- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Драган Илић
Недеља са Светим Савом
Први пут, након више од пола века, Црква пожаревачка сабрала је своју снагу и љубав, да целонедељним окупљањем верних, достојно и примерено, како то највећем српском Светитељу доликује, прослави и спомене се утемељитеља Српске цркве и највећег међу српским слугама Божијим – Светог Саве. Читаву једну недељу (од 22 до 27. јануара, ове 1996. године) живели су верни Пожаревца са Светим Савом, у Христу Господу, сабрани у молитви, чињењу и вери, као што је Свети Сава читавим својим животом учио и сам чинио. Свакодневно, службе у црквама широм наше Епархије као и разноврсни културни програми изображавали су и прослављали вечно живи лик Светог Саве и његову непрекидну и пожртвовану службу Богу и своме роду.
Свети Сава као икона Божија
Светосавска недеља отпочела је 22. јануара, вечерњом службом у Саборној цркви у Пожаревцу. Након службе у Свечаној сали Скупштине општине Пожаревац, свечано је отворена изложба икона под називом „Диван је Бог у иконама Својим“, на којој је изложено 50 радова, око 15 уметника из наше Епархије али и других крајева Србије. На отварању изложбе говорио је Епископ браничевски Игнатије:
„...Спремили смо све ово из љубави, и за добро свих нас. Није случајно да Светосавску недељу почињемо отварањем изложбе јер смо хтели да покажемо да Православље гледа на човека из Божије перспективе. Дакле, види га као једно непоновљиво биће које је достојно да буде Бог. То иконе показују. Православна икона, пре свега, то изражава. Изражава човека, онаквог каквим ће се он јавити у будућем веку када га Господ прослави, али подсећа и на димензију љубави без које нема ни иконе Божије у овоме свету, али ни човека.
Ја ћу вас само подсетити да када волимо некога тада можемо сагледати у њему лик Божији и тада у њему видимо Бога. Нека ова недеља буде благословена и да се сви радујемо и да заједно учинимо колико до нас стоји да будуће генерације имају више љубави, а то ћемо учинити ако и сами будемо имали више љубави према њима као својим ближњима, као и уопште према другоме, без обзира коме он свету припадао и из ког света нам долазио“.
Реч више о уметности иконописања изрекао је господин Дејан Црнчевић, организатор и приређивач изложбе. Том приликом, он се у беседи на отварању окупљенима обратио речима:
„Преосвећени Владико, часни оци, драги гости, уметници и академици, суграђани и пријатељи.
Данас се налазимо у посебној прилици да отварамо изложбу која је по много чему другачија у односу на изложбе које се постављају по другим галеријама и музејима. Ради се наиме о изложби икона, дакле дела која су сама по себи и уметничко дело али увек и елементи посебне службе једне конкретне заједнице верних, дакле Св. Литургије...
... Као што је и свако људско дело пројава саме личности његовог творца, тако је и православна икона особени израз једног посебног погледа на свет, при том у потпуности другачијег од свих осталих. Православни, никад не гледајући истину овога света у неком прошлом догађају или у неком садашњем, тренутном стању његовом, него увек у будућем догађају заједнице свега створеног са личношћу Творца, могли су кроз икону да пројаве своју веру у могућност вечног постојања свега створеног. Ту везу кроз икону је пројављивао, како сам творац - иконописац, тако и конкретна заједница, јер се икона увек и ствара не за галерије и музеје него за сасвим одређену заједницу верних. Другим речима, икона је увек за православне слика једног преображеног света, света који је остварио потпуну заједницу са Богом и тиме решио своје највеће проблеме, проблеме сопственог постојања, проблеме смрти, нестанка и пропадљивости. За оне који су склонији да се држе постулата позитивних наука, икона би представљала доказ онога што данас оне све више потврђују, а то је да све створено може да постоји само ако промени досадашњи начин постојања, то јест уколико постоји као однос, веза, свега као целине и увек као заједница са једним бићем које је изван ње и које једино може да да вечно поштовање.
У том смислу икона је дакле и један другачији и посебан поглед на историју, поглед из перспективе тог последњег догађаја. Зато је важно рећи да икона никако није, како се на жалост данас веома често погрешно схвата, пуки израз и слика неких протеклих догађаја из јеванђелске историје нити је опет с друге стране „прозор“ у некакав други, духовни свет, сапостојећи овом нашем. Она је дакле, увек и једино, за православне, била и јесте слика, на видљиви начин већ сада у свету пројава, једног потпуно другачијег, вечног, непролазног света будућег века, заправо онаквог света у какав њен творац - иконописац верује и каквом се нада...
...Ова изложба окупља неких педесетак радова петнаестак аутора, већином са простора наше Епархије, али је ту и више радова неколицине аутора изван ње, из Београда, Чачка, Прокупља и то не случајно. Идеја је била да се кроз овакво сабирање икона још једном покаже као она која се ствара за конкретну заједницу верних, али и као она која је увек заједничко благо, која је свеправославна, јер руска икона је увек била и јесте и грчка, а грчка је и српска јер је једна Црква, јер је један Господ.
Свака оваква изложба још једна је прилика за сагледавање тренутног стања у нашем савременом иконопису. Када се окупимо пред оваквим радовима савремених иконописаца још једном нам се појављује као присутна дилема која је својствена савременом иконопису, а која није нити је икада била својствена суштини православног уметничког израза. Та дилема се заправо пројављује кроз два приступа: уметник се или опредељује да просто копира иконе настале у протеклим епохама и те узоре јасно препознајемо, или се са друге стране опредељује за стварање оригиналног уметничког дела, при томе веома често изостављајући основне елементе који чине онтолошку, битијну суштину једне иконе па се питамо да ли се то дело уопште може назвати иконом. На срећу оваква дилема, која је данас чини се присутна због недовољног учествовања у конкретном, литургијском, светотајинском животу Цркве оних који стварају те иконе или можда због њиховог још увек религиозног а не личног односа са Богом, никад није била својствена православној уметности и зато је она имала будућност и има је и данас...“
Свети Сава и ми
Истога дана, у Малој сали Дома омладине организован је округли сто под називом „СВЕТИ САВА И МИ“. Трибину је отворила и успешно водила др Драгана Митровић, а о личности и делу Светог Саве говорили су Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин др Игнатије, академик др Владета Јеротић, проф. др Владета Јанковић и ђакон др Радован Биговић.
Свако од њих, говорећи о Светом Сави из перспективе своје службе и сопствених дарова Божијих, осветлио је лик, обилно и разноврсним даровима Богом надареног, Просветитеља српског.
Говорећи о целовитости и дубини Савине личности, о његовој преданости Цркви и просветитељском деловању у народу, др Радован Биговић, истакао је актуелност његовог дела и мисли у нашем времену, али и сваком другом:
„...Сигурно је да ни једна личност у нашој историји није тако уплетена у душу српског народа, као и да српски народ није био тако пријемчив ни за једну другу личност као што је то био за Светог Саву. О њему су певали многи песници, говорили многи историчари, етнолози, историчари уметности, о њему су писане многе књиге, студије, монографије, његова личност сагледавана је из много углова и перспектива.
Управо због тога Свети Сава је до дана данашњег остао актуелан и животан. Његов живот и дело су били и остали вечити извор увек новог надахнућа за наш народ. Ипак, и поред тога, чини ми се да је Свети Сава у наше време претворен у једно митско биће, да се на њега гледа искључиво као на историјску личност, те да му се стога придаје значај искључиво као државнику, великом литерарном и књижевном ствараоцу, човеку који је задобио самосталност за Српску цркву. Постоји, такође, опасност и да се Светосавље данас претвори у једну својеврсну националну идеологију а самим тим да се и Православље претвори у једну природну или, исто тако, националну религију. Уколико би неке од ових тенденција превладале, бојим се да би онда лик и личност Светог Саве били потпуно замагљени и да би нова поколења на тај начин стекла сасвим погрешну слику о највећем српском светитељу.
Ако је икада било од пресудног значаја, онда је то сигурно данас, да Светог Саву сагледамо из једне посебне перспективе, из које он једино и може истински и правилно да се сагледа и схвати, а то значи, пре свега, кроз призму свеукупног хришћанског Предања, светоапостолског, светоћириловскометодијског, светоотачког. Светог Саву, пре свега, морамо схватити као личност, као човека Цркве, јер управо да није било Цркве не би било ни Светог Саве нити би било светитеља уопште, јер светитељ је свет једино Христом и једино у Цркви. Светитеља због тога једино и можемо схватити кроз перспективу Цркве. Када се овакво виђење светитеља искључи, онда се његова мисао, живот и дело посматрају као нешто нама далеко и страно, што нема везе са нашим данашњим актуелним проблемима. Верујем, напротив, да су мисао и живот Светог Саве актуелни и животни данас као и у његово и свако друго време. Проблеми којима се он бавио су животна, егзистенцијална питања за човека, у сваком поколењу и сваком времену.“
Др Владета Јеротић, говорио је о Светом Сави као теологу, просветитељу и учитељу као и о његовом значају за српску омладину данас.
„Као што су Јеванђеља вечно надахнуће до краја света и времена, по речима Господа Исуса Христа „Ево где сам са вама до краја света и времена“, тако је и Свети Сава вечно одушевљење и подстицај за све Србе као појединце, личности, и Србе као народ уопште.
Свети Сава је у нашем народу био и остао упамћен као највећи светитељ и просветитељ. Ако дакле разложимо по смислу реч „просветитељ“, онда најпре повезујемо просвећивање некога или нечега, појединца или народа, са његовим просветљењем. Пробијајући се кроз честар и маглу нашег земног живота ми заправо непрекидно покушавамо да дођемо до светлости, до просветљења. Просветљења, знамо, нема без светлости, као што ни светлости нема без вере. За српски народ извор и утока вере и светлости увек је била и остала Српска православна црква. У нашем народу било је много црквених учитеља и организатора и пре, а нарочито после Светог Саве. Он се међутим од свих њих разликује по нечему што га издваја изнад свих, као првог српског светитеља и светлоносца. Била је то његова светост, његов свет живот. Светлост коју је читавога свог живота примао на Светој Гори, том источнику хришћанске вере, и коју је својим животом знао и умео да сачува и посведочи.
Свети Сава је био одгајан у интернационалној и интерправославној средини Свете Горе у којој се тада понајвише чувао дух јединствене, неподељене, васељенске Цркве, једног мистичког и нераздељивог Тела Христовог. Због тога је он до дана данашњег био и остао пример органског јеванђеоског национализма. Из духа оваквог јеванђеоског национализма израстао је онај српски национализам који ће српски народ водити и за кога ће се он борити током своје дуге и често страдалничке историје, а при чему ће истовремено и непрестано остајати отворен и за друге народе поштујући њихову веру, наслеђе, културу.
Пред данашњом српском омладином отворено је данас, као и некада, неколико путева уколико је она сама способна и рада да их осветљена светлошћу Православља види. Цео наш народ, међутим, неколико деценија након Другог светског рата живео је на живом песку. Млади су прихватили да своје животе граде на овом живом песку и не примећујући да у њему тону, и тек када је Српска црква пре неколико година мало ојачала и постала смелија, младима се указала и раскрсница животних путева које они на песку нису ни могли да виде. Млади људи могли су тада да виде да у животу постоје разни путеви, али и онај једини прави и истински. Видећи тако Пут, Живот и Истину, како сам Исус Христос у Јеванђељу себе назива, млади људи у Србији, и не само они, могли су да уоче на чему су до сада стајали и да приме наду да пут по беспућу којим су до сада ходили није без краја и без смисла, да сада предстоји нови пут, ход по мукама додуше, али са циљем и светлошћу која до циља води.
Слободно одређење младог човека у Србији данас, нераскидиво је везано за светосавски пут нашег народа. Развијајући се у духу Светосавља он једино може наћи праву меру и равнотежу између свог националног и православног, општехришћанског бића.
Свети Сава својим животом учи нас о равнотежи између хришћанског идеала светлости и делања у стварности, кроз непрестану тежњу за усавршавањем, изражену кроз православни појам обожења, заступљеном у читавој православној догматици, а нарочито у делима Светог Максима Исповедника, који нам говори: „Да би се уздигао до неба човек поседује два крила: милост и слободу. Обожење је сусрет две љубави, човечије, која се Богу узноси, и Божје, која на човека силази“.
О непоновљивом и непроцењивом утицају Светог Саве у нашем народу говорио је др Владета Јанковић.
„Браћо и сестре, усудићу се да вас тако назовем управо данас када говоримо о Светом Сави, јер ако је ико успео да Србе збратими, сложи, да у њима пробуди тај осећај заједништва, братске слоге и љубави онда је то свакако био он. Свети Сава се током времена у српском народу претворио у легенду, оно што би у науци данас назвали „митским претком“, у културног хероја, неку врсту нацоналног појма, утемељујући и утврђујући на тај начин идентитет нације. По мом мишљењу разлог за то треба тражити у чињеници да је у Светом Сави као свом претку, свом најсветијем изданку, српски народ од давнина желео и успевао да види све оне особине које је сматрао да сам поседује, заправо оне које је сам највише желео да има, а које су му понекад тако трагично недостајале.
Ако се пажљиво осмотри живот Светог Саве јасно се види да је он управо све те особине поседовао, развио и на најбољи начин показао. Издвојио бих најпре његову далековидост, његову способност да гледа и види унапред. То је нешто што Србима традиционално недостаје. Даље, стрпљење, прибрање, способност да се не пренагли, да се о некога не огреши, доследност, истрајност у деловању, способност да се и у срећи и у несрећи види крајњи циљ, оно што је заправо једино важно и битно. Очита је, такође, способност Светог Саве да одабере прави тренутак, да га сачека и да га на крају искористи на корист Христове вере и корист свог рода.
Погледајмо, рецимо, делатност Светог Саве као државника и дипломате. Он је заслужнији, не само од свих Немањића, већ и од свих српских владара зато што су се Срби конституисали као народ. Он је одуховио, осмислио, пре свега у Христу, српску државну творевину. Пре него што ће отићи у Византију, у мисију остваривања независности српске државе и цркве, Свети Сава најпре смирује ствари овде у Србији. Наиме, његов брат Стеван Првовенчани је у једном тренутку примио круну од римског папе и нашао се у искушењу да читаву политичку и духовну оријентацију Србије усмери ка Западу. То је нешто што Свети Сава са својим дубоким православним образовањем у Светој Вери, никако није могао да допусти и он је смогао снаге да и овај проблем реши. Пошто га је решио, он је кренуо у Византију. Латини су у то време, да подсетимо, били у офанзиви, док су се византијски цар и патријарх тада налазили у врло тешкој ситуацији и притиснути најездом Латина, били чак принуђени да из Цариграда пребегну у Никеју. Свети Сава, тада, у таквом једном тренутку, долази до византијског цара и излази са захтевом за независност српске цркве, при чему може да се позове на то да је управо отклонио опасност од латинског утицаја на српску цркву. И он ту сагласност, као што је познато, добија. Али он се не зауставља ту. Он, како пишу његови биографи, дан касније излази поново пред цара и поново тражи од цара, сада као узгред, још једну милост, да Срби сами могу бирати своје епископе. То је било кључно. Тога тренутка Србија је добила своју цркву. То је Свети Сава издејствовао са непогрешивим осећајем за тренутак. Десет година раније или касније то му не би пошло за руком, али време и начин на који је то изведено били су беспрекорно одабрани.
Када је добио сагласност за нашу Цркву, он се одмах дао и на њено организовање, постављајући при томе једном за свагда на здраве основе односе између државе и цркве и ти се односи све до данашњих дана нису пореметили. У истој тој прилици показао је једну невероватну далековидост и истанчаност погледа на ствари. Наиме он је при томе оставио нетакнутим читаво устројство Католичке цркве на Балкану. Пустио их је да постоје онако како су и до тада постојали.
Ипак, Свети Сава је у свом деловању имао једну граничну линију, у својој снисходљивости, трпељивости, смерности, линију преко које никада не би прешао.
То се врло добро види у случају са бугарским велможом Добримиром. који је био одбегао од бугарског двора и који је код нас тада изузетно лепо био прихваћен. Дата му је чак на управу и једна територија код Демир Капије, где се он врло брзо осилио и заборавио на дато му гостопримство.
Свети Сава је отишао у дипломатску мисију и дуго, стрпљиво разговарао са њиме. А када се овај, како Савин биограф каже „тешкосрди“ о све то оглушио Свети Сава му је чврсто, ледено и оштро рекао: „Добро, коњ је оседлан, мач је извучен за борбу, Бог ће видети између тебе и нас“ и отишао. Врло брзо затим Добримир је умро у сну.
И на крају да поменем још једну особину која је тако дивно красила Светог Саву, а то је његова пожртвованост, нежаљење труда да оствари добро за све. Он је у својој дубокој старости и преморености отпутовао у Свету Земљу како би тамо учинио да Бугарска добије самосталност за своју Цркву. Он је и умро враћајући се са тог пута, те ледене зиме, у Трнову. Опет, жртвујући се за добро Вере Христове, свог, али и њему пријатељског, бугарског народа.
Свети Сава је сахрањен у Милешеви, пошто су његове мошти годину дана пре тога лежале у Бугарској, одакле су кришом морале бити пренете у Србију, јер се бугарски народ био везао за ову светињу и није се од ње никако хтео да одвоји. У Милешеви је створен свети култ око Светог Саве, који су тада поштовали чак и муслимани. Турци су, испровоцирани тиме 1594. године узели ћивот Светог Саве из Милешеве, пренели га на Врачар и тамо га спалили. Ту су Турци направили највећу грешку што се српског народа тиче, јер сада уместо да Срби имају једну светињу, један свети манастир, један ћивот, једно место светиње, они су пустили да се Свети Сава претвори у облак, у природу. Он је од тада планински врх, шума, поток, небо, птица, Свети Сава је од тада део сваког Србина, сваког од нас, и од тога колико га свако од нас у себи носи зависи и то какви смо људи, и још више, судбина читавог нашег народа.“
Завршну реч овом скупу дао је Владика браничевски Игнатије:
„Драго ми је да смо вечерас заједно и да говоримо о заједничкој судбини, и нашем заједничком идентитету, о Светом Сави. Када о њему говоримо, говоримо о себи али и за себе и за друге. Интересантно је да житије Светог Саве баш тако и почиње. Теодосије каже: „Нека ми мој љубљени Господин опрости што ћу ове речи написати о њему, али не за њега него за вас и за нас, јер њему није потребна слава од нас малих, јер он је у Господу нашем прослављен“. Теодосије је то дакле писао за нас и за друге. Чули смо дивна излагања наших гостију о Светом Сави са различитих аспеката и перспектива. Сваки од њих говори о нама самима, за нас, али и за друге.
О Светом Сави знамо то што знамо из житија светих Теодосија и Доментијана. И то је врло индикативно да о великим људима нашег средњевековља, али и византијског и уопште, знамо кроз ту врсту литературе. За разлику од данашњих историографских дела која се пишу на основу ревидирања случаја, сакупљањем материјалних доказа и чињеница и састављањем расточених догађаја из многих коцкица, житије има сасвим другу димензију. Житије пише о једном човеку и ставља га у један миље, који баш и није искључиво историјски. Отуда су житија пуна чуда. Пуна су догађаја које тешко можемо потврдити историјским мерилима. Одакле то?
Ово је због тога што су житија писана срцем. А када срцем говорите о некоме нешто, то је другачије тада. Потпуно другачије изгледа његов идентитет него када говорите искључиво на основу чињеничног стања, рационално.
Кад год некога волимо, срцем га идентификујемо и ту ум не може да се избори за доминантну улогу. Када некога волите ви од њега направите идеалну личност. Тада га у ствари видите онаквог какав он треба да буде, какав ће он на крају и бити са тим нашим љубљењем и хтењем да он такав буде. Зато када неко ваше излагање о таквој једној личности чује, а он ту личност не воли, тада он може да изнесе многобројне замерке и да вам на многе грешке укаже. И ви тада не схватате како он не види оно што ви видите. Тако житија говоре о Светом Сави. То је искуство везано за Цркву. Црквено сагледавање је тада углавном било овакво и ја бих то назвао „идентификација срцем“. Због тога ми, све до појаве рационализма, имамо код нас једну причу, а почев од 18, па преко 19. века једну сасвим другу причу о Светом Сави.
И ове ће се две приче од тада сукобљавати, трудећи се да једна искорени другу. Та друга прича о Светом Сави, а то не би било тако болно да то није прича о нама, о нашем свету, заснована је на рационалном приступу, онаквом каквог нам је Европа дала. Све, дакле, оно што не подлеже рационалној контроли проглашава се за нешто што није живо и истинито. И почело је да се чисти све, почев од Светог Писма код протестаната од свих примеса које нису од овога света, па све до литературе, и свих наших предака на којима смо ми некада наслањали своје животе, као што су ђакон Авакум, Свети Сава, Кнез Лазар, Косовски јунаци.
Пошто је данашњи свет заснован на рационализму он Светог Саву схвата као просветитеља, без оног „светитељ“. Просветити некога у таквом свету значи накљукати га рационалним информацијама, спремити га да својим умом мери све, не учећи га да постави питање да ли је његов ум довољно моћан и велики да може све да измери и да ли је у томе поуздан.
Оно у чему је Свети Сава био велики је управо то што је ова два погледа у себи самом спојио. Ако ми пак будемо и даље та два погледа раздвајали то нас може одвести на странпутицу. Ако видите неког искључиво срцем можете од њега направити фантазију, а исто тако вам се може десити и ако гледате искључиво умом. И у једном и у другом случају се може десити да изгубите реалност и Свети Сава је то добро знао. У својој делатности он полази од православног приступа свету срцем, али итекако укључује и ум. Мислим да у православном свету тога доба то није било нешто својствено само њему. Ако се сетимо историје Цркве, видећемо да управо једну такву синтезу срца и ума имамо и код Светог Григорија Паламе, који није случајно имао велики утицај на српски народ и на српске богослове.
Када говоримо о Светом Сави данас, мислим да смо поново позвани да у име нашег народа али и нас самих имамо на уму то да својим ближњима морамо приступати срцем али и умом који у себи носи критичност и само критичност. Но, то је битно и за друге. Читав савремени свет има искључиво рационалистички поглед на живот и то не би било тако трагично да то не боли, да то са собом не носи несреће, катастрофе, страдања. Јер, када не волите никога тада за вас ништа и не постоји. Тада се све сведе на бројке и нумере. Уосталом, видите на крају крајева да се сви извештаји о погибији нашег и других народа своде на статистичке извештаје. То су бројеви рањених, погинулих, повређених. То је зато јер ова цивилизација на то искључиво кроз бројке и гледа. Али постављам питање: како мајка, како било ко ко је везан за неког од погинулих гледа на то. Да ли и она каже „погинуо је један, пет или десет, не знам колико људи“, или она то преживљава на један сасвим другачији начин. За њу је тада изгубљен читав свет, јер она управо у личности свога сина види читав тај свет. Овакав један поглед на човека срцем, поглед је који Православље са собом носи и које може и мора да да свету да би се он спасао.
Ми смо, међутим, данас у великом искушењу да у трагедији која нас је снашла окренемо леђа свету и да се готово одрекнемо од рационалног, под опасношћу да смо срце одавно већ изгубили. Другачији је пут светосавски. Дакле, да се окренемо свету и да Православље пројавимо онаквим какво оно заиста и јесте и да на тај начин постанемо важни за свет и да сами схватимо, али и да другима покажемо да нема малих и великих народа у историји, већ само оних који носе оригиналну хришћанску димензију и нешто што је свето и оних који се губе у свом егоизму и нестају.“
Свети Сава у монаштву
Следећег дана, након вечерње службе, настављено је молитвено и саборно прослављање првог међу српским Светитељима, окупљањем верних у сали црквене општине у Пожаревцу. Уз пројекцију слајдова под називом „ХИЛАНДАР – ЦВЕТ БОЖЈИ“, говорио је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије о монашком животу у манастиру Хиландару на Светој Гори, као настављању живота Светог Саве у Христу Господу и Свих Светих чија се имена тамо непрекидно у молитвама помињу. Предавање је праћено слајдовима са сликама из монашког живота, сликама манастирских одаја, икона, фресака, чудотворног растиња са ових предивних предела.
На истом скупу отворена је изложба дечијих ликовних радова на тему „Свети Сава“, уз велики број радова пожаревачких основаца.
Свети Сава у песми и игри
Четвртог дана светосавске недеље, након вечерње службе, прослава је настављена Духовном академијом у Великој сали пожаревачког Дома културе, под називом „ТАМО ВЕНЦИ ТАМО СЛАВА, ГДЕ НАШ СРПСКИ ПАСТИР САВА...“.
Песмом „Тебе Бога хвалим“ у извођењу Црквеног хора „Браничево“ свечано је започето ово сабрање у лику Светитеља Саве, вечно живе иконе. На позив водитеља и уредника овог програма Драгане Митровић и Дејана Црнчевића присутнима се након тога обратио Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије речима:
„Када се Свети Сава родио у Христу, давно пре нас, чак и пре свог земног рођења, родио се он као један мали, али и велики народ. Родио се у пећини, или на Светој Гори, свеједно је, једног зимског месеца у коме се рађа изнова сваке па и ове године, за будућност, или боље, из будућности у садашњост, и својим рађањем просветљује свој народ љубављу и разумом. Свети Сава је, зато што се овако, на овај начин у Христу родио и сам постао народ.
Пут којим је ишао српски народ кроз историју увек је био Савин пут. Водио је преко горе, Савине горе, Свете Горе. Преко Свете Горе, у светлост и цивилизацију. И кад год је овај народ ишао Савиним путем и Савином страном и штогод је дубље залазио у Гору, све се више враћао свету, налазио светлости и укорењивао себе у цивилизацију. Када је једном похрлио у цивилизацију, застранивши од Савиног пута и од Савине стране, нашао се одједном дубоко у пустињи сам.
Зато, када год о Светом Сави говоримо, о себи говоримо, јер када о Светом Сави говоримо, говоримо о Богочовеку – Христу. Чини ми се да тако говоримо просто да би показали да је Христос наш род. Међутим, у последње време ми као да се споримо око тога ко смо и ко је он: да ли је он за нас Свети Сава или само Растко.
Да не да Господ да Свети Сава остане сам, један, јер ће тада нестати и нас... Свештени оци, драга ми браћо и господо, одајмо зато славу Светом Сави кроз Христа Господа који је и Светог Саву прославио да би и нас прославио.“
Након владичанске беседе, пожаревачки млади оживели су на сцени, кроз песму и игру вечно живи лик Светог Саве у нашем народу показујући га као времену али и надвремену, историјску али и надисторијску личност и светлост која се у српском народу видела увек и одасвуд.
Богатством својих дарова изразили су то кроз музику и песму, са пуно љубави, ученици Музичке школе „Стеван Мокрањац“, солисти Михајло Стојадиновић на виолини и Александер Срејић на гитари, затим Црквени хор „Браничево“ и хор ОШ „Доситеј Обрадовић“.
Предивне стихове из богатог опуса српског песништва посвећеног Светом Сави говорили су Никола Атанацковић, ученик пожаревачке гимназије, Вукан Вукић, Анђела Стевић, Весна Кречић и Јелена Пашајлић, ученици ОШ „Доситеј Обрадовић“. На сцени је наступио и оркестар хармоника Музичке школе под вођством диригента Драгице Ивановић.
Сценски приказ „Свети Сава благосиља Српчад“ извели су ученици школе „Доситеј Обрадовић“.
Највећу радост приредили су присутнима својим наступом најмлађи учесници ове свечаности, малишани из пожаревачких вртића „Пчелица“, „Лептирић“, „Невен“, „Бамби“, „Моравка“ и „Љубица Вребалов“.
У оквиру приредбе, додељене су награде за најбоља литерарна дела ученика на тему „ТАМО ВЕНЦИ ТАМО СЛАВА ГДЕ НАШ СРПСКИ ПАСТИР САВА...“ и најбоље ликовне радове на исту тему.
Свечаност је окончана химном Светом Сави у којој су се, Црквеном хору „Браничево“ и хору ОШ „Д. Обрадовић“ придружили и сви присутни.
Сутрадан, у Саборној цркви служено је бденије уочи празника Светог Саве. Мноштво окупљених помолило се пред сутрашњу Свету Литургију.
Свети Сава у Светој Литургији
Сам дан Светог Саве 27. јануар (13. јануар по старом календару) обележен је свечано окупљањем народа на Светој Литургији. Служећи, заједно са Епископом, презвитерима и ђаконима, показали су Пожаревљани, као мало пута до тада јединство вере и љубави у служби Христу Господу, пројављујући тако љубав, слогу и јединство будућег Царства Христовог заједно са Светим Савом и свим Светима. Његово Преосвештенство Владика Игнатије говорио нам је надахнуто о првом Архиепископу српском.
Након Светог Причешћа, најприснијег сједињења нашег у Телу и Крви Христовој са Господом и примања Анафоре, Литургију су наставили најмлађи рецитацијама и песмицама посвећеним највећем српском Светитељу. Учешће је узело више од 60 дечака и девојчица, чинећи ову службу радосним догађајем свих генерација.
Након тога верни су заједнички поделили славску трпезу у сали Црквене општине. Благословивши трпезу, Преосвећени Владика Игнатије, захвалио се домаћину славе архитекти и протомајстору господину Александру С. Јанковићу и свим вернима на учешћу у радосном прослављању Светитеља Божјег. Преломивши славски колач, господин Јанковић је предао славу новоме славару. Верне је на крају свечаности поздравио Владика Игнатије и позвао да заједничком молитвом захвалимо Господу на овом светлом празнику.
У вечерњим сатима, на сам дан Светог Саве, Коло српских сестара нашег града приредило је светосавски бал под називом „РАДУЈМО СЕ И УЧИНИМО ДА СЕ И ДРУГИ РАДУЈУ“. Прикупљене прилоге са ове свечаности Коло је наменило својим хуманитарним активностима.
Заблагодаривши Господу, помолимо се и ми Господу за још много оваквих радосних и светлих празника, те да у таквој слози и радости заједно дочекамо Господа Исуса Христа и Царство Његово које је сво истинска и непролазна Радост, Светлост и Слава. Амин.