Шестог октобра ове године, Српска Православна црква братски је примила и с љубављу угостила Његову Светост Патријарха Бугарског Господина Максима и делегацију сестринске бугарске Цркве коју су сачињавали Митрополит видински Доментијан, Митрополит доростолско-червенски Геласиј, Митрополит неврокопски Натанаил, Архимандрит Гаврил и протођакон из Софије.
На овакав догађај дуго се чекало. Наиме, бугарски Патријарх био је у посети нашој цркви задњи пут пре 30 година. Управо стога што се на сусрет дуго чекало, гости су са посебном пажњом и радошћу дочекани свечано на српско-бугарској граници а затим су пут наставили ка Београду. По доласку у нашу престоницу и седиште српске Патријаршије, у њихову част, како је то увек обичај међу православнима, служена је у Саборној цркви у Београду доксологија (тј. славословље, кратко и свечано богослужење у част високих гостију). Даљи план боравка делегације из Бугарске код нас обухватао је посету многим нашим епархијама и великим светињама српским и свеправославним у њима.
Тако је током своје посете српској Цркви, Патријарх бугарски Господин Максим са осталим гостима посетио и нашу Епархију. Наиме, као домаћин, Епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије, заједно са свештенством и народом дочекао је госте из братске Бугарске 16. октобра у светостефановској лаври, манастиру Манасији. Шпалир присутног народа пружао се од манастирске капије до црквених врата. Звона су тукла снажно обзнањујући радост сусрета народа српског са Архипастиром бугарским као радост сусрета са самим Господом Христом. Као пред Христа на уласку у Јерусалим, пред Патријарха бугарског народ је свечано и с љубављу бацао цвеће. Сва узвишена теолошка мудрост великих Светих Отаца остала је можда и несвесно сачувана у срцу овог народа. Након овога у манасијској цркви, Епископ Игнатије се као домаћин обратио гостима сведочећи у име свих љубав и захвалност народа на братској посети.
Након кратког обиласка манастира, послужења и одмора, гости из Бугарске кренули су у посету другој великој светињи наше Епархије, задужбини Стефановог оца, Св. великомученика косовског и свесрпског Лазара, манастиру Раваници. И тамо поново иста слика. Мноштво народа, деца у народној ношњи, свештенство, монахиње. Опет пуно и право сведочанство љубави народа Божијег овога краја за драге му госте. По одслуженој доксологији у Цркви окупљенима у љубави око Епископа и свештеника, беседио је Епископ Игнатије сведочећи љубав раваничког сестринства и народа тога краја али и жртву и љубав монахиња манастира Свете Петке које се старају за болесну деце која се тамо налазе. Патријарх бугарски Господин Максим отпоздрављао је захваљујући на прелепом дочеку, не кријући своје дивљење за оно што је видео и доживео. Потпуно братски искрено и отворено, како се само од једног таквог човека може очекивати, Патријарх бугарски Максим нескривено је исказао своје запрепашћење и дивљење за толико праштање и љубав српског народа према народу бугарском, од кога је кроз историју чак доста и страдао. Но, према речима нашег Владике „ми се у Христу познајемо јер смо сви деца Оца Јединога и дужни смо да опраштамо својој браћи по угледу на Спаситеља“. Истичући да чистота и жртва монахиња раваничких сведочи само њихову љубав и веру у Христа, као јединог Господа и Спаситеља, Патријарх бугарски је пожелео да се сестринство умножи на спасење свих, а да богословска узвишеност у срцу овога простог народа никад не доживи заборав. „Без и мало сумње, то ће и бити, јер ова Епархија има благослов Божији да је за епископа добила младог Пастира који ће својим знањем и љубављу распалити жар у срцима свога стада“, рекао је на крају своје беседе Патријарх бугарски Господин Максим.
Након овога следио је обилазак манастира и ручак кога су са љубављу припремиле раваничке монахиње са народом, а након њега Патријарх бугарски са митрополитима кренуо је на пут назад у Бугарску, за Босиљград.
Као год што су се хришћани увек састајали и растајали са надом за поновни сусрет у Христу Господу, и овога пута звона, која су оглашавала одлазак гостију из Бугарске, изражавала су и тугу али и наду нашу да ћемо се поново и непрекидно сусретати у Христу Господу, заједнички жељно ишчекујући Његов Други долазак.