведност. Просвећен светим крштењем, нашао се као просветитељ много пре доба "просвећености", остављајући својој пастви у наслеђе духовне плодове свога служења Јеванђељу спасења, утемељујући православље као одредницу наше помесне Цркве.
Веран ученик древних учитеља Цркве, богослов светога Предања, са духовним искуством подвижника, својим преданим пастирствовањем, човек дијалога и љубави, Свети Сава се у Цркви назива равноапостолним учитељем "пута који води у живот". Вазда исповедајући васкрслога Христа, на сабору у Жичи изговорио је:
…Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов… ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!
Позив на Литургију, јесте позив на Васкрсење, на вечни живот, док се не збуде, и ово слово завршио бих речима св. Деспота Стефана, његовим позивом:
Еда би се опет саставили,
И видели се опет,
Љубављу се опет сјединили
У самом Христу Богу нашем
Коме слава са Оцем
И са Светим Духом
У бескрајне векове
Амин4
Хвала вам на пажњи и љубави!
*. Беседу је аутор изговорио на свечаној Светосавској академији одржаној у Великој сали Центра за културу – Пожаревац, 26. јануара 2008. године.
1. Свети Григорије Ниски, "О стварању човека", у Господе ко је човек, Београд 2003, 12.
2. Јуд 3.
3. Мт 28, 19.
4. Свети деспот Стефан Лазаревић, Слово љубве.