- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Радмило Цветојевић
Посмртно логоровање избеглице Анђе
Први пут у својој историји Срби су „србовали“ преко туђих леђа или чак не потпуно туђих, већ преко леђа једног дела сопственог народа. Нису хтели ни конфедерацију, ни асиметричну федерацију, и нису знали шта хоће али су били упорни да то постигну и постигли су. Гомиле обесправљених Срба, без икакве или минималне имовине, са грбовима најмилијих иза себе, дошли су у границе авнојевске Србије. Изневерених лица са дубоким осећањем преварености чекали су милостињу, минимални смештај и нешто било какве хране за шта се од њих очекивала безгранична захвалност. То је била „награда“ за све што су преживели.
Заједно са још 450 страдалника у Петровац на Млави дошла је и Анђа, жена средњих година, са остарелом мајком, обе у потпуној црнини и без ципела. Сместила се као и остали у напуштеној касарни, без воде и струје, што је касније некако доправљено уз молбе да се помогне, и жалбе да избеглице много траже. Нико их никада није другачије звао него само „избеглице“. Добила је Анђа и легитимацију. Није писало да је избеглица, писало је да је „прогнано лице“. Нова терминологија у складу са дневном политиком какву данашња Србија води. Није се бунила јер није ни знала шта то значи и каква је разлика. Није знала да избеглице имају посебан статус а прогнана лица не, да избеглице имају где да се врате а прогнана лица не и да се према избеглицама имају одређене обавезе а према прогнаним лицима баш никакве. Ускоро, када су хуманитарне организације показале да немају могућности да обаве своје обавезе, Црвени Крст није имао ни приближно довољно средстава, Коло Српских Сестара није могло да се сакупи, помоћ се свела на појединачну помоћ грађана и нешто осетљивију помоћ Цркве, Анђа је са мајком поново згазила своје достојанство и пружила руку за прошњу. У то време, онај део чаршије, који се бави измишљотинама са најподлијом намером, а све у циљу „доброг информисања“, на добро познати начин, у коме сваки „активиста“ овог морбидног клуба улепшава причу и додаје детаље. Зато што је такав подлац раширио приче о томе како су избеглице преврнуле казан са храном јер је била неслана, како су се са донетим оружјем побили између себе па је асфалт испред касарне био пун крви, како имају неограничене количине девиза и злата, како су лењи и неће да раде итд, Анђина рука је већином остајала празна. Ускоро је била препознатљива по кикицама и добила је надимак „Кикица“. То је изгледа једино, уз нешто мало одеће мање од осталих јер је носила само црнину, што је добила у Петровцу. Сваки дан је на релацији пијаца - Црвени Крст - Касарна ишла као да иде неким послом покушавајући да испроси за нешто лекова и нешто мало бољег живота. Сигурно је знала да се иза затворених врата и прозора, гледа телевизија, једе месо и редовно купа у топлим купатилима са пробраним шампонима. Сигурно је чула и смех сретних људи који су се смејали само у кругу своје породице. Са њених уста смех је сишао одавно па јој се чинило да га никад и није било. А Анђа је тамо одакле је прогнана имала све то и понешто више, само јој се чинило то тако далеким и нестварним као да је то био нечији туђ живот. Ускоро је чаршија почела да прича да је Анђа поремећена и луда па је доказ за то била и њена фризура. Наиме, две кикице по којима је стекла надимак на њој, жени средњих година, постале су крунски доказ о Анђиној лудости. Две кикице на једној Анђи насупрот гомиле неукусних и петпарачких вашарских пунђи накинђурених госпођа. Јасно је, Анђа није имала никаквих шанси - проглашена је лудом. До даљњег, док чаршија не измисли нешто ново и суровије. Но, то се није десило, чаршија није измислила - урадила је.
Како једна несрећа не иде никада сама то је поново закуцала на Анђина врата, па јој мајка поломи кук и остаде у болници. Због епидемије грипа Анђа није пуштена у посету. Али Анђа више никоме и ништа није веровала. Сада када јој је први пут говорена истина, да јој је мајка жива и да јој није живот у опасности, Анђа је мислила да је и то последње драго биће из њеног живота отишло са овог света, и решила је да реши све своје проблеме, и смештај и исхрану и одећу и обућу. Нађена је смрзнута у Млави, у близини моста који спаја два дела Млавом пресеченог Петровца.
Потпуно смрзнути леш је сутрадан, у склепаном сандуку, неопран спуштен у гроб изнад Петровца - Караули. Но, ту се прича не завршава. Није крај тамо где би требало да буде већ тамо где га петровачка чаршија, са људима који у њој одлучују, одреди.
Анђа није сахрањена по реду како иду гробови на караули већ је, за избеглице и Румуне, на косој страни падине, жицом ограђена посебна парцела, ваљда да се кости не помешају а и да би се знало ко је ко, а можда и да се склоне ове убоге крстаче од савести оних који долазе. Жица око гробова, немарно побијена, зарђала јер нема кога да чува, врло речито говори о ономе ко је ту сахрањен. Несумњиво поред немарно затрпаног гроба и неоформљене хумке, она указује на Кикичину немаштину и беду. Жица око гроба - невиђено српско србовање и још један начин да ми сами покажемо колико се међусобно мрзимо и колико смо далеко од љубави према ближњима, иако никада о томе нисмо више причали.
Кикица је одавно на другом свету и своје рачуне већ полаже или је положила пред Господом а њен гроб оивичен жицом постао је споменик Петровцу и више говори о његовој чаршији и људима, него пре више година штампана 1300 страна дебела црвена књига са насловом „Петровац на Млави“. Прави Петровац је управо то - гроб ограђен зарђалом - црвеном жицом.