RSS Новости:

У продаји је ТРЕЋЕ КОЛО сабраних дела о. Георгија Флоровског
Организовање тематског научног богословског скупа, Манастир Тумане, 14. септембар 2019.
Изашла из штампе девета свеска часописа „Браничевски весник“ (2018)
Једанаесто епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2019.
Васкршња посланица Епископа браничевског, 2019
Епископ Игнатије за Радио „Светигора“: Верска настава у школама Србије (ретроспектива)
Предавање протођакона доц. др Златка Матића: „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“
Протођакон доц. др Златко Матић за Радио „Светигора“ о Сабраним делима о. Г. Флоровског
Конкурс за формирање листе вероучитеља за 2019/2020. г.
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског у крипти храма Светог Саве на Врачару

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 1-4/VII, 2001

Свештеник Александар Михаиловић

Светосавска беседа

Ваше Преосвештенство, часни оци, драги Господине градоначелниче
Црква Божија, странствујућа у Пожаревцу,

У последњој књизи Новога Завета, у Откровењу Светог Јована Богослова, глава 4-ој, читамо:

„И одмах бијах у Духу; и гле, престо стојаше на небу, и на престолу сјеђаше Неко. По изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около престола бијаше друга на изглед као смарагд. И около престола видјех двдесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири стрешине где сед, обучене у беле хаљине, и са венцима златним на главама својим. И од престола излажаху муње и гласови и гомови...“

Ова Есхатолаошко-литургијска слика представља прототип Хришћанства, његов узрок и почетак. Још пре Великог Праска као почетка Васионе, пре Еона Еона и пре сваког Времена, Бог је „измислио“ разлог ради ког је створио све што је створио. Једним стваралачким ФИАТ, једним – Нака Буде, гледајући пред собом циљ, Господ је створио свет и човека. Циљ стварања био је сабрање свих и свега око Сина Човечијег, око Христа Богочовека . Разлог је Велики и Славни Последњи Дан Осми.

Спокој невечерњег Дана, као Одмор свеукупног Космоса и Зора Тајанственог Еона као почетак космичке недеље од осам хиљада година, јесу смисао и назначење сваког поклоњења. Први дан новог еона, новог миленијума је слика времена Месије, Дана који никада не застарева, мира, утехе, радости и Вечне Славе Сина Божијег, окруженог пријатељима који Га, окупани нествореном Светлошћу, динамички прослављају, бивајући у бесмртном блаженству бесконачних векова.

Дан Господњи, Дан Месијанског Чина који превладава седмицу постојања, изводећи је изван њених унутар светских граница и самодовољних оквира, јесте Догађај који ће доћи на крају светске Историје, али не, као по себи саморазумљиви завршни акт изнедрен из саме Историје њеним самоодмотавањем и довођењем до крајње нити, попут клупка Аристотелове ентелехије, не чак ни као саморазвиће и самоусавршавајући раст Хегеловог Апслолутног духа, већ, као изненадни, одозго дошавши догађај, попут јеванђељског „лупежа у ноћи“.

Да сва творевина трпећи исчекује тај Дан, Дан Господњи, и вечну, ритуално-међузависну игру свих и свега око Долазећег Христа, не сведоче само невидљиве елементарне честице чији је живот слободни чин и догађање (сетимо се Ајнштајна, Маркса Планка и Вернера Хајзенберга), нити пак сведоче разноврсна животињска царства својим хармоничним безазленим кретањем, већ то вековима, свеобухватајући, сведочи сама Црква Христова, Евхаристијски у Епископу повезујући Незазлени дан осми, прошле векове од Великог Праска (Биг Банг-а), па све до садашњих збивања, на прагу III миленијума, у који сви ми активно учествујемо.

Есхатолошки бљесак Будућег Века, Хришћанство опитује у Цркви, у Којој се, као у Икони Вечне Истине, могу решити сви човекови вапаји за смислом и сви трагични вапаји против смрти и изчезнућа. Већ два миленијума, одсликавајући Истину постојања, Хришћанство као Црква, присуством отвара перспективу бесмртног бића. Од Хајдигеровог „бића за смрт“ Црквом и у Цркви, ствара се „биће за смрт“.

Човекова ограниченост, омеђеност и смртност, ти универзални проблеми свих бића, не могу се решити у оквирима светске ситуације и самозатворености. Сви хуманизми и друштвена уређења, сваки стваралачки чин и екстатичка кретања, представљали су узалудне покушаје обесмрћења. Бесмртност, нетрулежност и апсолутност могу се остварити само искорачењем из самодовољне индивуализиране егоцентричности у простор заједништва са Другим. Ово је проблем свакога човека и зато се Црква која нуди решење, показује значајним за све континенте, како за Западног човека Европе тако и за Источног човека Азије, те представља конститутивни чинилац онтологије света и не може бити сведена на душебрижног спаситеља индивидуалне душе, експонат музејско-археолошких и уско националних вредности које само декоришу и улепшавају стварност својим „лепим“ „српским“ обичајима. Црква није ризница националних ритуално-патриотских чинова, већ унутрашње било космоса, Спас Човека и Еколошког Система, осовина и платформа на којој стоји Васиона и обликовани и веома значајни фактор државног и друштвеног уређења, критички Ум и алтернативни начин постојања. Због тога су појам Другог и Осми Дан Есхатолошког Царства нераскидиво повезани. Будући Век је време Великог другог, време Славног Присуства Христовог. Човекова потреба за малим, унутрашњим је логос и слика вечног општења са Великим Другим, са Богом. По Мартину Бубебу, Ти и Ја су зато нераздвојни.

Царство Божије, Рај, односно Вечно блаженство, по садржају су, непрекидна заједница свих радикално другачијим, различитим и увек Другим. Сва светска царства опет, трагала су за њим, безуспешно покушавајући да остваре рај на земљи. Формирање цивилизације и стваралачка кретања ка унапређивању света, покушај су да већ завлада Есхтон као Вечна Заједница, међутим, сва су се, као што знамо, показала безуспешним и пролазним.

Та носталгија за заједништвом и истинским односом у међузависном, холистичком складу, уверава нас да је Есхатон, својим присуством као Црква, оставио дубоке трагове на човека. Све то зато, треба пажљиво ишчитавати. Основна порука Цркве увек је била - заједничка слободна љубав као чинилац људскости и јединства у различтости, по узору на Бога Св. Тројицу, у којој слободно живи вечни однос Једног са Другим и Трећим, слободан и непоновљив, у пуноћи међуљубави и заједништва.

Есхатолошка назначења човеково је, у Цркви започети, епиклетички, стваралачку, динамичку слободну љубав према Христу, кроз другог човека, те померити границе свога бића и отворити себе за Светотројичан начин бивствовања који је, по преимућству - есхатолошки.

Одсликавање Оног века у овом, у Евхаристији Цркве, осветљава даље све поре бивствовања. Будућност која је „већ а још не“ по речима Кулмановим, почела у Историји, обликује, својим благородним и преображајним силама човека и творевину, уређујући и формирајући културе и цивилизације. Ипак, свој први лик, човек и творевина задобиће тек по окончању овог и оваквог светског процеса. У Догађају Христовог Другог Долазка, разоткриће се и обелоданити истинска ипостас човека и све твари, каја по Св. Ап. Павлу, „тугује и плаче, чекајући да се јаве синови Божији“.

Смрт као суштински проблем човеков који се, епидемично шири и на сва друга жива бића, превладава се есхтолошким стваралачким динамизмом око Васкрслог Христа, чије се Присуство већ овде, у евхаристијској реалности свих око Епископа, предокуша. Борба са смрћује је зато, основно начело човековог живота и бити Христов, значи, стваралачки оживотворити сва поља бивствујућег.

Наводећи речи руског мислиоца Николаја Берђајева, да је „ниско заборавити на смрт макар и једног живог бића и ниско помирити се са смрћу“, уочавамо да Одсјај Христове Васкрсне Победе видљив и у лепоти сунчеве светлости, у звездама које трепере, у јасној ноћи, у плавом небу, у драгом камењу и цвећу, у лепоти и разноврсности животињског света - у жртвеној љубави за другог човека.

Говорити о Рају као решењу човекових егзистенцијаних невоља значи говорити о Цркви, а говорити о Њој значи нудити свету космополитска решења. Космополитска пак, јер је по речима блажене успомене о. Георгија Флоровског, „Хришћанство универзална Истина а не својина једне нације“.

Са таквом есхатолошком визијом, на прагу новог миленијума, Црква је опет у обавези да окрене своје благодатне луче према свету и савременом човеку. Будуће да је „боле све ране рода свога“, својим освећујућим Присуством Она ће и даље ненаметљиво одговарати на изазове који јој се све више и више предочавају. Црква не може бити гето и живети на маргини збивања, јер је овај свет, Божији свет и Њена је мисија „радосни космизам“, а не уска националистичка и ксенофобична самозатвореност. Свет вапије за преображајем и чека да се јаве „синови Божји“ и стога питања данашњице, попут, угрожавања достојанства људског, ратови, међунационални и међу- конфесионални сукоби, глобализација и унификација света, глад, насиље, трговина децом, расна и полна дискриминација, еколошки проблеми и загађеност животне средине, који, како правилно примећује Митрополит пергамски Јован, „обухватају нације и крећу се континентима“, ти и још многи други горући проблеми са којим улазимо у XXI век решавају се и осветљавају, есхатолошком визијом Космоса, као једне, око Христа, продужене вечне и целовите Литургијске Заједнице којој су сви потребни.

Динамичко, у љубави, стваралачко учешће свих, од елем- ентарних квантова, преко најразноврснијих биљака и животиња, до човека и анђелау Христ у и око Христа, порука је Православне Цркве, васељенски упућена свима. Она зато у III миленијум улази, истина, без политичке и светске моћи, али ипак са „силом Божијом која се у немоћи показује“. Њена је снага у Њеном Предању, у догматској чистоти вере, у евхаристијском етосу и подвижничком карактеру њене жртвене љубави за човека. У томе је Преображајна и свеосвежавајућа моћ. Православна Црква није и никада неће бити гето овога света. Њена порука је јасна: Јединство у различитости и слобода у љубави, два гесла која сам вечерас хтео да прочитам Вашој љубави. И стога на крају, односно на почетку новог миленијума пажљиво опет ослушнимо глас Откровења Јовановог које каже:

„... Дух и Невеста говоре: Дођи!
И који чује нека каже: Дођи!
И ко је жедан нека дође,
И ко хоће нека узме воду живота на дар“.

Амин!