- Обавештење
- Најновији број
- Нова серија
- Стара серија
- Вредновање часописа
- Уредништво
- За сараднике
- Продајна места
Новости:
Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија
Пријава на e-mail листу (?)
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије Мидић
Светосавска беседа
Драга браћо и сестре,
У оквиру вечерашње Светосавске академије желео бих да се укратко осврнем, не на живот и дело Св. Саве које је толико велико, али и свима већ познато, већ на дух и структуру Православне Цркве из које је израстао и сам Св. Сава те је зато и био толико велики у свом, али и у нашем времену. То чиним пре свега зарад укључења савремених носиоца православља у решавање наших савремених проблема, Зато ову кратку вечерашњу беседу започињем једном напоменом: Православна Црква није преживели остатак прошлог времена у којој се са носталгијом чува успомена на прошла времена и на начин живота из давних светова, као што на жалост данас мисле многи, и то како они који је воле, тако и они који је мрзе. Нити је она музеј ствари из прошлости које свет оставља за собом а Црква скупља, нити пуко сећање на славне епохе и личности које су прошле. Она није ход у назад и покушај да се успори, или не дај Боже, заустави прогрес човечанства. Православна Црква је својим Литургијским сабрањем присуство у свету, па и у овом нашем савременом, живог Господа Исуса Христа који је исти јуче, данас и до века, Спаситељ света. Зато се она по својој суштини, иако није од овога света, не може ни једног тренутка оделити од њега и његових проблема. Православна Црква је дакле ту да сусретне свет и да се суочи са свим његовим невољама, без обзира какве природе оне биле и од куда долазиле, да би га примила у себе, преобразила и сачувала. Савремена цивилизација је остварила фасцинантан прогрес на свим пољима, чега смо сви ми сведоци, али је у исто време створила и предиспозиције да се истим тим достигнућима уништи целокупни свет. Отуда толики страх и зебња код људи савременог света за судбину живота на земљи. И како показују савремена збивања у свету, могућности да се избегне општа катастрофа је све мање и што је још важније, оне се не налазе више у науци. Нити нагомилане проблеме могу решити политичари које је савремени свет, сатеран у ћорсокак, малте не претворио у богове, нити пак постојећи друштвени модели, капитализам или комунизам. Да би се избегла свеопшта катастрофа, и да би свет имао будућност неопходно је да се промени однос човека према животу. Потребно је да се Православна Црква укључи у савремена збивања и да њени носиоци предоче свету реч спасења а то је њен Литургијски однос према животу. И управо зато одговорност Православне Цркве за судбину света данас, већа је него икад. Јер, промена савременог начина живота у други - спасоносни по свет, може се постићи, без икаквог претеривања, једино помоћу Православне Цркве, и њеног односа према животу, као и на основу праксе подвижништва коју ова Црква вековима чува као једини правилан однос човека према природи. Који су проблеми савремене цивилизације и где су њихови корени? На који начин Православна Црква може помоћи савременом свету?
Покушаћемо да на ова два питања одговоримо, али због краткоће времена које имамо на располагању одговори ће бити уопштени. Иако свесни да свако уопштавање крије у себи опасност од банализације, ипак ћемо покушати, са убеђењем да ће анализа савремене цивилизације, ако до ње дође, потврдити наше одговоре.
Корени савремене цивилизације се налазе у данашњој Западној Европи, сежу у далеки Средњи век и опредељени су како конкретним историјским догађајима, тако и личностима које су учествовале у њима. Од конкретних историјских догађаја издвајамо христијанизацију Западне Европе и пропаст Римског царства. Од личности које су својим учењем утемељиле савремену цивилизацију издвајамо понајпре бл. Августина и његове ближе и даље наследнике, философе Боеција и Декарта. Наиме, христијанизација Запада је утемељила достојанство човека учењем да је Син Божији постао човек и то је било нешто заиста позитивно. Пад Рима је, међутим, пољуљао поверење западног човека у моћ институција што је створило негативну подлогу на коју је пало семе Августиновог и потоњег философског учења о човеку као индивидуи. Уместо хришћанског схватања човека као личности, који је као такав био егзистенцијално везан за другог човека и повезан са светом уопште, створено је учење о човеку као независној јединки која своје постојање и идентитет црпе из себе саме. Августин је идентитет човека утемељио на њему самом, на његовом унутрашњем животу. Боеције, а затим и Декарт отишли су корак даље - човека су дефинисали као мислећу природу. Не престајући да верују у моћ институције западни човек је августиновским учењем о човеку као субјекту, добио алтернативно прибежиште у случају кад су институције губиле свој ауторитет. Тако му је сада то алтернативно прибежиште постао унутрашњи живот. Од тада ће се читава историја Запада кретати у оквиру ових супротности: јавно-приватно, мноштво-јединка, објективно-субјективно, институција-револуција и на крају постојање и нихилизам. Но, одређујући ближе савремену цивилизацију можемо слободно констатовати да је поред индивидуализма, који у њој доминира, она утемељена и на рационализму, тј. веку просвећености који историјски почиње у XVIII веку.
Узимајући за мерило постојања и живота људску јединку, а у њој издвојивши посебно ум коме је доделио место Бога, век просвећености је поставио мислећег човека на трон божанства доделивши му улогу непогрешивог судије у свему што носи и подразумева живот. Све је требало учинити да се човек као јединка умно просвети, а самим тим и постави као непогрешиви ауторитет у питањима живота. У ту сврху отворене су школе у којима се ум оспособљава за своју велику и судбоносну улогу у животу. Током времена, због све већег обима информација које су потребне да људска јединка постане потпуно образована, нужно се појављује потреба за једним новим, скраћеним обликом образовања, које се и данас, на жалост, практикује у нашим школама, а то је енциклопедијско образовање. Ради се о знању о свему по мало, а ни о чему довољно, о ширини... ширину и површности на уштрб дубине и конкретности. (У почетку нашег века образовање је кроз уске специјалности променило форму, али не и суштину. Исцрпно сазнање о једном детаљу на уштрб целокупности!) На основу оваквог рационалног приступа животу човек је најпре себе идентификовао као човека на основу рационалне самоанализе своје природе, како телесне тако, у последње време, и душевне, тј. на основу знања о себи. Затим је и целокупни свет око себе идентификовао истим тим рационалним приступом. Човек је дефинисан као индивидуална природа која функционише на основу природних закона у себи. Да то поткрепимо на основу примера из медицине. Некад се човек третирао као јединствена природа. Данас је човек скуп делова који својим природним функцијама чине оно што називамо човеком. Свако обољење није ништа друго до поремећај природне функције једног дела организма које најчешће долази услед његових незадовољених потреба. Лечење се састоји у поновном оспособљавању оболелог дела, тј. успостављању његове функције, или како се то данас чини, у замену поремећеног дела другим пластичним - вештачким или живим узетим од другог човека, свеједно је. Човек је дакле скуп делова, жива машина која се одржава у животу исправношћу и заменом делова.
Оваквом схватању човека као мислеће индивидуе треба додати и прокламовану срећу свакој индивидуи понаособ, а она је требало да се оствари, по пророцима века просвећености, када сви људи буду просвећени и када наука буде у потпуности овладала знањем човека и природе. (За то је био предвиђен 20. век, те се због тога данас многи исчуђавају над свим оним што се у овом веку догодило и догађа, питајући се зар је то могуће у 20. веку!?!) Сваки појединацима потпуно и загарантовано право на срећу и њу одређује сам на основу свога разума не признајући никакве ауторитете изван себе. (Ово је потврдио један наш политичар изјавивши једном приликом да је њему исто толико важно мишљење једног радника и сељака колико и академика.) Зато сви треба да иду у школу и да се просвете, јер су сви људи једнаки зато што сви имају моћ разумевања и сазнања. На социјалном плану ово начело једнакости је утемељено Француском и Америчком револуцијом.
Све ово је резултирало схватањем да је човек сам ковач своје среће коју одређује сам по свом нахођењу. Њему више нису потребни никакви ауторитети када је у питању однос према животу. Да трагедија буде већа, чак се и теологија претворила у логичке системе и зато је и сама почела да одбацује као заостало и сумњиво не само ауторитете који су постављени „милошћу Божијом“ него и све друго што се не поклапа са људском логиком. (Јер зашто би били потребни било какви ауторитети, кад сваки појединац нешто зна зато што је и он завршио неку школу?)
Свету који га окружује човек прилази такође логички и рационално. Свет је постао објект рационалног истраживања како би могао што боље да се искористи за задовољење среће појединца, при чему се не води уопште рачуна да ли та срећа можда води у несрећу свих. Природа је постала заморче на коме се испитује и остварује логичан приступ човека животу, на основу логике устројених изума и патената сваког појединца и човечанства уопште. Отуда тако крупни проналасци као што су парна машина, телефон, радио, телевизија, авион, компјутер, али и атомска и хидрогенска бомба итд., који су управо везани за XVIII, XIX и XX век. Од оваквог приступа животу нису остали имуни нити социјални нити друштвени нити пак културни облици живота.
Овакав индивидуалистичко-рационалистички однос човека према животу резултирао је у нашу данашњу својеврсну цивилизацију, чија се суштина може укратко приказати следећим констатацијама: на пољу социологије човек је схваћен у односу на другог човека као ствар која је ту ради остварења среће другог човека а та срећа је у задовољењу страсти (отуда у нашем веку и појава сексуалних револуција). Једном речју човек се третира као ствар која се може употребити, те уколико је њена употребна вредност шира и већа, то је човек вреднији. На пољу науке створен је такав однос да се она све чешће употребљава за остварење интереса појединаца или група, у чему је и њена злоупотреба и зато она реално прети не само да из основа поремети природне форме живота, као што је случај са генетиком, него и да потпуно уништи живот. Природа је дошла у опасност да потпуно буде уништена захваљујући потрошачком менталитету савременог човека и технологији која овај менталитет подупире и развија, имајући за циљ да обезбеди што више материјалних добара те се зато развија тако брзо и узима неслућене размере. Да парадокс буде већи све се то чини из „најхуманијих“ разлога (тобоже) ради обезбеђења среће појединцима.
Што се пак тиче друштвеног уређења савремена цивилизација је затворила човека у ћорсокак понудивши му да бира између капитализма - као апсолутне доминације индивидуе над мноштвом, и комунизма - као апсолутне доминације мноштва над индивидуом. Нашавши се у безизлазној ситуацији, због свега овога и много другог које због времена нисмо у могућности да поменемо, савремени човек се из очајања све више опредељује за нихилизам. Он је чак нашао да је једино право остварење слободе за човека у његовом нестајању те је то данас уздигао на степен философије (философија егзистенцијализма). Савремена књижевност, али и уметност у целини, са толико прецизности износи реалност ништавила да нико више не сумња у апсолутно постојање зла, али зато многи, ако не и већина, сумњају у постојање Бога и тријумф добра над злим.
На који начин Православље може помоћи савременом човеку у решавању ових егзистенцијалних проблема? Под условом да правилно схватимо основе своје вере, имајући то и практично сачувано кроз Св. Литургију, прво и спасоносно што можемо као православни понудити свету јесу слобода и срећа за човека које извиру из заједнице са другим човеком. За разлику од савременог схватања слободе, која се остварује на основу компромиса и гушења слободе у односу на другог, односно у ништавилу, што ни једно ни друго није слобода, у Православљу је човек слободно биће ако се заснива на љубавном односу према другом човеку. Он постаје личност не на основу своје индивидуалности и дистанцирања од других, већ у заједници са другим. Што више волимо другог то и ми и други човек имамо већу вредност. Само у ономе кога волимо и за кога смо спремни да се жртвујемо видимо апсолутну и непоновљиву личност и срећу за своју сопствену личност ако смо у заједници са њом. Ово је закључак који се може извести из православног учења о Богу који је Један и постојећи, управо зато што је заједница Личности. - Оца и Сина и Св. Духа.
На друштвеном плану православни литургијски модел уређења односа човека према другом човеку, као и човека према природи, историји и онтологији, може бити спасоносан за савремени свет. У Литургији нема сукоба између јединке и мноштва, субјекта и објекта, историје и онтологије. Насупрот, само у заједници са свима неко се пројављује као јединствен и непоновљив, у заједници личности природа постаје тело Христово, човек као творац историје само у заједници остварује њено вечно постојање. На овај начин савремено друштво може бити уређено тако да у њему нити личност може постојати сама за себе без заједнице са другим, нити пак заједница без личности. Ради осигурања једниства, као основног предуслова за постојање личности, Литургија има службу првенства. Но то у Литургији значи да нити први може чинити било шта без присуства и сагласности свих осталих, нити пак други могу шта чинити без првог. На овај начин се остварује онтолошка подлога за постојање сваке личности, и опет читава заједница није један мртав и безлични организам кога руководе слепи закони, као што је то случај нажалост данас са савременим државама, већ једна жива лична заједница. Једино се тако може свет ослободити крвавих револуција које увек настају као резултат борбе живота против мртвих институција.
На крају, што се тиче решења еколошког проблема, у обзир се мора озбиљно узети православна подвижничка традиција. У православном начину односа према природи једини је лек против потрошачког менталитета савременог човека. Сви апели на разумност у коришћењу природних богатстава како би се избегла еколошка катастрофа, а самом тим и катастрофа читаве планете, неће уродити плодом. Чак и под присилом завођења диктатуре како би се очувала животна средина, мале су шансе да ће се избећи катастрофа. Потребно је управо укључење људске слободе у однос према природи а њу може створити једино православни подвижнички начин живота, наравно укључујући и све остало што носи Православна Црква а које смо горе поменули, тј. однос према личности на литургијским основама. Једино тако може се избећи жртвовање личности зарад очувања природе или опет жртвовање природе зарад очувања неприкосновености јединке, што се данас, на жалост, једино и нуди. У противном и једно и друго воде у катастрофу.
Надајући се пре свега у Божију помоћ, а затим и у отвореност савременог човека, притиснутог невољама, за православно схватање живота, остаје на нама представницима Православне Цркве да дамо највећи допринос преображењу и спасењу света. Но то ћемо моћи да учинимо једино ако смо дубоко свесни своје Црквене традиције и њеног учења, као и ако смо у стању да откријемо суштинске проблеме савремене цивилизације.