- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Протојереј Томислав Ђорђевић
Мајка
Радозналост мами људе да упознају оне који на свет и живот другачије гледају. У тој игри за одрасле, откидајући део свог земаљског трајања, удишући исти ваздух у просторији, покушавају да отворе љуштуру душе оног другог, да проникну у саму суштину, често не схватајући да истом мером откривају себе, скидајући талог времена долазе до оног детињег у себи, чистог, неисквареног. У тренутку, наизглед непомирљиве супротности заплету се у блискост. Тај осећај ствара жељу за новим сусретима којима предстоји кушање у ватри коју бљује околина којој се припада.
Часлав, син јединац сироте удовице Стамене, као младић био је пргав и намћораст. Нико у селу му то није нарочито замерао. Сећање на погибију његовог оца и поштовање према Стаменином удовиштву били су разлози те снисходљивости.
После рата Часлав се обрео у Београду. Лако се запослио, у то време било је довољно да се у молби наведе сиромашно порекло, послератна власт зазирала је од имућнијих поданика.
Вечерње школе, курсеви, црвена књижица и додворавање власти најбољи су рецепт за напредовање, знао је то Часлав. Ускоро је у село долазио аутомобилом. Видевши га разметљивог, у елегантном оделу и радним даном, старији су негодовали, био је лош пример млађарији коју је комунистичка пропаганда већ увелико одвајала од села и породице. Немоћно су шкргутали зубима и избегавали су га, то су једино могли.
Стамена је и даље живела сама у малој кући на крај села. Ћутљива старица, од мужевљеве смрти увек у црнини, уз помоћ рођака, обрађивала је оно мало земље што је имала. Редовно је долазила у цркву, палила исти број свећа, обореног погледа одстојала би службу Божју код врата и чим би узела нафору, одлазила натраг. Није се обазирала на упадице неколицине беспосличара у центру села: „Мати богомољка, син комуниста“ или: „Син у аутомобилу, мати у колесару“.
Једном, после службе, свештеник је замолио Стамену да га сачека пред црквом.
- Немојте се увредити, молим вас - страхујући да не буде погрешно схваћен, свештеник поцрвене у лицу. - Имам неких намирница које су ми сувишне па сам одлучио да их понудим вама. Ако би хтели да примите, донећу их вашој кући.
Стаменине очи напунише се сузама.
- Можда има неког коме је то потребније, неког коме је кућа пуна чељади. Ја сам сама, мени тако мало треба. Али, хвала ти што си се сетио... Имаш ли мајку? - упита изненада.
- Имам, хвала Богу.
- Послушај ме, синко! - Стамена крајем мараме обриса очи. - Не дозволи да мајка буде жељна да те види. Не губи се време кад се код мајке иде. Празних шака, али иди код ње. Довољно јој је само да те види, веруј ми. Човек једино мајци не може да досади. И немој да се претвараш пред мајком или нешто да кријеш, чим те угледа она зна све... А сад, збогом! Обрадовао си ме што си се мене сетио, Бог ти срећу дао.
Једне вечери Часлав је посетио свештеника.
- Хоћу да упознам човека кога толико хвали моја Стамена. Да видим оног који троши време на сеоске бабе. Зар немаш другог посла, човече? Смеју се људи што ми мати иде у цркву. Ако већ хоћеш да се бавиш овдашњим сељацима, приђи младима. Оснуј читаоницу у селу, са осталима организуј спортско друштво, треба код младих неговати такмичарски дух.
- Све друго може, само не црква - горко се осмехну свештеник. - Ја сам свештеник, Чаславе! Пре и изнад свега ми је црква. То је мој живот.
- Окани се великих речи, стварност их не трпи... Изгубићеш све ако се на време не прикључиш. Хватај заветрину. Кад помру бабе, остаћеш сам у цркви. Сам, схвати!
- Па нека. И тад ћу да будем свештеник. Ако истерате народ, Бога не можете да истерате из цркве. Ни из моје душе.
Као да није чуо свештеника, Часлав је ишао за својом мишљу.
- Оном који неће да се покори следује изолација, усамљеност. Ја знам како боли кад си сам, овде у овом селу сам то доживео. Нисам се повиновао увреженом мишљењу да ми као сиромашном следује да будем надничар, рецимо код Мирољуба који је рођен у богатој кући. Зато ме у селу одбацују. Додуше, нико ми ништа не говори, али то осећање никад не вара. Да ме бар моја Стамена подржи, лакше би ми било. Повлађује ми у толикој мери колико јој налаже материнско срце. И ништа више. Каже: „Божја воља!“ и ућути. Много ме нервира то њено спокојство. Било је дана кад сам мислио да се Бог испречио између мајке и мене. Мрзео сам Бога, мрзео сам цркву која једној старици на ивици беде обнавља спокојство. Да бих јој скинуо тај израз с лица вређао сам је, узалудно сам покушавао да се посвађамо, врелој младићкој крви у мени то би више одговарало... Учинио сам оно што је било најлогичније, отишао сам...
- Кад младићки јед у теби изгуби јачину, схватићеш да си много тога још у почетку погрешно поставио, да си до баналности упростио оно што се зове опстанак на овим нашим просторима - свештеник сачека да га саговорник погледа па настави: - Отишао си да се прикључиш онима који ће Стамену да онеспокоје, а Мирољуба да осиромаше. Што баш њега помену?! Тог сељака коме је цео свет у бразди, у откосу, у снопу, који и уранак и заранак дочека на њиви. Огрешили су се о њега што су му одузели „вишак“ земље. Куне, мање што су одузете, више што су запарложене њиве. Много је таквих по селима Србије.
- А јесу ли многи попови такви као ти? Хваташ ведро чији је ланац откинут од витла и пада у бунар. Мани се сељака, гледај себе. Ти изгледа још не схваташ време у коме живимо. Промене долазе и овамо. Ништа више неће да буде као што је било. Мисли на децу коју имаш. Мораш да се прилагодиш, човече! Иза тебе нико не стоји, нико те неће заштитити.
- Слободан у Богу или сигуран у систему који намећу властодршци? - муклим гласом свештеник резимира оно што је саговорник рекао. - Бирај, свештениче, док не буде доцкан. Бирај српски домаћине! Бирај на коју ћеш страну, у сваком случају следују ти деобе... Чаславе, ја верујем да иза мене стоји Неко. Мени је то довољно. Пази ти себе. Много се уздаш у организацију којој припадаш. Склониће те оног тренутка кад по њиховом мишљењу направиш неку грешку или кад се појави неко бољи. Ти, рођен у Поморављу, говориш о сиромаштву, а шта тек они да кажу? Сишли су с њихових планинчина, осим власти немају баш ништа. Реци ми, колико је тамо на врху људи из нашег краја?
- Знам шта хоћеш тим питањем. Шкакљива је то тема, много шкакљива... Ваља ми да пођем, скоро ће поноћ. И да знаш, имао сам најбоље намере.
- Не сумњам, ти си Стаменин син. Али, неко је давно рекао: „Пут до пакла поплочан је најбољим намерама“... Збогом пошао, Чаславе!
Следеће године, на Видовдан увече, Часлав је опет посетио свештеника.
- Изађимо напоље, треба нешто важно да разговарамо.
Сели су на клупу под багремом иза цркве. Вече је било мирно, пуно месечине, свитаца, мириса босиљка из баште пред кућом.
- Кад би они моји знали да сам овде, лоше бих се провео - Часлављев увод био је кратак, али сасвим довољан да наговести олују.
- Ако је тако, зашто си дошао? - мирно упита свештеник.
- То ни сам себи не могу да објасним. Не знам зашто, близак си ми и поред свега, бринем за тебе као за неког најрођенијег... Ови из вароши усијали су телефоне. Зову оне горе, питају шта да раде с тобом? И мене су питали. Мало сам их смирио, али... Ти си баш кренуо да рушиш власт, да дижеш револуцију, је ли? Шта ти је требао такав говор, побогу? Ко има вајду од тога? Само си себи направио штету. Огромну. Приводиће те, испитивати, можда ће и да те стрпају на робију. Сви ће да ти окрену леђа, ови твоји сељаци најпре, знаш оно њихово: „Не може шуто на рогато...“
- „Док се рогатом не обију рогови“ - настави свештеник па заћута. Ћутање потраја. Тишину ноћи прекиде удаљен лавеж сеоских паса. Ускоро опет све утихну.
- У праву си, Чаславе. Више ћу да имам штете од тог вашег доушника него што ће свим оним људима који су јутрос били на Литургији и помену изгинулима користити мој говор. Свестан сам тога, али... Никад досад нисам своју личност одвајао од свештеничког позива, чак ни у греху. Свештеник сам и ваља ми да свим људима прилазим као браћи, али сам и човек и то ми све теже пада. Ми из Поморавља најтеже се сналазимо у том вашем комунизму, па ипак тај црвени вирус полако захвата и поједине овдашње људе. Нисам говорио онима који ће у цркви да остану, њих сам још и узнемирио, говорио сам онима који ће у будућем времену да отпадну, нека бар знају моје мишљење. Кажеш, стрпаће ме у затвор. Па нека, кад бих знао да би ме после тога напустиле садашње слутње, с радошћу бих пошао, веруј ми! А слутим најгоре... Иди, Чаславе, далеко је Београд. Ускоро ће зора и нови дан. Ко зна шта нам доноси?
+ + +
Док је чекао свештеника који је стрпљиво и вешто пословао око кошнице, човек је, савладан умором, задремао у ораховом хладу.
- Устани, не ваља да се спава под орахом! - упозори га свештеник који је у међувремену завршио посао и пошао кући.
Човек бунован скочи, поче да се осврће, затим протрља лице и, препознавши свештеника, смири се. Усне му се развукоше у осмех. Био је то Часлав.
- Извини, морао сам да те пробудим. Није здраво дуже задржавање под орахом.
Поздравише се и пођоше према кући.
- Где си ти свих ових година? - упита свештеник. - Колико је прошло од кад о теби ништа нисмо чули?
- Шест година, три месеца и једанаест дана. Толико сам провео на робији. Данас је пети дан како сам на слободи... Опрости, много сам уморан, пошао бих мојој кући. Дај ми кључеве, знам да су код тебе. Ваљда ћу да стигнем на време, желим да видим залазак сунца над мојом кућом. Одувек је моја једина предност над осталима била то што пре свих могу да видим како сунце залази.
Тек кад је Часлав прилично одмакао, свештеник се сети да је заборавио да му преда дрвени куфер са чијим садржајем није желео да буде упознат.
„Однећу му, чим завршим посао“ - помисли. „Можда је нешто важно унутра.“
Идући путем свештеник се сети Стамене. За многе је та жена била образац трпељивости. Највећи део живота провела је сама, неузвраћене љубави. Није очајавала, то као да ју је још више привело Богу. Како је живела, тако је и завршила овоземаљски живот, као велика хришћанка, исповеђена и причешћена пред смрт. Свештеник је благодарио Богу због тога. За ту старицу био је веома везан.
- Али, само за њу, - рече полугласно - не и за њеног сина. Без упоришта у Богу његова судбина може много више да боли.
Сенке су се већ издужиле кад је свештеник стигао Часлављевој кући. Све је зјапило празнином. Капије одавно није било, а ограда је остала само на појединим местима. Слабашна светлост петролејке једва се пробијала кроз прљав и паучином обухваћен прозор без завесе. Свештеник завири унутра и угледа Часлава који је седео на кревету. На тренутке, дубоки уздаси пропраћени надимањем слабина прекидали су гласно јецање.
Шкрипа врата најави свештеников улазак у просторију. Зачудо, Часлав се не изненади. Надланицом обриса очи и показа му место поред себе.
- Нећу да ти сметам... И ово припада теби - свештеник стави куфер на сто. - Не знам шта је унутра нисам отварао.
- Ту је сва моја лична имовина - бледо се осмехну Часлав. - Књиге, документи, писма, чак и два одликовања. Бацићу их у Мораву у ноћи кад је пун месец, кад је привид највећи. И мој досадашњи живот био је само привид. Али, више неће. Чува мене моја Стамена.
Устаде, скиде са зида једину фотографију која се налазила у кући па опет седе на кревет. Ту фотографију урадио је неки путујући „живописац“, један од многих који су долазили у села око Мораве. Пресликавали су ликове са мањих фотографија, улепшавали их, обавезно облачили у грађанска одела. Повелика фотографија коју је „живописац“ за велике паре пресликао приказивала је Стамениног мужа са фотографије из војске, Часлава кад је завршио малу матуру и Стамену са последње слике за личну карту. Неком са стране би се пре учинило да је на фотографији мајка са синовима него мала породица, али Стамена се одушевљавала „уметником“ који је „преварио“ живот и насликао их све троје заједно.
Ускоро се стакло на фотографији замрља Часлављевим сузама. Свештеник тихо изађе напоље. Добро је знао да кад навиру успомене човек треба да је сам.
Ретко је свештеник одлазио у кафану. Овог пута одлучи да уђе да би бар за кратко време престао да размишља о Чаславу. Примећен је његов улазак, али пре него што га ословише, чуше се речи кафеџије који је гостима био окренут леђима, и који је пословао око неких сандука.
- Девет калуђера треба њему да читају, а не само наш попа. Велики је то грешник.
- Ко је то толико грешан, Стојане?
Видевши свештеника, кафеџија видно поцрвене, али ипак одговори:
- О Стаменином сину разговарамо, попо. Чуљко га је препознао, каже да је са железничке станице отишао право код тебе.
- Грешник долази грешнику. Свако тражи своје друштво.
- Браниш га, је ли? Ниси ваљда заборавио кад се тај несој налицкан и у аутомобилу шепурио по селу? - кафеџија је био упоран. - А матер смо му ми сахранили. Где је тад био, а?
- Био је на робији - свештеников одговор изненади све присутне. - Сви ви, вас осморица „безгрешних“ имате част да селом пронесете ту вест. Више од шест година, Стаменин син је био у затвору. Нека се његовој невољи радује ко год хоће и колико хоће, сад вам ништа не може.
Свештеник стави на сто неколико новчаница.
- Ево, плаћам да попијете пиће у част тог сазнања. На вратима застаде. Окрену се и кад погледа све присутне иронично рече:
- И потрудите се, молим вас, да му што више загорчате живот док буде у селу. Покажите да сте мајстори за то.
Залупи врата и изађе у ноћ...
После неколико дана Часлав је опет посетио свештеника.
- Људи са мном поступају као са болесником тек изашлим из болнице. Чудно, сви знају за моју муку, а нема ни трунке злурадости. Осећам да си ти у то умешан, али не знам како.
Свештеник је ћутао. Само је окренуо главу у страну да сакрије осмех.
Пролазили су дани. Почело је сејање пшенице. Враћајући се преким путем из другог села своје парохије, свештеник се пријатно изненади кад примети да је Стаменина њива поорана и издрљана. Продужи према Часлављевој кући. Угледа домаћина и Мирољуба који се беху вратили из њиве. Знојави коњи фрктали су под ајатом.
- А, ево нашег попе. Сврати да попијемо мало ракије - позва домаћин. - Припремили смо њиву за сетву, ако Бог да сутра ћемо посејати пшеницу.
Свештеник одби ракију и кроз осмех рече:
- Сигурно те је Мирољуб наговорио да сејете ону нову сорту. Воли да је брашно што беље, макар и на уштрб количине.
Мирољуб слеже раменима.
- Ама, кад је погача нек је бела, кад је вино нек је црвено.
Дуга зима пуна снега и тмурних дана завршила се тек око Младенаца. Људи су ужурбано почели радове у пољу. И Часлав је посејао кукуруз, поврће, чак је у башти пред кућом засадио цвеће. Током зиме оправио је ограду, наместио капију, а с првим пролећним данима окречио је кућу. Свакоме ко му је помогао био је захвалан, није се либио да пита за савет.
На Ускрс после службе била је игранка у порти. Мирољуб приђе свештенику, извини се људима с којима је овај разговарао и поведе га у страну.
- Намеравам да направим једну свадбу. Знаш већ, иде ми то од руке, ама волим да чујем твоје мишљење. Хоћу да удам моју рођаку Јагоду за Часлава. Шта мислиш о томе?
Свештеник ништа не одговори. Размишљао је. Јагоду је муж, миражџија, оставио зато што нису имали деце. Оптерећена превеликим осећајем срама и кривице, живела је сама и несрећна.
- Мирољубе, велики је то ризик - прекину ћутање свештеник. - Обоје су оптерећени оним што их је снашло у животу. Ипак, никад се не зна, покушај!
Два дана после тог разговора Часлав је посетио свештеника.
- Женим се! - узвикну с врата. - Хтео бих да ми будеш кум.
- Полако, Чаславе, побогу! Трећи је дан нашег највећег празника, требало је најпре да се поздравимо са: „Христос Васкрсе!“ Упамти то за убудуће... А што се кумства тиче, јесте да се кумство не одриче, ипак окуми неког другог. Разумеш зашто?!
- Вероватно си у праву? - слеже раменима Часлав. -Знаш, узећу Јагоду за жену. Обоје би хтели да се венчамо у цркви.
- То ће мало да попричека. Она се још није развела, а та процедура ће да потраје. Њеном мужу се не зна место боравка.
- Па они осам година нису једно другом очи видели. Имају грађанску пресуду, зар то није довољно?
- Није, али то никоме није ни требало да зна. Јагода је прва распуштеница у парохији. Има ту још нечег, немам баш поверења у вернике код којих је између крштења и венчања потпуна духовна празнина... Ипак, нећемо седети скрштених руку. Због Јагоде. Ових дана послаћемо све папире у Епархију ради поништења њеног брака. А ти... Али, нека те, нећу да ти кварим расположење.
Одмах после венчања, Часлав је прешао код Јагоде.
Сунчани дани лета, вршидбе, песме, радости због богате жетве полако су нестајали у суморним, јесењим маглама и киши.
Једне недеље, после службе, Јагода сачека свештеника пред црквом. На лицу јој се видела забринутост.
- Шта те мучи, сестро? Није ваљда неки проблем с Чаславом?
Она потврдно климну главом, затим се обазре и, кад виде да никог нема у близини, поче брзо да говори:
- Нешто чудно се догађа с њим. Дању је и даље исти. Ради, смеје се, задиркује децу, сви га воле и ја сам срећна због тога, али ноћу је сасвим други човек. Сву ноћ јечи, окреће се у кревету, прича у сну. Сања неког Жутог, псује га, прети му, шкргуће зубима. Буди се сав у зноју, али на срећу од снова ништа не запамти. Бринем се за њега, разболеће се, не знам како да му помогнем. Шта да радим?
- Реци му да вечерас дође код мене. Не објашњавај због чега га зовем.
Мрак се већ спустио на село кад је Часлав дошао.
- Пренела ми је Јагода твоју поруку. Она је загонетна, ти си тако озбиљан, нестрпљив сам да чујем шта није у реду?
Ти ипак ниси неке ствари оставио у том „белом“ свету, донео си их овамо.
- Не знам о чему говориш? Ја из „белог“ света тек мислим неког да доведем.
- Слушам те, настави!
- Па ето, Јагода и ја смо одлучили да усвојимо неко дете. Она је нероткиња, па... А ако и роди, има земље и за више од двоје деце.
- То вам је паметна одлука - свештениково лице се озари, али ускоро доби пређашњи израз. - Чаславе, брате мој, знам да си свашта преживео и да се свом душом трудиш да се ослободиш неких сећања, али веома је тешко из подсвести избрисати догађаје и људе... Ко је Жути?
Часлав разрогачи очи и заустави дух као да га је неко полио хладном водом. Осећаји се тако помешају, узбуркају кад тајна престане да постоји. Црвенило лица нараста до најтамнијих нијанси, све док уздах олакшања не отвори вентил душе.
- Жути је мој зао дух. Није црн, жут је, али је прави ђаво. Много ми је пакости нанео. Тих као сенка изрони из пакла, нацери се оним кривим, танким уснама и покаже од дувана прљаве зубе. Систематски ме је уништавао. Уживао је у томе да ме избаци из равнотеже, а да формално не учини никакву кривицу. Одједном, нагло се променио. Постао је љубазан, фин, неколико пута ми је помогао у неким стварима. Лукаво се притајио, то сам тек доцније схватио. Увео ме је у посао који се највише заснивао на поверењу. Сачекао је да одем на терен и за тих неколико дана срушио је сав мој живот. За све његове махинације, о којима појма нисам имао, оптужио је мене. Осуђен сам на шест и по година затвора. Он је пред законом био чист, а од оних којима сам био окружен нико мали прст није померио да ми помогне. Дани на робији пролазили су ми као у бунилу. Држала ме је помисао на освету, много пута, сваког дана, клео сам се да ћу да убијем Жутог. Он је у међувремену постао високи функционер.
Видевши саговорникове ужарене очи и лице бледо као да у њему нема капи крви, свештеник покуша да прекине казивање. Приђе Чаславу и стави му руку на раме.
- Покајао сам се што сам те ишта питао. Опрости, молим те, али немој више да се мучиш. Време још није развејало дим над пепелом твојих сећања.
- Неће да ме угуши, не брини. Има довољно чврстине у мени, ја сам Стаменин син. Кад сам био мали, мајка ме је увече купала да бих ујутру ишао у цркву чист. Нека се у овој ноћи догоди моје очишћење. Пусти ме да завршим, можда ћу већ једном да сиђем с брвна над амбисом... Кад сам пуштен из затвора, од мојих многих некадашњих пријатеља, једва сам нашао једног који ме је примио у стан. Сазнао сам у ком ресторану Жути проводи вечери, купио сам нож и пошао да изравнам рачуне. Улична светла разливала су се по улицама и тротоарима натопљеним кишом која је непрестано падала. Ушао сам у ресторан и одмах угледао Жутог. До њега је седела нека намигуша, а иза њега, издвојен из оркестра, виолиниста му је свирао „на уво“. Напипао сам у џепу дршку ножа и пошао према њима. Одједном, чуо сам иза себе глас који ми се учини познатим: „Чаславе, не чини то!“ Застао сам, али истог тренутка помислих да ми се причинило и хтедох да продужим. Опет сам чуо исти позив, овог пута глас је био много јачи. Окренуо сам се. На вратима је стајала Стамена. Моја покојна мајка. Знао сам да је мртва, али тог тренутка била ми је стварнија од свих присутних. Рука која је у џепу стискала дршку ножа поче да ми подрхтава. „Чаславе“, - позва ме мајка по трећи пут, „твојој патњи ће ускоро да буде крај. Бежи одатле, синко, не узимај грехе тог несрећника. Он је избрисан из списка живих. Бежи одатле, синко!“ Стамена је нестала. Почео сам да се тресем, грозница ме је ломила. Пришао ми је конобар. „Побогу, човече, ви сте много болесни. Седите, одмах ћу да позовем хитну помоћ!“ Промумлао сам да је то само тренутно, да ће ме брзо проћи и изашао у ноћ и кишу. Две ноћи и један дан нисам могао да се смирим. Другог дана било ми је боље. Мало сам јео, а затим узео новине. Можеш мислити колико је било ново запрепашћење кад сам прочитао да је Жути мртав. Умро је од инфаркта оне ноћи, отприлике непун сат од мог изласка. Учинио сам оно што ми је прво пало на памет. Дошао сам овамо. Остало знаш, прво сам код тебе свратио.
Часлав тешко устаде. Бреме сећања било му је претешко.
- Ипак си у праву, - рече - душа ми је још увек ровита, далеко су од мене неки одговори... Не треба да ми кажеш, Јагоду овим нећу да оптерећујем. Лаку ноћ!
На Митровдан Часлав је дошао у цркву. Све време док је Литургија трајала стајао је на месту где је некад стајала његова мајка и усрдно се молио.
После службе приђе свештенику.
- Јагода и ја много желимо да нам данас будеш гост. Слава нам је, а ионако су врата наше куће су за тебе увек отворена... Од данас ћеш у цркви имати једног верника више. Схватио сам много тога. Пронашао сам изгубљено, ваља само да поврати некадашњи сјај. И ту ћеш ми помоћи, знам то. Хоћу, морам да достигнем Стаменину веру.
- Полако, Чаславе, молим те! Знам те довољно, уочио сам промену на теби, радујем се, брате, али... Хајде да седнемо на ону нашу клупу под крушком, хоћу све да чујем.
- Разумом нисам могао да схватим оно чему ме је срце вукло - поче Часлав кад се сместише. - Јуче сам у вароши пазарио оно што ми треба за славу. Беше топло, ово Михољско лето баш потраја, и ја седох да се одморим у оном парку пред црквом. Поглед ми се заустави на младој жени са дететом у колицима. Осмехнута, нешто му је причала, а затим се саже да узме дете. У исти мах блесну крстић на ланчићу који је мајка носила. Следећег тренутка дете је било на мајчиним грудима. Крстић се није видео, али био је између мајке и детета... Сетио сам се моје мајке, њене вере, њеног спокојства и коначно сам схватио да је Бог, због многих молитава моје мајке за мене, оне страшне ноћи послао анђела с њеним ликом да ме избави.
- Нека Божји благослов заувек остане на теби, Стаменин сине! - свештеник сачека да и саговорник устане и осени га крсним знаком. Затим се осмехну и загрли га.
- Срећна ти слава, Чаславе!