Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Владимир Несторовић

Прослава св. деспота Стефана Високог

Манастир Копорин, 1. август 2008. године

Међу православним народима Срби се издвајају по једном лепом обичају. Наиме, када се племе Срба доселило на Балкан и приликом ступања на прави пут, пут вечног живота, тј. христијанизације од стране равноапостолске свете браће Кирила и Методија, овај народ је задржао да прославља своју крсну славу, тј. заштитника дома.

Данас, када постоје многе организације и предузећа и оне узимају свеце за своје заштитнике и молитвенике пред Богом.

Епархије, као домови браће у Христу сабраних око епископâ као икона Христових, који као чиноначалници раздељују дарове Духа Светог, такође прослављају славу. Доласком владике Игнатија у браничевску Епархију извршене су многе реорганизације. Тако је Владика одредио славу епархије, светог српског деспота Стефана Лазаревића кога Српска православна Црква прославља 1. августа/19. јула. Овог средњевековног државника, који је за главни град прогласио Београд, а границе Србије померио далеко, припојивши Зету, затим на југу област од Софије до Ниша, на западу, у Босни, Сребреницу, а на северу област Војводине, тадашње Угарске, до Бечеја, Владика је изабрао, јер је својим радом био повезан и са простором данашње браничевске Епархије. Свети Стефан Лазаревић, осим што је био познат као добар државник, трудио се и око описмењавања народа и ширења православља. Велики српски деспот је у Браничеву саградио два манастира, Манасију и Копорин. У Манасији, тада Ресави, својој гробној Цркви, деспот је организовао Ресавску преписивачку школу, у којој су превођене књиге са грчког и латинског. У својој библиотеци деспот није имао само богословских списа, већ и философских и наравно поетских.

Прослава епархијске славе на прави начин показује да је Црква једна, света и саборна, јер се цела света Епархија на једном месту сабира око епископа и приноси Господу дарове, које нам је Он пружио, као што се каже у возгласу на Литургији: Твоје од твојих, Теби приносећи због свега и за све. Окупљање свештенства и народа Епархије браничевске на једном месту, на челу са својим Епископом, започело је да се практикује 1999. године, 31. јула, у манастиру Манасији. Од наредне, 2000. године, заједничка света Литургија је служена на дан прославе светог деспота Стефана, 1. августа. Тако је 2000. године прослава епархијске славе била у манастиру Копорин. Том приликом је епископ Игнатије крстио више од 200 катихумена. Наредне, 2001. године, епархијска слава је прослављена служењем свете архијерејске Литургије у Цркви Свете Тројице у Параћину.

Године када је слављено шест векова постојања манастира Копорина, 2002. године, епархијски дан је прослављен у овој задужбини светог Стефана. Свету Литургију служио је Његова светост патријарх српски г. Павле, а саслуживали су му домаћин епископ Игнатије, митрополити добробосански Николај и велешки Јован и епископи Василије зворничко-тузлански, Георгије канадски и Пахомије врањски. Следеће, 2003. године, света Литургија поводом славе Епархије је служена у селу Бубушинац. Од 2004. године место прославе епархијске славе је наизменично везано за две задужбине светог Деспота, манастире Копорин и Манасију. Тако нам је 2004. године велику част и радост указао митрополит велешки г. Јован, који је саслуживао на светој Литургији владици Игнатију у манастиру Копорину. Године 2007. епархијска слава је прослављена у манастиру који је тада славио 600 година постојања, Манасији. Гост наше Епархије је тада био епископ шумадијски г. Јован.

Ове године место прославе је била деспотова задужбина саграђена крај главног царског друма који је повезивао Цариград и Београд, а у знак захвалности Господу после деспотовог повратка из битке код Ангоре (данашња Анкара), манастир Копорин.

Првог августа звук манастирских звона окупио је верни народ Христове Цркве у Браничеву да, поклонивши се светим моштима великог српског деспота, радосно кличе у славу и хвалу сину светог кнеза Лазара. Велика радост срца нашег испољила се¹ дуж удолине Копоринске реке. Двориште, препуно зеленила и цвећа, ове средњовековне светиње било је тесно за окупљено свештенство и верни род наш², који је са нестрпљењем очекивао долазак Његовог преосвештенства епископа браничевског г. Игнатија.

Пре свете Литургије, која је служена у манастирској порти, епископ Игнатије је са игуманијом, мати хаџи Агнијом пререзао славски колач. На светој архијерејској Литургији Епископу је саслуживало многобројно свештенство из свих крајева наше Епархије. Радост целе Цркве Христове у Браничеву увеличао је Епархијски хор из Пожаревца, умилно појући литургијске песме. На малом входу Епископ је четворицу протојереја наше Епархије: Милосава Радојевића, Милију Ђуричића, Живанка Поповића и Бранислава Павловића удостојио ношења напрсног крста и одликовао их највишим чином у Православној Цркви, чином протојереја-ставрофора, за часност и приљежност у служењу вери и Цркви. Потом се преосвећени Владика обратио светим оцима и народу. Владика је рекао да, захваљујући Господу Исусу Христу, Сину Божијем, који је ради нас људи и ради нашег спасења дошао и постао човек, дошло нам је и Царство Божије у историју. Духа Светог, којим је и Господ Исус Христос чинио своја дела, ми задобијамо на крштењу, и тако улазимо у литургијску заједницу, која је икона будућег Царства Божијег, како говоре свети оци и она сама возгласом на почетку: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Међутим, долазак Царства Божијег у историју значи и крст, значи и страдање. Своје речи Владика је утемељио на Светом писму где Апостол каже: Сваки онај који хоће живети по Богу страдаће, биће гоњен. А свако ће страдати, јер после пада човек мисли да је сам себи довољан и нема љубави према другом човеку. Такав однос, супротан самом Царству Божијем, јесте наш грех. Грех је мржња према другом. Али, Владика је напоменуо да нас сâм Господ учи другачије. Наиме, Господ је Петру одговорио да брату своме не треба опростити само седам пута, већ седам пута седамдесет, што значи увек. Зато су и свети оци говорили да једино мржња на брата свога неће бити опроштена, јер она разграђује Царство Божије, које је љубав и заједница једног са другим, онаква заједница какву је Господ остварио са нама, страдајући, будући да није хтео да нам укине слободу. И зато се Господ, када га распињу, молио Богу Оцу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23, 34)! Епископ је нагласио свом верном народу да је љубав, као израз хришћанског живота, данас тешко постићи, јер сви мислимо да другог човека треба казнити. Човека, као икону Божију, постављамо испод једног принципа, који називамо правда. Зато се и не могу разумети све приче о Царству Божијем, јер на њих гледамо из перспективе принципа правде. Своје речи Владика је утемељио на причи о радницима у винограду из Светог писма (Мт 20, 1–17). Наиме јеванђелист Матеј нам сведочи да је Господ дао исто и оном који је радио цео дан и оном који је дошао у последњи час, јер Господ свима жели дати све. Господ нам једино и може дати, каже Владика, јер ми ништа не можемо зарадити сами. Господ је тај који нам својом љубављу даје и вечни живот. Господ жели да дођемо у познање Истине и постанемо наследници Царства Божијег. На крају беседе преосвећени Владика је позвао удостојене оце и сву браћу да се радују страдању, јер је оно израз љубави и праштања, као што Господ и каже у Беседи на гори (Мт 5–7) јер ми грешни једино љубављу можемо ући у Царство Божије.

Затим се свештенство и верни род причестио Светим Тајнама Христовим, сјединивши се са њим у вери и нади да ће нас се сетити у последњи Дан.

После Свете Литургије, крај манастирске Цркве, приређен је културно-уметнички програм у извођењу КУД из Лозовика и КУД из Породина, подсетивши нас на време када је свети деспот градио Цркве и када се коло играло крај њих.

Велика радост наше Епархије је настављена у манастирској трпезарији, у којој је постављена трпеза љубави, коју је припремило сестринство манастира.

Још једном, литургијски изображивши веру у Васкрслог Христа, као што су то чинили апостоли, свети оци, и како нам преноси Владика, чуваћемо и даље успомену на нашег молитвеника и заштитника пред Господом, светог деспота Стефана премудрог, који је отачаство наше украсио многим Црквама и у вери свете оце наше наставио, у њој пак не престајући и нас утврђивати³, заблагодарили смо сестринству манастира на топлом гостопримству натопљеном љубављу уз веру и наду да ћемо сви постати наследници Царства Божијег.

1 Србљак, стихире на малој вечерњи Светог Деспота Стефана 19. јул/01. август.

2 Исто.

3 Тропар светом деспоту Стефану.