RSS Новости:

Изашао из штампе зборник огледа из упоредног богословља: „Да не буде раздора у Телу“
Најновији број часописа „Саборност“ XII (2018)
Зборник „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“
Предавање протођакона доц. др Предрага Петровића „Изазов богословског исказа у Верској настави“
Часопис „Саборност“ уврштен у категорију водећих часописа националног значаја: М51
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског на Сајму књига 2018.
Протођакон доц. др Златко Матић одржао предавања на МДУ „Ломоносов“ и на НИУ БелГУ.
Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику
Одржан научни богословски скуп у оквиру прославе 200 година освећења манастирске цркве манастира Покајница
Десето епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2018.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Часопис „Саборност“ 2/I, 1995

Протојереј Томислав Ђорђевић

Свитање

Пут је био блатњав. Заобилазио сам баре заостале после скорашње кише, пазио да се не испрљам, али узалуд. Моја мантија је препознатљиво шуштала, била је поквашена и испрљана. Сунце је већ на заранку, а предамном је још доста пешачења по сеоском глибу. Убрзао сам ход...

У доњој мали мог родног села, у кући Петковића, чекао ме је болесник над којим је свом жестином замахнута коса смрти. Чекао ме је да би самном поделио своје последње овоземаљске тренутке мој побратим и некадашњи комшија Љубивоје. Знао сам да болује од неизлечиве болести, па ипак надао сам се да ће се продужити његово трајање. Поруку о жељи да ме види и да сваког часа очекују његову смрт, коју је неко оставио на мом радном столу у свештеничкој канцеларији, нисам одмах схватио, толико сам био неспреман да прихватим неминовно. Узео сам причешће за болеснике и кренуо на пут...

+ + +

... Лето на Морави. Завршио сам другу годину богословије. Највише времена летњег распуста проводим у воденици мог побратима Љубивоја. Пршти жито под воденичким каменом и претвара се у брашно којим се полако пуни врећа од козје длаке. Љубивоје прстима опипава мекоту брашна и задовољно клима главом. По коси која му вири испод шајкаче, на обрвама, чак и на трепавицама као иње нахватале се честице праха. Повремено се окреће према мени и говори гласно да би надјачао клопарање воденичког камена.

- Твој отац ме је побратимио зато што сам га спасио да се не удави. Већ је био модар кад сам га извукао на обалу. Сад знам, нисам га спасио ја, Бог га је сачувао да би преко њега у теби пронашао свог служитеља олтара.

Вештим покретима пословао је око уставе. Ускоро воденица престаде са радом. Љубивоје скину шајкачу, неколико пута је удари о длан и седе поред мене на неравном прагу.

- Често помислим да је то једино дело за које ме је Бог обилно наградио. Приближили смо се духовно, ти си ми радост и бар донекле испуњење онога што ми је живот ускратио. Живот... - уздахну, а затим настави промењеним гласом: - Одлучио сам да те јесенас посетим, 'оћу да видим тај Београд. Знаш, ја тамо никад нисам био...

Дошао је заједно са мојим стрицем. Причао ми је стриц да је побратим, кад је сишао из воза и видео колико је људи на станици, узвикнуо: „Боже благи, ко ли 'рани сав овај народ?!“ Пред богословијом, пре него што су натраг кренули, побратим ми је рекао: „Паметни људи те уче, толкуј, ал' никад немој да заборавиш да треба да се вратиш! Ако се мењаш више него што се мењају ствари и људи које си оставио, не гине ти неразумевање, а богме и суровост оних којима се враћаш. А ти добро знаш зашто си дошао овамо!“

Од тада ме је, кад сам полазио у Београд, и надаље сузама испраћао, али кад сам се враћао, пре него што би се осмехнуо и примио ме у загрљај, добро одмерио дугим испитивачким погледом. Тим погледом ме је дочекивао и кад сам доцније постао свештеник у оближњој вароши.

+ + +

Вече је просипало љубичасту, а затим и тамноплаву боју над околином. Сетих се да сам се у детињству највише плашио тог доба дана кад ствари као да ти се приближавају, уједно добијајући чудновате облике.

У сусрет ми је ишла Љубивојева рођака Живана. Лако сам је познао, шепала је на леву ногу. Кад је и она мене препознала, назва ми Бога и рече:

- Пожури, дете! Пожури, даће Бог да твог побратима затекнеш у животу.

Журио сам колико сам могао. Ноге су ми биле мокре. При варљивој месечевој светлости неколико пута згазио сам у бару... Кад иза мене остаде још једна кривина, као на длану појави се засеок. Моја доња мала.

На тој даљини осветљени прозори личили су на свице застале у лету. Тамо, међу тим осветљеним, има и неколико неосветљених прозора моје родне куће. У њој већ дуго нико не станује. Одједном, осетих сву хладноћу долазеће фебруарске ноћи. Кућа која више никад неће да буде топли дом. Никад. Никад?! Шта је никад и шта се то никад не може догодити? Шта? Ко сме да каже да познаје себе толико да му се неке ствари никад не могу догодити? Ко? Неизлечиви болесник? Умоболник? Можда песник? А који то велики песник у својој најбољој песми нема бар неколико знакова питања? Ако нема тог знака значи да је достигао пуноћу, плирому - што би рекли стари Грци. Ко је тај који сме да каже да је доживео то осећање?!

Једно крило капије мог дворишта пало је према авлији, друго се накривило према путу. У дубини дворишта сраста с мраком моја кућа. Мој некадашњи дом. Сетих се како ме је пре неколико дана комшија саветовао да ограду избацим на улицу, да за тих тридесетак сантиметара проширим двориште тамо у граду. Сантиметри! А неколико десетина ари мог дворишта у селу зараста у коров. Уздах, јак као одјек мојих осећања, прекину тишину.

Кренух даље, осврћући се према мом дворишту све док не утонух у потпуни мрак.

Ушао сам у побратимово двориште. Под вајатом комшије полугласно разговарају. Старци, обучени у сељачке бунде или кожухе, сукнене чакшире. На главама им шубаре или шајкаче.

„Добро је“ - помислих - „нису скинули капе. То значи да је још жив мој побратим“.

Приликом поздрављања, као и увек, осетих храпаве, од рада огрубеле руке мојих некадашњих комшија. Неки од њих су ми рођаци.

Рекоше ми да побратим спава. Његова жена, Спасенија, плачући, загрли ме и изљуби. Уведе ме у собу насупрот болесникове. Нађе ми суве чарапе, а затим ми постави да једем, све време причајући о Љубивојевој болести која се последњих неколико дана помамила. Није ми било до јела, али на њено наваљивање узех неколико залогаја.

Спасенија је седела наспрам мене прекрштених руку на столу. На лицу јој израз који је препознатљив код наших сељака кад нуде храну и пиће, плодове које сами одгајају и убирају. Много пута видео сам тај израз лица и у цркви кад пред олтаром остављају брашно којим ће се просфора месити и вино за причешће. У том приношењу као да има неких обредних радњи, али не оних које се из књига уче...

Изашао сам под вајат и придружио се комшијама. Нађоше неку бунду, огрнуше ме њом и направише ми места на клупи. Одговарам на њихова уобичајена питања, захвалан што су у опхођењу толико присни да ми се на моменте чини као да никад и нисам од њих одлазио. Колико ми значе ти људи! Некоме се можда њихова спољашност чини грубом, али ја добро знам колико су осетљиви. Познајем их.

До мене је седео Радисав Џанин. Некадашњем ловцу пушка још једино служи да растерује злослутне кукувије којих је све више на дрвећу у мали.

Ослоњен на држалу лопате,Петроније, мој даљи рођак, ћутљив је и намргођен као и увек. Свака његова реч горчином је зачињена. „Од деце ми једина вајда што ми њине слике украшавају дувар. Кад сам био млад, био сам послушан старијима, ко ће сад мене старца да послуша? Две куће су већ озидали, обе закатанчили и вратили се тамо одакле су паре за те кућерине донели.“

Мало даље на троношцу седи Стојан. Сваштар у младости. И џамбас и шпекулант и зидар. У старости дигао руке од свега. Мучи га несаница па сабајле изађе тобож да прошета а у ствари трси траву на свим путевима који из села воде у поље. Не може да поднесе затрављене путеве. Не пије, али кад чује да је у селу рођено дете вазда пије и чашћава. У последње време то бива само два-три пута годишње.

Најстарији од свих, Станимир, седео је десно од мене. Смежуран, одувек је изгледао старији него што јесте. Замишљен, никад се није истицао у разговору, изузев кад се помене краљ Александар. Тад као да се подмлади. „Лично сам чуо да је краљ Александар говорио да смо му ми сељаци најбољи помагачи у изградњи државе... Ал шта ћеш, убише га скотови.“ И ту би заћутао, а на лице му се враћао пређашњи израз.

До Станимира је седео Драгоје, за време рата најмлађи председник села у околини. Није дозволио браћи да се деле, после рата је проглашен „кулаком“ и одузели су му „вишак“ земље. Затваран, тучен у затворима. Од тада десно раме му је ниже од левог.

Ту је и Јоле зван „Превара“. Нешто млађи од осталих, миражџија, вазда пијан таман толико да смогне храбрости да на свој начин протумачи политичка збивања. Претходно скрене на себе пажњу виком: „Људи, превара! Опет превара!“ Тако је стекао надимак. Можда је његов дубок глас пробудио побратима, јер баш док је Јоле нешто говорио, јавише ми да ме Љубивоје зове себи.

+ + +

- Немој да палиш сијалицу, молим те. Хоћу да као некад у воденици седимо уз петролејку. Да разговарамо уз нашу „чађавушу.“ Уз то, смета ми јака светлост.

Кад ми се очи привикоше на полумрак собе, приђох кревету на коме је лежао болесник. Додирнух му руке и умало се не тргох. Руке су му биле млитаве и хладне иако је у соби било и превише топло. Или се мени тако учинило због ватре у образима која, сигуран сам, није била у вези са пећи која је буктала у ћошку собе. Покушао сам да се нашалим. Невешто.

- Лепо, богме! Дошао ти побратим, а ти једнако спаваш. Нешто што би могло да личи на осмех прелете му преко лица.

- Накљукали ме лековима, па сам заспао. Много сам сањао - глас га издаде у жељи да прикрије слабост. Прође неко време, пре него што настави: - И тебе сам сањао. Као некад, молили смо се Богу у нашој воденици. Чини ми се да ми је још у носу онај пријатан, препознатљив мирис тамјана и брашна... Затим сам изашао и сео поред бунара леђима ослоњен на ђерам. Правио сам свиралу од врбе. Негде у близини певао је славуј. Морава шуми у гату, наш коњ сит и обесан тупка иза воденице, трепери врбово лишће. Копачи, који се враћају из поља, довикују се са скелаџијом. Вода из кофе полила ме је по рукама. Тргао сам се. Надамном је стајала Спасенија. Плакала је. Њене сузе капале су по мени...

Заћутао је. Силина болести чинила је своје. Разговор је за њега био велики напор, бар колико и жеља да не заћутимо. Изненади ме питањем:

- Кажи ми, какво је време напољу? Још од Савиндана нисам изашао из куће.

- Ведро је. Звезде као да су се спустиле над селом. Тишина је, она права сеоска. Само је на тренутке прекину пси који, нечим узнемирени, кидишу.

- Осећају да се смрт приближава. Моја смрт. Животиње предосећају... Докусури ме моја болештина, побратиме.

Опет је ћутао неко време. Затим с муком испружи руку и ухвати ме за надлактицу. Глас му је био некако поверенички.

- Прошле ноћи долазили су ми моји најдражи... Најдражи, али они који су умрли. Не, то није био сан - покуша да ми стегне руку кад чу да сам уздахнуо. - То нисам сањао, веруј ми! Најпре се појавила нека блага светлост, а у њој моја мајка. Шамија јој избледела на врх главе. Погурена. Али насмејана. Раширила је руке према мени. Таман сам хтео да пођем према њој, кад се однекуд појави отац. Његов срдит поглед зауставио ме је на месту. И Миливоја, мог брата од ујака сам видео. Не знаш га, он је умро одмах после рата. Признао сам му да је био у праву кад је говорио да ће српски домаћин највише да осети зло које доноси послератна власт. Тад сам мислио да претерује, а сад... Част и поштење... Ех!

Љубивојев уздах није био јак, али осетио сам да му је исходиште било у најдубљем делу душе.

- Побратиме, ваљало би да се исповедиш и причестиш -предложих му. Признајем, није ми било лако да изговорим те речи.

- Колико је сати? - изненада ме упита.

- До поноћи је остало још петнаест минута.

- Да сачекамо и тих фртаљ сата, молим те. Желим да са молитвом и причешћем уђем у мој последњи дан. Али, ти почни са припремама... Почни побратиме и свештениче.

Ухватио сам га под мишице и поставио у седећи положај. Није ми било тешко да то учиним, болест га је толико сасушила.

Кад сам му ставио епитрахиљ на главу, побратим тешко дишући, ћуташе неко време, а затим узбуђеним гласом поче своју исповест:

- Грешан сам што нисам редовно ишао у цркву. Ал' то није из немарности, већ пусти сељачки посао, а баба и ја без ичије помоћи. Уз то, знаш и сам, најближа црква је чак у трећем селу, шест километара одавде... Увек сам се питао да ли ми је грех што нисам послушао оца и отерао Спасенију па довео неку другу која би могла да ми роди децу? Ал' где би моја Спасенија без мене и шта би' ја без ње?! Душа ме је болела што је отац у гроб однео тугу. Имање нам је остало без наследника по мушкој линији... Верујем да ће да ми опросте и Отац небески и отац земаљски, ал знам ко неће. Мој брат од стрица никад неће да ми опрости. Мој Боривоје.

Претрнуо сам. Човека, за чије име није хтео да чује, сад назива „мој Боривоје.“

Сви у селу знали су разлог свађе међу рођацима. Давно, пре више од тридесет година, неко је ноћу одвезао Боривојеву воденицу и пустио низ Мораву. Неки су посумњали у Љубивоја наводећи конкуренцију као разлог. Међутим, кад су охладили главе, дозвали су се памети да човек као што је Љубивоје то не би могао да учини. Једино је Боривоје наставио са сумњичењем чак и после сведочења двојице помељара да су те ноћи били са Љубивојем у његовој воденици, а и рибар Мита је тврдио да је сву ноћ код Љубивоја горело светло. Суду је то било довољно, али не и Боривоју. Кад је било суђење неколицини осумњичених, Љубивоја су позвали да сведочи. Кад су га упитали зна ли можда ко је одвезао воденицу, одговорио је: „То не могу да кажем. Не могу због деце његове. Деца нису крива, не могу да им оца отерам у затвор...“

- Тад сам мислио да сам исправно поступио - Љубивоје као да је пратио ток мојих мисли. - И доцније сам мислио исто, али зашто ме сад то толико мучи? Како сам могао да му кажем: „Боривоје, твој рођени брат је одвезао воденицу“? Како?

- Брат?! Побратиме је л' ти то помињеш покојног чика Радивоја?

- Да, њега. Није био задовољан поделом имања и осветио се Бори. Ни сад не знам зашто, поверио ми се следећег јутра. Али он умре напрасно, однесе тајну у гроб, а ја... Кад би ми мој Боривоје опростио, ослободио би ме.

Без већег размишљања, устао сам и одложио епитрахиљ.

- Идем да га позовем овамо - рекох.

Скинуо сам фењер испод стрехе и упалио фитиљ. Пожурих ка излазу. Чика Борина кућа била је близу. Прилазећи његовом дворишту, питао сам се како да га позовем јер му је кућа била удаљена од улице, кад чух старачко кашљуцање и видех зажарен врх цигарете. Зачудо, то ме не изненади.

- Добро вече! Јеси ли то ти, чича Боро? - упитах прилазећи зиданој капији.

- Ја сам, попо! Лик ти не видим, ал те препознајем по мантији. Богме и по гласу. Ја сам, синко! Не могу да спавам па изађох напоље... Љубивоје ми никако не избива из главе... Хајдемо у кућу! Сумњам да је Савета заспала, замолићемо је да нам скува кафу.

- Нисам зато дошао - одједном осетих да ми се грло суши. За тренутак посумњао сам у остварење онога што сам наумио. Али, само за тренутак. - Дошао сам по тебе. Пођимо, очекује те твој брат од стрица. Није му остало много времена. Хајдемо одмах, јер ако задоцнимо, кајаћемо се целог живота. Чека те Љубивоје.

- Побогу, дете, шта то причаш?! - обема рукама стеже ме за лактове и продрма. - Ти бар знаш да ми годинама један другоме ни Бога не називамо. Годинама, еј!

Зато ћете ноћас у минутима који су му преостали да надокнадите пропуштено - глас ми је остао миран - Пођимо, чича Боривоје!

... Пошто сам носио фењер, ишао сам напред, Бора је иза мене једнако кашљуцао. Кад су нас угледали, људи под вајатом занемеше. Уђосмо у болесникову собу.

- Упали светло, Спасенија! Ако ће да ми смета. 'Оћу да се нагледам мог брата Боре.

- Љубивоје! Љубо, брате мој...

- Боро... Нисам, брате! Никад ти зло нисам помислио. Бог ми је сведок. Онај који је желео да те упропасти, умро је.

- Не мучи се, Љубо! Одавно сам схватио да ти то не би могао да учиниш, знаш муке воденичарске. Али, било је доцкан. Боље је што ми ниси казао ко је то учинио, убио бих га и трунуо на робији. А овако... Овако... Дао Бог, све сам надокнадио. Ал' ми душа није била мирна. Нека жеравица стално ме је пекла у грудима. Зар на тебе да посумњам?! О, брате мој...

Изашао сам из собе. Свим бићем захваљивао сам Богу. Одједном, на све сам другачије гледао. Осетих олакшање, смирење, рекао бих, појачано Божје присуство. Прекрстих се и прошапутах речи апостола: „Где ти је смрти жалац, где је пакле погибао твоја?!“

Не знам колико је времена прошло кад ми је пришао Боривоје. Неспретно је брисао сузе. седа коса прекрила му је чело. Дрхтао је.

- Зове те мој брат, а твој побратим, да довршиш молитве и да га причестиш... Све ми је опростио. И ја сам њему. Нека нам се Бог обојици смилује...

Хтео је још нешто да каже, али уместо речи много више говорио ми је сјај у његовим очима, пре него што ме је загрлио и гласно заплакао.

Кад сам ушао у собу, Љубвоје једва чујним гласом рече:

- Хвала ти, свештениче! Сад сам слободан, могу да се причестим.

Прочитао сам разрешну молитву:

„Господ и Бог наш, Исус Христос, благодаћу и милосрђем своје љубави према човеку, нека ти чедо Љубивоје опрости све што си згрешио...“

После исповести причестио сам га. Све је теже дисао. Неко принесе свећу... Жене почеше да наричу.
Изашао сам у двориште. Небо је почело да бледи. Петлови су најављивали нови дан...