Јутро је. Облаци прекрили земљу.
Тихо шумори лишће.
Птице певају с љубављу.
Чују ce с јагњади прапорци.
Срце радосно кличе.
Жито из земље ниче.
У соби кандило гори
док напољу киша ромори.
Славуј песмом дозива,
a моје срце пламен загрева.
Тиха молитва почиње.
И као кад ветар у облацима зачиње,
па ковитла ваздух, тако расте ова плима,
и дотле живота у мени има.
Гори кандило пред иконом,
a пламен молитве је са мном.
He знају буре, не знају таласи,
не знају за мајчине сузе за дететом.
Сачувај нас од пропасти!
He знају горе, не знају шарене ливаде,
то што нам милост Господ даде.
Пламена молитва јутрос греје наша срца.
Премили Господе, срце за тебе куца.
Брује звона на сеоској цркви,
свештеник моли за народ.
Зар то не зна овај пород?
He знају људи како ce слива милост.
Зар не доћи у храм није пропаст?
Време одмиче, граби,
лукави часовник не застаје.
Шта нам, Милостиви, преостаје?
И опет не знају високе планине,
и опет не знају тихе кончине,
и не зна бели крин што у пољу мирише,
како срце за тобом уздише!
Та буктиња коју смо добили,
и за коју смо вечно молили,
греје јутрос моје срце.
Предивна си љубави милостивог Господа!
И зато, покидаћу ове врпце које ме везују!
Молићу Господа да ми да макар и мало благодати,
да бих могла и другима дати.
He зна отац који куне сина,
што црни отров у срцу има.
Молим Ти ce, Господе, пламеном овим у срцу мом.
Дај нам, Господе, покоре Твоје
да ничим не гордим срце моје.
Да ништа не желим сем љубави твоје.
Ако јутрос и застанем,
Господе, спаси ме да не пропаднем.
Гори кандило пред иконом Господа нашег
и Пресвете Богоматере,
и загрева срца ова охладнела.
Да ли смем молити за земљу ову
да од силних бура не би потамнела?
Пламена молитво моја, увек ме греј
да бих вечно била твоја!