Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Милица Деспотовић

Растанак са мојом првом школом

Била је лепа сува јесен године 1991, четвртог дана септембра. Људи су ишли убрзано свак за својим послом и обавезама, тако смо ми деца мислили, играјући се у школском дворишту. Не знам колико је сати, било поподне, када је моја учитељица, плачних очију, рекла: „Децо, брзо идите сваки својој кући“. Пошто су муслиманска деца већ одбила да иду ту са нама у школу, нас, српске деце, је било веома мало. Учитељица је изашла за нама и дуго је стајала и махала нам. Нека тегоба ме је притискала уморно ми тело... ту ми ништа није било јасно.

Кад сам стигла кући, отац и мајка су нам полако објаснили да је ту рат и да је готово са школом. Рекли су нам: „Зато децо морате примити мирно све што нам се деси“. Стално ми је била пред очима школа и учитељица, моја школска табла, на којој написах прва слова. Сетила сам се и првих реченица, првих задатака, сетих се и наших несташлука, на које се наша учитељица од срца смејала.

Да ли све ово сањам, или је стварност?

Да ли је то истина да неко мрзи децу и људе, зато што нису исте вере?

Да, моја учитељица нас је све једнако учила писати, рачунати, и мазила нас је све једнако онако мале, без обзира што нисмо били сви исте вере. Учитељица је била Српкиња јесте Српкиња, још ми је дража, кад је имала толико велико срце за сву децу, како има само мајка - мајка Српкиња.

Зашто ми је Боже тешко, зашто патим за тим школским двориштем, својом учионицом?

Зашто мој отац није мени пре рекао неке ствари, које је објаснио мени и мом брату тек када поче рат?

Зашто моја школа мора остати без ђака и зашто у мојој школи више неће звонити то дивно школско звоно?

Нема више ни школе ни звона.

Остаде само болна успомена, као неки чудан сан, који сам некад сањала.

А, не знам како да вам кажем о томе али од моје школе остали су само велики бетонски зидови. Изгорела је.

Она је ту, уништили су је њени ђаци - Муслимани. Нека их је стид и срамота.