Олуја небо од магла чисти.
Усталасали облаци у нама.
Хтјели би капци
људских језера
утонут у зраке свевиђења.
Постиђени дани
би да се сруше.
У чији амбис?
У које слутње?
Звекећу празна звона.
Усукују се нестасити.
Пролајавају опсећени.
Прокапавају јутра
на врелу
потков живота.
Муче се гране
у цвилежу трава.
Моја похарана поља
у трпежу копита.
Робују године наше
неким
добима презрења.
Уморни од стида,
Сачувасмо ли ишта?
Сучим сјутра
пред Милоша?